PRELAZZI: Institucionalno poverenje

U floskulama koje čuješ svakog dana nekad se kriju najveće istine. Recimo, kada političari, sociolozi i drugi stručnjaci (i "stručnjaci") govore o tome koliko su važne "institucije", i da "bez dobrih institucija nema napretka", to nam zvuči kao isprazna rečenica koja suštinski ne znači ništa, nešto poput "izražavamo veliku zabrinutost" ili "daćemo sto deset odsto svojih mogućnosti".

Šta je suprotno od institucija? Ne samo anarhija, to bi se i dalo podneti, nego skorojevići koji misle da se novi sistem može postaviti prekonoći. Oni koji smatraju da se istorija kupuje. Oni koji ne haju za tradiciju, taman koliko ni za čoveka.

Institucije, a one vrlo često nisu nastale iz plemenitih pobuda, i vrlo su često imale tma grešaka u prošlosti, ali svejedno, institucije ti daju sigurnost, daju ti šansu da se i u haosu – a mi makar znamo kako je to živeti u haosu – snađeš, da znaš da će sve, na kraju, biti u redu.

U tome je, i ako zvučimo zlurado, neka bude tako, u tome je bila razlika u sredu uveče, kada je, posle ničega, i ni iz čega, a zbog svega, Real Madrid, Institucija, postigao dva gola u devedesetom minutu, pa onda još jedan ubrzo, i srušio Mančester Siti, Skorojeviće.

A to što je Real ovog proleća sravnio sa zemljom sve simbole fudbalskog "nouveau riche", sve one koji su prljavim ili na muke propranim novcem – na muke običnih ljudi, naravno, od Sibira do Sueca – pokušali da sruše sistem, to samo celoj čorbi dodaje još jedan slatkasti začin.

Moglo bi se argumentovati da je Pep Gvardiola opet pucao sebi u noge, pa u srce, pa u glavu, pa se vratio još jednom da se overi i onda šutne u bubrege – jedina je šteta, primetiće neko cinično, što ga nismo videli u još jednom finalu, kako opet isprobava ludačku (doslovno) taktiku i prekombinuje sve – i da tim u kojem najskuplje pojačanje u istoriji ulazi pred kraj da maši dva zicera i ne zaslužuje bolju sudbinu.

Moglo bi se zapitati kako je moguće da neko ko ima toliko pobeda – a neke od njih su bile i velike, i značajne, i predivne, i trajaće duže i od Gvardiole i od Barselone – bude serijski luzer; moglo bi se s uzdahom zaključiti da je šteta, ne po Siti nego po fudbal, što je Kevin De Brujne ipak toliko krhak da ne može da izdura devedeset minuta, a s njim su stvari drugačije; moglo bi se, jer kad izgubiš, sve je dozvoljeno, pokazati prstom na mnogi ćošak arapske zgrade Mančester Sitija, i našao bi se neki komadić koji bi upućivao na krah.

Ali sve to bi odvuklo pažnju sa glavne razlike između dva kluba.

Između institucije i – uz sve one novce, i sve one trening-centre, i sve one direktore, znane i neznane – improvizacije.

Razočarani Građani (©Reuters)

Ne postaje se veliki klub trofejima, posebno ne onim u koje je sipano stotine milijardi litara sve dragocenije tečnosti. Mogu da pomognu, ali samo ako ste na njih navikli, ako ste umeli da ih gubite sa jednakom posvećenošću kao što ste umeli da ih osvajate. Eh, da je tako lako...

To je valjda jasno i Parižanima i ovima u plavom delu Mančestera? I čak i kada jednog dana stignu – a verovatno neće, ali hajde, da budemo makar toliko pošteni prema njima danas – do trofeja zbog kojeg krvare, biće to sa gorkim ukusom i navući još više besa svih onih "običnih" navijača.

Biće to trijumf tehnike i teror kapitalizma, u ovu sredu uveče odložen za makar godinu dana.

Malo li je?

Kada si veliki klub, kada imaš tradiciju, onda i zidovi stadiona igraju za tebe, onda te fudbalski bogovi znaju pa umeju da ti namignu i pozovu te na žurku, onda na tvojoj strani nije samo jedanaest igrača i hiljade na stadionu, ili milioni širom sveta, nego i osećaj da možeš.

Da ti je suđeno. Da 0:3 u prvoj utakmici, kao ovim drugim finalistima, ili 0:3 na drugoj utakmici, kao u Realovom četvrfinalu, ne znači mnogo.

Suđeno ti je jer si veliki, a nisi veliki jer ti je suđeno, ako nas razumete...

A kad si veliki, kad imaš oko sebe tu auru, ne nepobedivosti, nego trajanja, onda imena na dresovima igraju manju ulogu od samog dresa.

Slavlje u Madridu (©Reuters)

Onda ti se desi da neki tamo Rodrigo, celih 174 centimetra u njemu, umuva gol glavom “engleskom” klubu. Onda ti se desi da neki tamo Kamavinga ismeje svakog ko misli da Pol Pogba treba Realu. Onda ti se desi da naturščik u trenerskom poslu uzme tri Lige šampiona zaredom, pa kako onda otpisati najvećeg stručnjaka u ovom veku, a možda i svih vremena?

Ako je uspeo Zidan, uz svu naklonost i naklone njemu, kako to mislite da neće moći Anćeloti?

Mančester Siti može ove sezone da uzme titulu u Premijer ligi i to će svakako i uraditi, ali Gospođa Karma, Gospođa Sudbina i Gospođa Romantika ne haju za 38 dugih kola i utakmice sa nekim tamo brentfordima, arsenalima, ma ni sa liverpulima, ma koliko dobro upakovane bile, ma koliko spektakularne bile.

Nemaju te tri gracije vremena da se bave običnim stvarima ni običnim klubovima, one se okupe da popiju kafu i promešaju pozlaćene špilove samo o velikim noćima.

Jednom, dva, tri puta godišnje.

Da je više od toga, bilo bi dosadno.

Da je manje od toga, danas bi se planiralo englesko finale, a Pep Gvardiola ne bi živeo u sopstvenom košmaru po petnaesti put, kao u nekom mračnom "Danu mrmota".

A ona rečenica “Važno je imati poverenje u institucije” ostala bi poštapalica političara i sociologa, a ne najtačniji opis jednog mahnitog devedesetog minuta, jednog ludog proleća, jednog čudesnog sporta.