Mnogo je ovih dana, na onom prostoru koji bi se, u nedostatku boljeg izraza, mogao nazvati jugoslovenskim, mnogo je suza proliveno. Zvanično, za jednim pevačem, pesnikom, kantautorom; izvesnije su, verovatno, mnogi plakali za svojom mladošću, a pomalo i za tom zemljom.

Papa je katolik a voda je topla, nije nikakva revolucija reći da je izvorište jugo- i svake druge nostalgije tek osećaj sadašnje nemoći, pa nam ni Juga nije "takva kakva je" nego onakva kakve je se, sa iskrivljenim ogledalom od trideset dugih godina, mnogi sećaju.

A "takva kakva je" nije bila, da upotrebimo taj eufemizam, baš raj za sve; iako jeste bila ceo jedan univerzum u malom.

La-Lu Inter razneo Milan i poleteo ka skudetu!

U takvom univerzumu, neki koji su imali više sreće i bolje se snašli, bilo zbog mesta rođenja, narodnosti ili tek sticaja okolnosti, živeli su bolje. Neki drugi, mnogo brojniji, kupali su se u znoju lica svog, unutrašnji gastarbajteri koji su išli trbuhom za kruhom.

Kruh, da, baš se tako govorilo u tim "bogatijim" krajevima u našoj lažnoj uravnilovci.

U jednoj takvoj porodici, koja je iz nekog tamo Hrustova – a bilo je mnogo hrustova – pristigla na "rad" i "delo" u najzapadniji deo SFRJ, počinje naša priča.

I u jednom mestu koje se tada nije smelo krstiti getom, mada je to po svemu bilo.

Naselje se zvalo Fužine, i podignuto je u Ljubljani za sve one radnike, južnjake, koji su punili slovenačke (dobro, tada je sve bilo naše, zajedničko) fabrike. Fužine, valjda, na slovenačkom i znači “Železara”, a blokovi su počeli, posle nekoliko sasvim komunističkih odlaganja, da se grade krajem sedamdesetih godina. Veliko naselje, sa neboderima i blokovima, nalik mnogo kockastijem i neinventivnom Novom Beogradu, niklo je kao potpuno "planirani" prostor. Okej, više Pekam nego Novi Beograd...

##EDITORS_CHOICE##

Stanovi nisu bili prostrani ni svetli, važno je bilo samo prespavati i zorom hajde ti opet u fabriku, ima ko će da odmara i da se kulturno uzdiže, a kad matere i bike zazivaju decu na večeru, imena nisu bila nimalo slovenačka. Gro stanovnika Fužina činili su Bosanci, mahom muslimanske i pravoslavne veroispovesti.

O njima će uskoro početi da se pričaju vicevi, a kada krene da buja nacionalizam i ksenofobija, mnogi će početi da gaje otvorenu mržnju prema "Čefurjima".

Tako su – sjajno dokumentovano u onom odličnom romanu Gorana Vojnoviča, gde su glavni likovi neki Sanel, Adi, Aco, Dejan, Mirsad, Radovan; a ne Boštjan, Miha ili Jaka – zvali "južnjake".

Sem što je naziv za njih, mahom stanovnike Fužina, bio pogrdan, na udaru su bili svi koji su slovenački pričali slabo ili sa akcentom, mnogi nisu uspevali, godinama i godinama, da dobiju državljanstvo Slovenije, čak ni oni koji su rođeni u Ljubljani, Mariboru, Celju...

Čitav ovaj kontekst, jer ništa nije niotkuda došlo niti se tek tako pojavilo, treba imati na umu kada se priča o jednom od dva najbolja slovenačka i ujedno jednom od dva najbolja evropska golmana.

Samir Handanović, tako, potomak doseljenika i radnika iz Hrustova, zadnja pošta Sanski Most, rođen u naselju Fužine sredinom jula godine 1986, kad je to sve još bilo "naše", neko je ko je tokom odrastanja mogao da vidi grafite "Čefurji raus!" i koga su verovatno drugačije posmatrali zbog imena, iako nijednu drugu domovinu sem Slovenije nije imao niti je mogao da ima.

Smetalo im je dugo i to Ć, mučili su se da ga napišu i hteli su da ga pretvore u njima poznato Č. A onda ih je osvojio, kao što je osvojio Italiju.

Ili je baš blizu da je osvoji...

I zato, kada se u istu kolonu stave on i njegov mlađi kolega Jan Oblak, to može da bude samo po golmanskom umeću – potonji je, ruku na srce, verovatno godinama unatrag u Top 3 ili u Top 1 evropskih vratara – a nikako po životnom putu. Oblak, koliko god da je veliki, imao je lakši put; svaki Handanovićev uspeh, a bilo ih je manje nego što je zasluživao, teži je i značajniji.

(Sve skoro isto, naravno, važi i za njegove drugare iz repretentacije koji se zovu Jasmin, Josip ili Haris...)

