PRELAZZI: Igra se tamo gde se živi, živi se tamo gde se igra

Bila je jedna od onih profesora koje pamtiš ceo život. Bila je beskrajno duhovita, objašnjavala je svoj predmet na primeru čokolada i bombonjera, i umela je o njemu da govori tako da vam se gradivo stvarno dopadne.

Moj jedini problem bio je što nisam imao pojma o čemu to Ana Bulatović – tako se zvala, i već dugo nije sa nama, mada ne bih smeo da se zakunem gde na kraju završe fizičari – uopšte priča. Imao sam jedinicu, tek ponekad bi se, tamo već u junu, uz njenu obilatu pomoć nekako porodila jadna dvojčica, i ma koliko da sam se pravio, a pravio sam se samo zbog nje!, fiziku nikada nisam uspeo da savladam.

Nisam odmakao dalje od onoga da je brzina jednako pređeni put kroz vremenski interval, i često mi je bilo žao zbog toga, ali dva puta mi je žao bilo najviše: jednom kada sam čuo da je preminula profesorka podgoričke gimnazije Ana Bulatović, i drugi put, u rano proleće godine ratne, godine mundijalske 2026, kada sam poželeo da mi profesorka Ana Bulatović objasni šta je Magnusov efekat u Bernulijevoj jednačini i kakve on veze ima sa Svetskim prvenstvom u fudbalu, i posebno martovskim baražom za njega.

U udžbeniku bi, recimo, onom na kojeg se ugledala Vikipedija, pisalo sledeće: “To je pojava koja nastaje kada telo rotira u struji fluida. Na telo koje rotira u struji fluida deluje sila koja je normalna na osu rotacije tela, a nastaje kao posledica razlike pritisaka na gornjoj i donjoj strani tela.”

🔥🔥🔥

Častimo čitaoce Mozzart Sporta sa 2.000 dinara!

🔥🔥🔥

A Ana Bulatović bi me izvela na tablu, pa rekla, stani ‘vamo Markiša, naučio si ti to napamet, vidim, ali nije fizika samo definicija, fizika je primena, i fizika je život, pusti udžbenik i slušaj, da te ne bih oborila.

Hajnrih Gustav Magnus, naučimo mu pravo ime, Magnus je, uz one dobro poznate stvari, kao što je manjak kiseonika na velikim nadmorskim visinama, koji može da dovede do ubrzanog pulsa, brze dehidratacije, ali i pada koncentracije, razdražljivosti i euforije, nemoj da ti i iz hemije i logike sad zaključim keca, taj Magnus ti je razlog, Markiša, što će se večeras momci iz najčudnije, a možda i najponosnije – konkurencija je tu uvek čupava – južnoameričke nacije boriti za plasman na Mundijal.

Prvi posle 32 godine, tek četvrti u istoriji.

Magnusov efekat, dakle, ako si gledao fudbal i voliš čokoladu, to ti je razlog zašto fudbalska lopta ne leti uvek pravo kad je udariš. Mi fizičari, rekla bi ona, to zovemo aerodinamički fenomen, vi manje pametni, vi samo kažete “felš”.

Efe, je li, nastaje tako što se vazduh s jedne strane lopte kreće u istom smeru kao opšte strujanje, pa je ubrzava, a s druge u suprotnom smeru, pa je usporava. A po Bernulijevom principu, pratiš li, kukavče, brži protok vazduha stvara niži pritisak, a razlika u pritisku gura loptu ka strani nižeg pritiska, i tako nastaje kriva putanja.

Zato kad loptu opauči Mesi, ili Bekam, možda on to i ne zna, kao što ne znaš ti jer imaš jedinicu iz fizike, zato ona zaobilazi živi zid onako efikasno, pa prevari golmana.

(2,45) Bolivija (3,00) Surinam (3,20)

Ako ste i dalje sa nama, drugovi školarci, onda znajte da sve ovo ne važi kada Bolivija igra fudbal kod kuće. Kako, moliću? Tako što je Magnusova sila direktno proporcionalna gustini čokolad… pardon, vazduha. Na 3.647 metara nadmorske visine u La Pazu vazduh je i do 40 odsto ređi, a na 4.088 u El Altu još i više od toga, što znači da je Magnusov efekat značajno slabiji.

Dakle, lopta koju udariš na isti način, Markiša, dobro ne ti, ti imaš dve leve noge, ali neki Bekam ili Mesi, ima manji efe u El Altu nego u Buenos Ajresu ili u Mančesteru; u isto vreme, nema ni aerodinamički otpor, pa putuje brže i dalje.

Zato Mesi ne ume da ga da na krovu Anda, zato golmani ne znaju šta ih je snašlo, čak i kad dođu do vazduha, zato je Bolivija večeras u Meksiku, gde pokušava da se, preko naših starih poznanika iz Surinama, dokopa Svetskog prvenstva.

I zato se u El Altu žvaću listovi koke (©AFP)

Zato su, uostalom, mada sumnjam da bi to zanimalo moju profesorku fizike, latinoamerički rivali onomad želeli da FIFA zabrani Boliviji da igra utakmice kod kuće. Bilo je to početkom ovog veka, u jeku vladavine Eva Moralesa, kada je Izvršni komitet svetske kuće fudbala doneo odluku da se međunarodne utakmice ubuduće ne smeju igrati iznad 2.500 metara nadmorske visine; Morales i svi ljudi koji drže do poštenja – među njima i Dijego Armando Maradona, koji neće zažaliti ni kada mu se zahvale sa šest komada – nazvali su to “fudbalskim aparthejdom” i podigli glas.

Posle trinaest meseci, FIFA je odstupila, Bolivija nastavila da mlati protivnike koji dišu na škrge, a sada je, u inat svima, premestila domaće utakmice iz La Paza u El Alto, drugi najveći grad u zemlji. Tamo će reprezentacija odigrati sve domaće utakmice u drugom delu još aktuelnih kvalifikacija za Mundijal.

I neće, naravno, biti poražena nijednom.

“Se juega donde se vive”, govorili su Bolivijci, igra se tamo gde se živi, i živi se tamo gde se igra.

Fizika ima smisla, rekla bi moja profesorka, samo kada je u službi života, pa i igre: da nije bilo gospode Magnusa i Bernulija, ne bi Bolivijci i dalje sanjali, ne bi stigli do polufinala interkontinentalnog plej-ofa.

(©Reuters)

Večerašnja je utakmica, naravno, interkontinentalna samo na papiru: i Bolivija i Surinam se, hteli-ne hteli, nalaze u Južnoj Americi, samo što se ni jedni i drugi ne osećaju kao da tu pripadaju, iz kulturoloških i istorijskih, a pre svega iz fudbalskih razloga.

Surinam je evropsko, holandsko siroče koje nikada ranije nije imalo šansu da se bori sa alama sa svog kontinenta, niti će mu takmičarski ikada pripadati; Bolivija je najslabija od svih fudbalskih zemalja na njemu (u Venecueli, što je nedavni “klasik” pokazao, bejzbol je na prvom mestu) i prečesto priča o njenom fudbalu počinje i završava se na toj visini i tom vazduhu.

(Pa i to je greška, jer dobar deo zemlje leži u tropskoj niziji pa je i tim igračima neophodno navikavanje na nadmorsku visinu; ali to se ovo često prenebregava i pojednostavljuje.)

Tako, makar, izgleda kada pogledate bolivijsku istoriju loptanja: jedan jedini gol na tri učešća na Mundijalima (nijedan nije bio van američkog kontinenta), 32 godine odsustvovanja sa najveće pozornice, tri pune decenije bolnih padova u onu vrstu nemaštine koja čak i ne stvara musave dečarce što sanjaju da će im fudbal promeniti život.

Dobro, bio je onaj davni Kopa Amerika, ali zauvek će na njemu stajati fusnota, zbog te proklete visine, zbog fizike koja je saveznik i oružje i identitet, ali mimo koje nema ničega.

A nije trebalo da bude tako: početkom devedesetih godina marširala je “zlatna generacija” bolivijskog fudbala. Manje-više su svi bili polaznici čuvene akademije Tauiči, “Velike ptice”, koju je osnovao Rolando Agilera Pareho: na hiljade dece iz najsiromašnijih gradova i udžerica iz cele zemlje dobilo je priliku da se zaljubi u prelepu igru. Bio je to prvi i poslednji put da se u Boliviji nešto radilo sistematski…

Te 1993. i 1994. svet će čuti za tarzanku Marka “El Dijabla” Ečeverija, i za Ervina “Platinija” Sančeza, i za Haimea Morena i za Luisa Kristalda. Savladaće Brazil u La Pazu, završiće kao drugi u kvalifikacijama i Igraće na otvaranju Mundijala, protiv svetskog prvaka – nekad se znao red! – u Čikagu, na legendarnom Soldžer fildu.

