PRELAZZI: I mašinovođa i kondukter i šef stanice

Tih godina grupa Take That bila je na vrhuncu popularnosti. Svet se još ne beše zasitio boj-bendova, a u prilog im je išla i pomama oko “Cool Britannia”, kako je nazvana ta faza omeđena muzičkom podlogom i – ispostaviće se, vrlo lažnim – osmehom Tonija Blera.

Take That su bili san svake tinejdžerke i onih nešto mlađih (starije su već otkidale na Oasis, Blur, Pulp), a “loši dečak” Robi Vilijams glavna tema trač-rubrika i siguran tiraž tabloida, superstar u nastajanju.

Pa ipak se znao red.

Priča kaže da se sve desilo u jednom hotelu u Šefildu, gde je gostovao Čelsi. Robi je oduvek bio veliki navijač, jedno vreme i suvlasnik Port Vejla iz rodnog Stouka, ali je bio i prijatelj kluba sa Stamford Bridža.

Jer i to je bilo “kul”, Čelsi je bio legija stranaca, omiljena londonska zabava, kao svetionik koji je signalizirao da je Ostrvo napokon otvoreno za svet.

Moralo je u predvorju hotela biti uspaljenih obožavateljki, moralo je biti došaptavanja i u restoranu u kojem je večerao član Take That, kada je Robi Vilijams ugledao šatiranu kosu za jednim od stolova. Prišao je, kao svaki pravi fan, kao što su njemu prilazili stalno, i zamolio za autogram.

A Danijel Petresku se nasmejao i potpisao mu se na salveti. (U isto vreme, da mu se revanšira, uzeo je i on Robijev autogram i dao ga supruzi.)

Eto, tolika je zvezda bio Dan Petresku.

Nije bilo preteško ceniti taj Čelsi, mada su na mahove više izgledali kao šarena, pokretna reklama za Premijer ligu nego kao klub kadar da se bori za titulu.

U najsjajnijoj sezoni koju će Rumun odigrati u Londonu, društvo su mu pravili Rud Gulit, Frank Lebef, Đanluka Vijali, Đanfranko Zola i Denis Vajs, i mada je svako od njih na svoj način legenda kluba, čini se da je posebno mesto odavno rezervisano za desnog beka kojeg je sila inercije nezadrživo vukla napred, toliko da je znao da zapostavi defanzivne zadatke.

I da skoro nikog ne bude briga za to.

Petreskua ćemo pobliže upoznati varljivog leta '94, kada su Rumuni najavili smrtnu presudu – preneseno i bukvalno – Kolumbiji i njenim ambicijama da se domogne svetske krune. Petresku, Prodan i Belodedić činili su trio koji je nekada namerno, a nekada nehotice ostavljao promaju pozadi, pa je ekipa sa tri dijagonalne crte na žutom dresu, i pre nego što bismo stigli do Hadžija, Munteanua i Radučojua bila luda kao struja sa Đerdapa.

Argentina bez Maradone otpisana je u još jednom vratolomu u osmini finala, ali su u četvrfinalu Rumunima presudili Balkan i promašeni penal, baš Petreskua, koji nikad neće zaboraviti taj šut, baš kao što ga neće preboleti ni rumunski fudbal.

U doba kada nije bilo toliko televizije ni toliko agenata, svetska i evropska prvenstva služila su kao sajam rasnih grla, pa bi se u nekoliko frantičnih nedelja nakon Mundijala klubovi rastrčali da pazare svakog ko je nešto pokazao. Petresku, koji je dotad strpljivo gradio karijeru u Italiji, možda je među prvima osetio da se u Engleskoj sprema nešto veliko, nešto što će biti pozamašnije i od neprikosnovene Serije A, i preselio se na Hilzbro. Svega godinu kasnije, kada se ispostavilo da nije nimalo prevara – loša strana onog s početka pasusa je što su klubovi previše često kupovali nestašne mačke u platinastim džakovima – došao je na Stamford Bridž.

Petreskuovo ime možda se previše lako izostavlja sa svih onih nostalgičnih spiskova najboljih stranaca u Premijer ligi, ali on je, dok su na televiziji još odzvanjali podsmešljivi vicevi Delboja i Rodnija (i ne samo njih!) o rumunskoj falš-robi i rumunskom jeftinom životu, postao čovek koji menja svest o nekoj tamo post-komunističkoj zabiti.

Doveo ga je Glen Hodl, ali će se totalno raspojasati tek pod Rudom Gulitom. Bio je engleski, rumunski, evropski odgovor na ofanzivne bekove kakvi su uglavnom dolazili sa južne polulopte. Ne previše sporiji i ne drastično manje lep za oko od Roberta Karlosa, recimo, dres sa brojem dva bi za tili čas pretrčao ceo teren i bio tu i da organizuje napad, i da spakuje otpadak iza gola, i da odapne sa dvadesetak metara, i da lobuje golmana.

Na primitivnim šematskim prikazima taktike i dalje su ga vodili kao desnog beka, mada je bio i krilo i centralni veznjak, po potrebi, što je overio sa više od trideset asistencija za pola decenije u klubu.

