Postoji jedna stara teza u (nepisanoj) teoriji književnosti o tome da je velike, značajne romane neophodno čitati makar tri puta: prvi put kad si mlađi od glavnog junaka, drugi put kada ste tu negde, i na kraju kada ga prerasteš. Ako izdrži taj i takav ispit vremena, onda je pravi.

A tumači glavnih uloga u fudbalu?

Kad počneš da gledaš sport, svi ti igrači u koje se zaljubiš, koje poštuješ, čije postere lepiš - ili, za ove nove generacije, wallpapere - svi oni su stariji od tebe. Jednim delom mozga, onim zaduženim za emocije, misliš da ćeš nekada postati kao tvoj idol, a onda ti se dese život, racio, suočavanje sa odsustvom talenta, kako već, i shvatiš da je dovoljno da im se diviš izdaleka.

To je tvoj zanat, to je ono što umeš da radiš. I lepa je to simbioza, da se ne lažemo.

A onda, u nekom trenutku, postaneš njihov vršnjak, pa ih prerasteš: počnu da se pojavljuju neki novi klinci, zapanjiš se kada shvatiš da ima velikih fudbalera koji su rođeni u drugoj polovini devedesetih ili čak, ne smeš to ni da pomisliš, u milenijumu koji počinje sa cifrom dva.

Tvojih je ljudi sve manje, odlaze polako u penziju, vreme prvo pregazi njih, a onda i tebe, mator si onog trenutka kada izgovoriš rečenicu “Kakav je igrač bio taj...” i postaviš se kao da ovo sada ništa ne valja.

Pa ipak se desi neko ko se ne predaje. Neko rođen pre tebe, tako starog, ko je sve bolji s godinama; kao flaša dobrog crnog irolegi vina iz Navare, neko ko ne priznaje, vara i brutalno cepa krštenicu, neko koga baš briga za to što bi, racionalno, morao da bude na zalasku karijere i što, kažu, ne pripada modernom fudbalu, posebno ne onom koji se u ovom veku igra u Španiji.

Takvi ljudi nas teraju da mislimo da nismo usamljeni. Da, mi koji se nikada nećemo smiriti, mi koji ćemo zauvek raditi ono što nam se radi, mi koji se ne odričemo svojih snova, mi koji ćemo do kraja života maštati o nekoj plaži i nekom zalasku sunca. Baš kao on.

A jedna plaža je kriva za sve.

Zove se La Konča, tepaju joj da je verovatno najlepše gradsko kupalište na svetu, ulepšava baskijski grad San Sebastijan i dom je sigurno najčudnijim fudbalskim terenima s ovu stranu Atlantika.

Zbog plime i oseke i snažnog vetra, na La Konči se talasi tek na svake nedelje, i to na pet sati, povlače dovoljno duboko da meštani mogu da iscrtaju fudbalske terene i naprave tradicionalni brzopotezni turnir.

Tu se, za dva popodneva u mesec dana, dobro uče drugarstvo, samopregor i timski rad, još bolje koliko je vreme dragoceno, a najbolje kako se lopta kontroliše i kako se daju golovi kada su i priroda, a ne samo protivnički igrači, upereni protiv vas.

Tu će Aric Aduriz, poslednji kralj Baskije, dete San Sebastijana i veliki navijač Real Sosijedada, koji će postati miljenik navijača onog većeg baskijskog kluba, Atletika, zavoleti fudbal, toliko da nema nameru da stane ni s pogrešne strane četvrte decenije.

(Možda će vam se učiniti da je ovaj uvod nevešt, predugačak i konfuzan; da počinje traljavo, pa se muči, pa nikako da dođe do “prave stvari”, kao da mu treba ceo jedan vek dok ne postane zaista značajan.

A u stvari, mora tako, i početak teksta nije ništa različit od životne i fudbalske sudbine čoveka zbog kojeg redovi nastaju. I Aric Aduriz je dugo bio u zapećku, lutao je od nemila do nedraga, pa natrag, pa ukrug, i tek iz trećeg pokušaja, kada bi oni malo manje uporno odavno digli ruke i prestali da se zezaju sa decom, skrasio se u svom novom domu, i postao ono što je danas: najbolja priča šesnaestine finala Lige Evrope, i već dugo godina najinspirativnija fudbalska storija Španije, pa i šire.)