I daće im ga Klinsman na švapski pokvaren način, možda i iz ofsajda, a onda će prgavi Đavo, koji je ušao svega tri minuta ranije, iskaliti bes na Lotaru Mateusu i dobiti direktan crveni karton.

Bez svog talismana, reprezentacija koju su mnogi “hajpovali” kao potencijalno iznenađenje – tada je bilo mnogo lakše sakriti mane, tada je bilo mnogo lakše poverovati u stvari koje nikada niste videli – oburdala se kao niz sure planine koje čine trećinu njene teritorije; Marko Ečeveri će završiti turnir sa dvesta sekundi i dva dodira lopte, a Bolivija nikada više neće leteti tako visoko.

Ovo je stoleće bilo surovo prema Boliviji, i u fudbalu i u politici, i samo ih fizika nikada nije izneverila: često su u kvalifikacijama osvajali po nula bodova na strani i završavali ih na poslednjem mestu. Tu je i crna serija od 67 mečeva bez pobede u gostima u mundijalskim ciklusima, sve do trijumfa u septembru 2024. protiv pretužnog, posrnulog Čilea u Santjagu.

Korupcionaške afere, skandali sa nameštanjem utakmica, smene selektora na svakih nekoliko meseci – pokušali su svojevremeno čak i da vrate Ksabijera Askargortu, Baska koji ih je odveo na ono SP, i koji će preminuti u novembru 2025, a da ne vidi opet svoju usvojenu domovinu na najvećem takmičenju – suspendovanje klubova i liga i poništavanje sezona, katastrofalno stanje stadiona i terena, neplaćeni ili slabo plaćeni igrači, i predsednik Saveza koji je u isto vreme bio predsednik jednog od popularnijih klubova u državi…

Problem s politikom je što tu važe neki drugi zakoni, i neki ljudi koji nisu tako blagonakloni prema nekom narodu – a posebno ne prema svom narodu! – kao što su to bila gospoda Danijel Bernuli i Hajnrih Gustav Magnus; politika je, na mnogo direktnih i još više indirektnijih načina, dovela do toga da sastav Bolivije za predstojeće odsudne okršaje u Montereju nema ama baš nijednog igrača koji nastupa u nekom jačem evropskom, pa ni u latinoameričkom klubu.

(Nema, na kraju, ni Marsela Morena, žive legende bolivijskog fudbala, koji će u junu uzeti 40. godinu i koji se opet aktivirao samo da bi otišao na Mundijal, ali na koncu nije dobio najvažniji poziv.)

To ovog puta ne mora da bude hendikep: selektor Oskar Viljegas, koji je radio sa generacijama i generacijama mladih igrača u klubu Always Ready, i koji skoro nikada nije vodio neki seniorski sastav, gurnuo je u kvalifikacijama u oganj mnogo mladih igrača. U špicu je najstariji Viktor Abrego sa 29, u vezi Karlos Melgar sa 31, kapitenu Luisu Hakinu je svega 28…

Bilo je i do El Alta i razređenog vazduha, ali bilo je i do poleta i kohezije i osećaja zajedništva koji su toliko nedostajali uzdrmanoj državi.

Sve to će se skupiti za ova četiri dana u Meksiku: i suprotstavljeni identiteti i političke podele, i predrasude koje prema bolivijskom fudbalu imaju sve ostale nacije, ponajpre na njihovom kontinentu, i bol i bes Marka Ečeverije, i osećaj da se sudbina čitave zemlje odlučuje u 180 minuta, i razređeni vazduh i prazna pluća i rotacija tela... i jedna profesorka fizike iz podgoričke gimnazije koja bi, siguran sam, žarko želela da im, na svaki mogući način, kao meni pre četvrt veka, izvuče tu dvojčicu.

 INTERKONTINENTALNI BARAŽ

23.00: (2,45) Bolivija (3,00) Surinam (3,20)
04.00: (35,0) Nova Kaledonija (1,05) Jamajka)