Ima ovaj Inter Antonija Kontea mnogo stvari koje im valja zameriti, i jedna od prvih je taman Antonio Konte ili ono u šta se Konte polako pretvara, no ukoliko baš oni – a nakon pobede u gradskom derbiju proteklog vikenda, i jesenjeg ispadanja iz Evrope koja im sada ne predstavlja napor, moraju da budu, hm, baš mnogo interasti pa da to ne učine – svrgnu Juventus sa trona i osvoje Skudeto, biće to stvar koju valja slaviti, onako, od špica Čizme do Udina, pa od Fužina preko Sanskog Mosta do Beograda i Skoplja, taman transverzalom kojom se oplakivala smrt onog pesnika.

Biće to, eto čuda, eto nepravde, eto dokaza da sve nas male "čefurje", odakle god da smo došli, Bog baš teško pogleda, sem da nas nešto pokudi, biće to – ako se, pa kucnimo opet u drvo i pomerimo se s mesta i šta se već na ovim prostorima sve radi da se Šejtan otera – prvi trofej u karijeri Samira Handanovića.

A to što će ga uzeti sa kapitenskom trakom oko ruke, to što će ga uzeti uprkos tome što su mu navijači pre samo mesec dana tražili naslednika, da bi onda počeli da ga dižu u zvezde kada je zatvorio Milan dok je odozgo budno motrila Djeva Marija, i trasirao put ka ubedljivoj pobedi, to je samo još jedna peripetija u slučaju Najboljeg Golmana U Evropi Za Kojeg Retko Ko Kaže Da Je Najbolji Golman U Evropi.

Allora, u Italiji znaju, čak i da se ne potencira na natprirodnoj mu sposobnosti da brani penale i hvata žive lopte sa kreča.

Tri puta je Handanović biran za najboljeg golmana u Seriji A, i to jednom dok je čuvao gol Udinezea, a evo već desetu godinu jedina je – navijači su takvi, pa brzo zaboravljaju zasluge, ne treba se više ni ljutiti na njih, samo ih ponekad značajno pogledati – konstanta u Interu, što taman tu deceniju tumara okolo, tražeći sebe kakav je nekada bio i kakvog ga se sećamo, sve sa hrpom trenera, vlasnika, sponzora, vedeta...

(©Reuters)

Kao neka, Bože sabrani, vrsta Inter-nostalgije... ?

Samo što Samir Handanović nema baš mnogo veze sa tim prethodnim verzijama Intera, ni sa onom prvobitnom Moratijevom, mondenskom, milionerskom svitom koja je bila sjajna za gledanje – sem ako volite Inter, onda je bila sjajna za razvijanje posttraumatskog stresnog poremećaja – ni sa onom gotovo pompeznom Murinjovom generacijom.

On je, zapravo, sve što stari Inter nije bio, ili makar nije bio od Zanetija i sem Zanetija: miran, hrabar, nenametljiv, profesionalan; i kada je teško, i kada može da pročita, a otrovni su komentari na svakom jeziku, da je previše mator i da je vreme da ide u penziju, i kada ga tapšu po ramenu.

Nisu na Meaci poznati po racionalnim i mudrim odlukama, ali ona, pre otprilike dve godine, da se strgne traka Mauru Ikardiju i njegovoj gospođi i da se podari na staranje, čuvanje i oporavak Samiru Handanoviću bila je promućurna i toliko logična da je bila neočekivana.

Bio je to skok iz jedne krajnosti u drugu, iz starletaško-televizijsko-tabloidnog spektakla (ne sporeći fudbalske i napadačke kvalitete Ikardijeve) u stabilnu i povučenu svakodnevicu jednog od onih ljudi koji znaju da lidera ne krase velike reči, već velika, značajna dela o kojima će suditi drugi.

Trebalo je braniti takav Inter, od napada spolja jednako kao od napada iznutra, i ko bi to bolje mogao da obavi od onog kojeg su odrastanje, život i jedna zemlja koja više nema, naučili da trpi udarce i da ustane kada žele da ga ponize.

Ukoliko Inter na kraju uzme taj Skudeto, pomisliće Antonio Konte da je to njegova titula i verovatno neće biti u pravu, ili će, grublje rečeno, biti potpuno u krivu; pomisliće Romelu Lukaku da je to njegova titula i prilično će biti u pravu; imaće nešto da kažu i Lautaro Martinez i Nikolo Barela i Ivan Perišić, pa onda i momci kojima golman gleda leđa, poput Hakimija i Škrinjara; ali mi neki, i ne treba nam nostalgija, dovoljno je samo da smo pošteni prema sebi i prema fudbalu, mi neki ćemo znati da je to titula Samira Handanovića.

I svih nas drugih čefurja, čudnih imena i porekla, s onim “Ć” koje ume nekima da zasmeta.

SERIJA A - 24. KOLO

Subota

Specija - Parma 2:2 (0:2)

/Gijasi 52, 72 - Karamo 17, Ernani 25/

Bolonja - Lacio 2:0 (1:0)

/Mbaje 19, Sansone 14/

Verona - Juventus 1:1 (0:0)

/Barak 77 - Ronaldo 49/

Nedelja

12.30: (4,60) Sampdorija (3,70) Atalanta (1,77)

15.00: (3,35) Krotone (3,35) Kaljari (2,20)