PRELAZZI: Gaj Foks i Ajaksova ideja slobode

Remember, remember
The Fifth of November,
Gunpowder, treason and plot

– Tradicionalna engleska pesma

Nekad je istina stvarno čudnija od fikcije. Zamislimo, recimo, sledeću situaciju, u jednoj redakciji dnevnih novina ili, bolje, sportskog portala.

Jedan mladi novinar, sav onako mudar i ubeđen u svoje mogućnosti, nudi uredniku temu koju je ponosno smislio. Peti je novembar, a u Londonu igraju Čelsi i Arsenal. Malo poznavanja ostrvske i ine istorije, malo pop-kulture, i evo sjajnog šlagvorta: taj dan je u Engleskoj poznat i kao Dan Gaja Foksa ili, narodski, Noć lomača, koji se u moderno doba pretvorio u veče kada se širom Albiona ispaljuju vatrometi.

Gaj Foks bio je najpoznatiji vinovnik propale Barutne zavere iz 1605, čiji je cilj bio da se u vazduh, pomoću buradi punih baruta, digne u vazduh Dom lordova, sruši i ubije kralj Džejms, a na njegovo mesto postavi neki vrli katolik. Zavera je neslavno propala, zahvaljujući jednom anonimnom pismu, a svake godine od tada na lomačama se spaljuje lik Gaja Foksa.

No kako to obično biva, istorijske ličnosti u nekom drugom dobu dobijaju druge konotacije. Gaj Foks („poslednji čovek koji je s poštenim namerama ušao u britanski parlament“, reći će jedan istoričar) postao je pozitivna persona, a njegova maska simbol borbe protiv represije, kao u rado gledanom i naširoko citiranom filmu po imenu „V for Vendetta“.

Dakle, naš je mladi junoša smislio da napravi tekst o tome da će za Noć lomača sve prštati: umesto zaverenika, tu su mladi igrači Ajaksa i Čelsija, umesto smrtnih presuda njima, javno će biti obešen defanzivni fudbal, a očekuje se i da Stamford bridž obasja vatromet golova...

Šta bi mu hipotetički urednik rekao? Ne talasaj, mali, bolje nađi neki klip koji će se kliktati, ne biva to baš tako u životu, metafora ti je nategnuta, alegorija na prvu loptu, poređenja će se lako olupati o realnost. Ovo je Liga šampiona, ne istorijska priča protkana fudbalom...

A onda istina bude čudnija od fikcije; a onda se desi da nas na Noć vatrometa, da na dan najpoznatijeg britanskog pobunjenika, obasja najčudnija, najčudesnija utakmica sezone, onih 4:4 između Čelsija i Ajaksa na Stamford bridžu.

I peti novembar koji će se pamtiti, sa sve barutom, sa zaverama, sa izdajama, baš kao u čuvenoj pesmici koju zna svako englesko dete...

Prštalo je kao da je neko pod stadion posadio 350 buradi baruta – ako smemo da budemo otrovni, ne bi bilo loše da se nešto slično postavi pod VAR sistem – videli smo kako Lampardovi ošamućeni igrači dobijaju lekciju iz života i fudbala i u sebi pomislili „Opa, porasla deca”, a onda smo svedočili i sekundama u kojima se sve preokrene, kao sudbina Gaja Foksa i njegove bande.

Pa opet, Ten Hag ostaje svoj, Ajaks ne uzmiče ni pedalj, onda kada bi se drugi predali i pravili bunker od svoje mišje rupe.

U filmu „V for Vendetta“, nastalom po čuvenom stripskom predlošku, svi oni koji se bore protiv sistema, protiv totalitarizma, koji sanjaju o svetu bez represije, o svetu slobode nose maske Gaja Foksa. A u kultnoj sceni, jednog od „gajeva“ sateraju u ćošak.

„Zašto ne umireš? Zašto ne umireš?“, viče zloća dok puca na njega.

„Ispod ove maske ima više od mesa. Ispod ove maske nalazi se ideja. A ideje su otporne na metke!“, odgovara mu V.

Pa zar svet slobode, da igraš kako ti se hoće, da se ne braniš ni sa osmoricom na terenu, poriv da juriš napred kada bi ti svako oprostio racionalnost, pa zar želja da pukneš loptu iz skraćenog kornera pravo u gol, zar to nije ono što Ajaks uporno radi u evropskom fudbalu ove poslednje dve sezone?

Pa zar nije „ideja“ ono što su nam Ten Hag, Tadić, Zijeh i oni ortaci koji više i nisu u Amsterdamu, podarili i zbog čega smo taj crveno-beli ringišpil toliko zavoleli? Da, ideja je ono što je vratilo Ajaks među najznačajnije klubove modernog fudbala, baš kao što je ideja bila ono što ih je uvek razlikovalo od drugih. A u njoj su sažeti i hrabrost, i instinkt, i polet...

A tu projektili ne pomažu, čak i kada pucate iz široke sačme na euforijom opijenom Stamford bridžu...

To ne umire, dok god je grba na dresu.

Bilo je u utorak uveče lepo videti Frenkija Lamparda i Džodija Morisa kako se raduju, bilo je simpatično opet gotiviti Čelsi iako su oni tek silom prilika i usled sankcija postali igralište za talentovane dečake (odluka da se Alonso na poluvremenu zameni Risom Džejmsom bila je hrabra koliko i plemenita!); ne bi bilo nezasluženo da su potpuno okrenuli i onda bi tek moglo da se zapuca, ali ne zamerite, srce neutralca moralo je biti uz holandskog velikana, i to ne samo zato što je izgledalo kao da je Đanluki Rokiju bilo više stalo da ima zanimljiviju poslednju četvrtinu meča nego čak i domaćim navijačima.

(No čujte, ako je neko navikao na skandalozno loše sudije, to su valjda Englezi?)

Hajde onda da potražimo makar neki srebrni obrub tog olujnog oblaka koji se, pre svega blagodareći jednom Italijanu, nadvio nad Ajaksom tamo oko 70. minuta? Ovo će im biti jeftinija, ali potencijalno mnogo vrednija lekcija od kraha koji su doživeli prošlog maja protiv Totenhema, kada su bili nadomak šestog neba, s potencijalom da se uzveru na ono preostalo.

Ima ona „preventiva“ koja se pripisuje srpskom mentalitetu, ono „neće valjda“, pa kad se desi, ima i „neće valjda opet” – grom u isto mesto, recimo. Lukas Moura je bio Ajaksovo „neće valjda“, a londonska lomača posle koje ima ispravke njihovo je „neće valjda opet“.

Hoće opet, i može opet, i ako to shvate i prihvate, onda će ovo koketiranje sa ruskim ruletom biti dobar podsticaj da se narednog proleća ponovo Evropa uhvati za uši i obrne oko sunca. Još ako to bude trenerov oproštajni ples, pre nego što se vrati u „svoj“ Bajern?

Ovako, Ajaks je bio samo moralni pobednik večeri koja je završena pucnjevima i bez pravih žrtava – a da li je, u Ajaksovom slučaju, to moralno ikada „samo“? – na lomači su sem sudijskog obraza spaljeni oprez, kukavičluk i ona bedna igra na rezultat, a svi mi smo dobili još jedan peti novembar koji će se pamtiti.

Kao u pesmici koju zna svako englesko dete i, od prošle nedelje, još koji milion ljudi koji su gledali vatromet na Stamford Bridžu.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

Pogledajte novu epizodu serije Ekipizza...

FOTO: Reuters