Čelsi je napredovao korak po korak – moglo bi se reći i da ih ne bi kupio Roman Abramovič i da ne bi bili to što jesu da nije bilo uspeha i spektakla generacije koju je na mnoge načine predvodio i predstavljao Dan Petresku – sve do Lige šampiona, pre nego što će se posvađati sa Vijalijem i otići u Bredford, pa u Sautempton, gde će polako privoditi karijeru kraju.

Ostala su sećanja, naravno, kao na ono kada se zna ko je veća zvezda, pa Robi Vilijams dolazi da mu skrušeno traži šaru; ali i budućnost, kao ono kada mu se rodi ćerka, pa joj on da ime po klubu s čijih tribina je odzvanjalo ono “Dan the Man”. Čelsi Petresku...

Na sve te trenutke, na golove, sprintove i igru napred, na gol više, na njega iz mlađih dana, podsetio nas je CFR Kluž, rumunski šampion, koji je posle remija kod kuće došao na kultni Parkhed i uvalio Seltiku četiri komada, ostavivši bivšeg evropskog prvaka da se češe po glavi, a Škote da napokon shvate koliko su daleko od negdašnjeg sjaja.

Ne može biti ni čudo: klub koji su pre više od stotinu godina osnovali pružni radnici – zato nismo propustili da stavimo prefiks CFR, “Caile Ferate Romane”, Rumunske železnice – sa klupe vodi upravo Dan Petresku, a prošli put kada je bio u Škotskoj, isto se na gostoprimstvu zahvalio s četiri komada.

Tada je protiv Rendžersa vodio kratkotrajni hit po imenu Unirea, i ta boja dresa, i taj grb, i taj nadimak, biće najbliže onome što je na javi snivao i zbog čega je, zapravo, čak i ako to neće uvek lako priznati, i postao trener: prilika da sedne na klupu Čelsija...

Sudeći po izjavama, odnosu sa novinarima i onome što se može naći na nerumunskom delu interneta, Dan Petresku nije preterano druželjubiv stručnjak, a njegovi izlivi besa, čak i na terenu, postali su notorni.

No možda je i to delimično odraz frustracije: kada je sa Unireom bio evropski hit, imao je manje od četrdeset leta i proglasili su ga za jednog od najdarovitijih trenera, a svakako skoro bez premca u onome što će se uvek zvati Istočna Evropa.

Deceniju kasnije, Petresku je i dalje stručnjak kojem je Transilvanija najzapadnija tačka na kojoj je radio, uz veoma promenljivu, da ne upotrebimo neku težu reč, sreću bilo gde van Rumunije, uključujući nekoliko pokušaja u Rusiji, arapskim zemljama i kratku kinesku epizodu.

U njegovom uništavanju evropskih nadanja Seltika bilo je, taman kao i kod Rendžersa, želje za osvetom – na videlo je izašlo da su ga na Parkhedu jednom zamalo angažovali, a pominjao se i u dokumentima “Football Leaks”, kao adut tajlandskih investitora koji kupili njegov bivši klub Šefild Venzdej – ali i nepresušne, gotovo manične potrebe da se nametne engleskoj fudbalskoj javnosti.
“Kad bi mi neko u Engleskoj dao šansu, bilo koji klub, ne mora da je Čelsi, siguran sam da ih ne bih razočarao”, pokušao je ne jednom sebe da proda premijerligašima.

Nova šansa da stavi svoj CV pravo na nečiji radni sto Rumuna ponovo vodi preko istoka. Doduše, najzapadnijeg mogućeg Istoka.

U plej-ofu za Ligu šampiona, njegovi železničari – moglo bi se kazati da je onda Danijel mašinovođa, ali je zapravo, kada znate njegov način rada, izvesnije da je i otpravnik vozova i skretničar i kondukter i onaj lik što čuka voz na stanici – igraće večeras protiv Slavije iz Praga, ponosnog kluba koji je zahvaljujući investicijama sa istočnog Istoka došao u predvorje slave, novca i vrhunskog fudbala.

Petresku će i protiv Čeha svojoj globtroterskoj kompoziciji komandovati juriš, to je uvek izvesno, ne obazirući se na onu ciničnu opasku da je, kada uđeš u pogrešan voz, svaka naredna stanica sve pogrešnija; jeste da je već uzeo šestu deceniju i da nije onaj nasmejani plavušan koji je donosio razdraganost, već pomalo ozlojeđena svađalica, ali može mu se – neke snove je, iako toga nije stalno svestan, već proživeo.

Uostalom, pitajte Robija Vilijamsa, taj još čuva onu salvetu.

PLEJ-OF ZA LIGU ŠAMPIONA - PRVI MEČEVI

Utorak
21.00: (6,50) APOEL (4,30) Ajaks (1,50)
21.00: (2,95) Kluž (3,05) Slavija Prag (2,55)
21.00: (2,55) LASK Linc (3,25) Klub Briž (2,80)

Sreda
21.00: (1,60) Dinamo Zagreb (3,80) Rozenborg (6,00)
21.00: (2,10) Olimpijakos (3,20) Krasnodar (3,80)
21.00: (1,90) Jang Bojs (3,40) Crvena zvezda (4,30)

*** kvote su podložne promenama

Pogledajte i drugu epizodu Mozzartove serije Ekipizza...

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters