PRELAZZI: "Još samo jedan preplaćeni Englez"

Najjednostavnije bi bilo videti tu naduvanu cifru pored njegovog imena, pa još prelistati ovih dana britanske medije koji licitiraju o njegovoj budućnosti (Mančester junajted? Liverpul? Siti? Bajern? Juventus? "I Real!", dobacuju oni najhrabriji i najskloniji klikbejtu), pa svesti sve na jednu kratku, uglavnom istinitu rečenicu.

"Ma, ti Englezi..."

Ali, premda on jeste Englez, i premda izlicitirana brojka od nekih 70 miliona funti koliko bi navodno predstojećeg leta mogla da košta njegova sloboda, bilo bi pogrešno svoditi Mejsona Maunta samo na pasoš i na dobro poznatu naviku – ili, bolje rečeno, potrebu? – engleskog fudbala da svoje zvezde, ma kakve da su, ceni mnogostruko više od nekih drugih. I počesto mnogostruko više od toga koliko stvarno zaslužuju.

Džek Griliš i Hari Megvajer su prvi koji padaju na pamet prosečnom ljubitelju Premijer lige, mada su basnoslovne cifre mnogo duže, i sežu tamo do Šona Rajta-Filipsa, Adama Lalane, Danija Drinkvotera i ubogog Endija Kerola; ne bi, verovatno, Mejson Maunt voleo da se nađe u ovom društvu kada im pogleda CV-jeve, posebno one nakon što su pare legle na račun...

Niti on tu, suštinski, pripada; dok je neke od pobrojanih pratio toliki "hajp" da se nije moglo živeti od njihovih pasdarana, jedan od igrača sa najboljom statistikom i proizvod Čelsijeve akademije u Kobamu retko je kada uživao ugled kod najšireg sloja navijača, sem onih najzagriženijih na Stamford bridžu.

Zapravo, Čelsijeve vatrenije pristalice jedine su koje će ga braniti i ove sezone, kada mu je forma u dobranoj silaznoj putanji – a kojem to momku u plavom dresu nije? – makar zato što je "njihov". Tu je od šeste godine, predstavlja sponu između Čelsijeve prošlosti i ovoga kako Tod Boli i njegovi saradnici zamišljaju budućnost, i spremni su da optuže klub da ne ceni dovoljno "svoje dete" i da ga vređa (pa tako, pomalo, i njih) ponudama za novi ugovor koje su daleko ispod onoga što imaju neki drugi, dovedeni sa strane.

Svi ostali su ovih dana složno protiv Mejsona Maunta, koji je portretisan kao još jedan alavi Englez što traži mnogo više nego što mu pripada i mnogo više nego što vredi, samo zato što je reprezentativac Engleske, pa tako koketira sa onim nacionalističkim slojevima na Ostrvu, koji se pitaju makar na društvenim mrežama, ako ne i na izborima.

Nije da je Maunt pomogao sebi igrama ove sezone, mada i tu može da dobije popust. U čitavoj gunguli sa milijardama koje su se bacale po svlačionici i terenu, sa trenerima koji su smenjivani, a drugi pokušavali da se priuče na brzinu, on je često izgledao kao jedini kojem je stalo. Jedini koji se nervirao zato što Čelsi ne može, ne ume, i neće.

Zapravo, pitanje je šta je došlo prvo: da li je Mejson Maunt počeo da igra loše tek kada je Čelsi krenuo da kalira ili je Čelsijevo posrtanje bilo uslovljeno Mauntovim “sagorevanjem”?

Čak i takav, čak i kod zbunjenog i sluđenog Grema Potera, Mejson Maunt je uvek u prvih 11. Baš kao što je bio kod Tomasa Tuhela – Nemac je umeo da ga stavi i kao deo udarnog trozupca, bilo na levoj ili na desnoj strani; sada ga Poter upotrebljava mnogo dublje – ili kod svog fudbalskog uzora i mentora Frenka Lamparda, koji ga je svojevremeno odveo i na pozajmicu u Derbi Kaunti.

Tehnički nadaren, ali ne toliko da kao Griliš bode oči i nervira, dovoljno atleta da pokrije više mesta na terenu, sa 24 godine ima i trofej Lige šampiona (upravo će on proturiti loptu Havercu za slavlje!) i 36 utakmica za reprezentaciju, pa još pet golova... 

Samo prošle sezone imao je 13 golova i čak 16 asistencija, a oni koji (nažalost) vole fudbalsku statistiku, izračunali su da je učestvovao u jednom golu Čelsija na svakih 1,83 utakmica. (Šta god to značilo nama što fudbal ne gledamo kroz brojke.)

A na sve to dolazi i njegova mentalna snaga: nije teško, primetili bi neki, postati lider u ekipi koja nema više čoveka spremnog da podvikne i da se posvađa – eh, svašta je bio taj Džon Teri, no jedan bi baš dobro legao ovom sastavu – ali je Mejson Toni Maunt jedini čija se harizma ne završava na pola metra vazdušne linije od mesta na kojem stoji.

I da nije Englez, hoćemo reći, vredeo bi mnogo; i da nije Englez, za njim bi balavio Jirgen Klop, šarmantne bi izjave slao Erik ten Hag, namigivao bi Pep Gvardiola, pažljivo bi birao reči čak i saudijskim zlatom ophrvani Edi Hau, a Tomas Tuhel bi iz bilo koje kancelarije na svetu smišljao poruke kojima bi pokušao da ga privoli. (Sada, iz one u Zebener štrase, ima i pokriće u čvrstoj evropskoj valuti da to učini.)

Nije, zato, priča o ugovoru Mejsona Maunta samo još jedna o bahatom Englezu koji se cenjka ne bi li dobio nešto na račun krštenice; ona je i slovo o Čelsiju i onome u šta se pretvorio, pošto ugovor koji Mauntovi agent i njegov otac navodno traže – sam se igrač nikada nije oglasio, pa je sve ostalo na rekla-kazala ili, u maniru ostrvskih tabloida, izmislila-prepisala – i dalje ne bi bio na nivou nekih od mnogo većih Čelsijevih "flopova".

Trenutno, kažu, nema ni šesti-sedmi deo onoga što je ovog leta parafirao Enco Fernandez, i daleko je ispod Mihaila Mudrika, da pomenemo samo skorašnja pojačanja.

Ukoliko Čelsi poželi da ipak zaradi na Mauntu, teško da bi, sa 12 meseci na ugovoru, zaista mogli da se nadaju brojki koja se približava 100 miliona evra; no da bi se ona spustila, i Mejson bi morao da se naduri, da zvanično zatraži transfer, da počne da olajava klub kojem je toliko dao... A čini se da on nije tip koji bi to ikada uradio.

Iz striktno fudbalske, nenavijačke vizure, bilo bi možda najlepše videti ga u Španiji, pa možda čak i u Juventusu ukoliko se ovaj odluči na "rebilding". Nemačka bi, sve i ako to bude Tuhelov Bajern u kojem bi mu ovaj negde našao mesto – a ko sme da se kladi da Tuhel neće opet "kao slučajno" uz salataru osvojiti i klempavi trofej? – ipak bila posmatrana samo kao intermeco do povratka u domovinu.

U narednih petnaestak dana, nakon današnjeg meča protiv Aston Vile, Čelsi će igrati sa Liverpulom, a potom sledi okršaj sa Realom; igrač će možda biti u izlogu, ali će Tod Boli zapravo držati ogledalo.

Ko će se u njemu prepoznati, i kako će na sve ovo reagovati navijači Čelsija, to bi zasigurno mogao da zna samo jedan od njih.

Recimo, Mejson Toni Maunt.