Ima onaj večiti izgovor svih majki da je njihov mezimac “upao u loše društvo”, a Aricu se desilo obrnuto: dečak kojeg su dotad zanimali uglavnom ekstremni sportovi, od penjanja preko kros-kantrija i biciklizma do surfovanja - sve to će od njegovog tela napraviti monstruma sposobnog da i danas bez muke nadjača, nadskoči i nadmudri svakog beka u Primeri i još tma bekova rasutih po evropskom kontinentu - jednog davnog leta “upao je u dobro društvo” na toj plaži i, eto, postao fudbaler.

A društvo je stvarno bilo vrhunsko: tih godina Aduriz će po La Konči, pa u lokalnom klubu po imenu Antiguoko, trčkarati rame uz rame sa ljudima koje bismo danas, koga manje, koga više, mogli da nazovemo velikanima evropskog, a svakako baskijskog fudbala. Svi su rođeni između 1980. i 1982, i svi pelcovani u istom danu strašću za igrom...

Bio je tu izvesni Mikel Arteta. Od njega će Aric naučiti da igra najjednostavnije moguće, a s njim će deliti sudbinu igrača koji nemaju dovoljno priznanja, što od navijača, što od medija, što od selektora Španije (Aduriz je tu još i dobro prošao...).

Bio je tu izvesni Andoni Iraola. Od njega će Aric naučiti kako se najbolje rempluje, a potom i da čak i visoki igrač sme da ima odličan šut, mada mu Andoni nikada neće dati da šutira slobodne udarce i tek će mu kasnije prepustiti penale. Da, naučiće Aric i da je sasvim u redu odrasti u San Sebastijanu i voleti Sosijedad, a srce potom dati onom okorelijem, baskijskijem, tvrđem, ponosnijem klubu u crveno-belom.

Bio je tu izvesni Mikel Alonso, koji nikada neće dostići svoj puni potencijal; ali i Mikelov rođeni brat, izvesni Ćabi Alonso. Od njega će Aric naučiti tehniku, pas-igru, lucidnost, kontrolu lopte, ali i sposobnost da koristi prazan prostor i svaki pedalj terena.

Petoricu najboljih drugara uskoro će fudbalski putevi razvejati na sve strane: Artetu je već kao klinca bezecovala Barselona, Mikel i burazer mu će otići u Sosijedad, pa će Ćabi uskoro kao prvi pik na draftu Rafe Beniteza stići u Englesku, Iraola je bio dovoljno mudar da ode u legendarnu Lezamu, školu fudbala Atletik Bilbaa, do koje će Aric Aduriz ipak stići okolnim putem.

Aduriz je bio svojevrsno ružno pače koje se previše kasno zagleda u odraz i shvati da ima mnogo potentnija krila, ali možda mu je upravo taj pozni start, to beskrajno sedenje na klupi u Bilbau, pa u Valensiji (prvo je ispred njega bio Ljorente, pa Soldado, pa Žonas; uvek je neko bio ispred njega) i ulasci u igru u poslednjih pola sata, to strpljivo čekanje da mu treneri, od Jupa Hajnkesa i Hoakina Kaparosa do Emerija, Marsela Bijelse i Ernesta Valverdea pruže šansu, dalo i snage da toliko traje, da se ne troši bezglavo i suludo, već da četiri dana posle svog 37. rođendana postigne dva gola u Moskvi i obezbedi svom klubu miran večerašnji revanš na San Mamesu.

(To možda nije više ona Katedrala koju smo voleli i koja se poštovala, ali čik recite to vernicima u Baskiji...)

Činilo se, sve do pre koju godinu, da je Aric srastao sa oreolom provincijalnog igrača: u Valjadolidu je bio dobar, onda u Bilbau nije uspeo da se izbori za drugu šansu, Majorka mu je udahnula novi život pa ga je kupila Valensija, ali se i tamo nije do kraja snašao, i u Baskiju se treći i poslednji put vratio u leto 2012, za tričavih dva i po miliona evra.

Uzeo je već odavno bio 32. godinu, i u najboljem slučaju, mislilo se, mogao bi da bude dobar mentor mladićima koji su grabili svoju šansu u podmlatku.

U najgorem, njegova karijera će se ugasiti kako je i počela - nimalo spektakularno, bez zvižduka, ali i bez aplauza.

Možda bi ga se, koju godinu iza, setio neki novinar, pa bi napisao tekst o tome kako bi, oh, sve bilo drugačije da se rodio i privređivao u neko drugo vreme.

Ovako, šta u doba tiki-take, u vreme igre sa jednim špicem i to onim koji igra i po krilu i kao lažna devetka, ima da traži ortodoksni napadač starog kova, vredan kao teška industrija i, avaj, često jednako pokretan, no sposoban da se zagradi, pa da zadrži loptu, pa da je odloži, pa da se celu utakmicu mlati sa robusnim defanzivcem i čeka baš onaj centaršut da rkne loptu glavom jače nego što bi neko drugi nogom?

A onda se sve desilo kao što se nikada ne dešava, pa je i moja generacija, hvala mu na tome, dobila idola koji cepa krštenicu.

Valjda je to bila mešavina strasti i inata, fizikalije i psihe, vrednoće i osećaja oslobođenosti od pritiska, koja ga je naterala da bude bolji nego što je ikad bio, koja će od njega stvoriti zver što sa 35 godina biva pozivana u reprezentaciju, pa putuje i na Evropsko prvenstvo.

Aric je tek duboko u četvrtoj deceniji shvatio najfiniju životnu i profesionalnu logiku, koja vešto izmiče mnogima. Budi ono što jesi, znaj koliko znaš i budi svestan onoga što ne možeš, iskoristi svoje veštine i probaj da trudom i iskustvom prikriješ nedostatke.

U prvoj sezoni po odlasku Ljorentea dao je 18 golova u svim takmičenjima. Dogodine isto toliko. Onda 26. Pa 36. Trideset šest. Lane još 24, a ove, a tek je sredina februara i još će Atletik igrati u Evropi, već 18.

Bilo je tu het-trikova (Barseloni u onom demoliranju sa 4:0), bilo je tu spektakularnih šuteva sa trideset-četrdeset metara – na “Velodromu” su mislili da sanjaju! - i makazica, bilo je tu jedno finale Kupa kralja, i bila su tu dva trofeja Zara.

Potonje je važnije od nekih petih i šestih mesta i odličnih igara u Ligi Evrope. Jer Telmo Zara, po kojem nosi ime priznanje za najboljeg strelca La Lige, bio je legenda San Mamesa, čovek visok skoro u centimetar kao i njegov naslednik u svetom dresu (Aric ima 182 centimetra, Telmo je od 23. februara 2006. dugačak okruglo 180), i tip kojeg su, uprkos brojkama, voleli da zaobilaze kada je trebalo pozvati igrače pod špansku zastavu i himnu što se tada, pod Frankovom diktaturom, ipak i pevala...

Prošle jeseni, Aduriz je potpisao novi ugovor sa voljenim klubom. Gledaćemo ga na San Mamesu do juna 2019. godine, minimum, tamo gde je sve počelo, tamo gde će se sve jednom završiti. No ne skoro, ne brinite.

Eh, prava poslastica bila bi njegovo učešće na Mundijalu u Rusiji narednog leta...

Bio bi to najveći uspeh u karijeri onog klinca, najmanje talentovanog, govorili su, od petorke koja je jednom u dve nedelje postavljala golove na plažu La Konča, a danas jedinog od njih koji i dalje juri za loptom; ali bilo bi to mnogo značajnije za sve nas koji se ponekad osećamo kao u onoj pesmi Oasisa, starijima nego što bismo voleli da budemo.

I znamo, ako bismo mogli da biramo opet, ko bismo bili.

Neko rođen pre nas, a ko je sve bolji s godinama, kao flaša dobrog crnog i odležalog irolegi vina iz Navare, nego koga baš briga za to što bi, racionalno, morao da bude na zalasku karijere i što ne pripada modernom fudbalu, posebno ne onom koji se igra u ovom veku.

Piše: Marko Prelević
(FOTO: Action Images)

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

PRELAZZI: Kad bih mogao opet, bio bih Aric Aduriz

Uživo

Fudbal

Košarka

Odbojka

Rukomet

eFudbal

Basket 3x3

Hokej na ledu

Bejzbol

Ragbi

Stoni tenis

Najava mečeva