PRELAZZI: Fudbal se (ne) igra zbog četvrtog mesta

Prvi je jedan moj prijatelj, nazvaćemo ga Ranko Bosić. On već decenijama navija za Čelsi, a jedino što ga zanima više od Čelsijeve “obične” pobede je da sabira trofeje. Pehari su mu opsesija, i najvažnije je da ih bude što više.

"Uzeli smo još jednu titulu!", nedavno se pohvalio i na telefonu svima pokazivao čudan, futuristički pehar. "To je kao Premijer liga, samo za žene! Čelsi opet prvak!", sijao je od zadovoljstva.

(3,80) Viljareal (3,45) Mančester junajted (2,00)

Možda taj Ranko Bosić i ja i mnogi koji ovo čitaju spadamo u ugroženu vrstu ljubitelja fudbala, možda smo istraženi kao Indijanci ili bubonska kuga, ali dođavola, lepo je kad tvoj tim osvoji trofej...

... Da, makar i u nečemu što se zove FA Women's Super League.

To ostaje zapisano. To se čuva u riznici. To je nešto što će generacije koje će doći posle nas sabirati i ponositi se.

Zbog čega, uostalom, navijamo? Čemu zbrajanje pobeda ukoliko u konačnom ishodu tim koji voliš bude treći ili peti? Da li je to zaista razlog za toliko slavlje? Kako izgleda – u klupskim vitrinama a ne u blagajni! – priznanje koje označava da je neko teško mukom bio četvrti, a ne peti, u jednoj sezoni?

Zar je važno?

Zbog čega se, uostalom, i juri za loptom? Da li iko od klinaca koji sanjaju veliku karijeru, ili tek onih manje talentovanih koji će se zadovoljiti partijom u školskom dvorištu, mašta o četvrtom mestu? Ili im je važno da sa drugarima podignu trofej, da im neko sa razglasa pročita ime, da im se oko vrata stavi medalja, ma koliko se slabije plaćala, ma koliko neugledna nekom bila?

U ponedeljak uveče odigrano je i finale FA kupa za mlade. Aston Vila je savladala Liverpul, i bilo je tu neke dece na koju valja obratiti pažnju, posebno u pobedničkom sastavu, ali najzanimljivije, najtoplije scene odigrale su se posle svršetka utakmice. Vilini tinejdžeri pevali su, trčali po terenu presrećni, skakali jedni na druge i prskali se vodom i ledom. Kasnije su se slikali sa medaljama i urlali od zadovoljstva kada im je napokon dodeljen pehar.

Prošle godine u ovo vreme većina njih je bila kod kuće, nisu znali šta će se dogoditi sa njihovim karijerama i klubovima, jer amaterski i poluprofesionalni fudbal je prvi stradao u pandemiji; a sada su osvojili nešto. Ko sme njima da kaže da je to samo "Under-18s" takmičenje? Da je od toga važniji plasman u neko skupo takmičenje?

Nakazna Superliga očigledno nije bila dovoljan podsetnik ni dovoljno otrežnjenje, ili šljaga, kako volite, za ono što fudbal stvarno jeste.

I još više, za ono što fudbal stvarno nije, i ne bi smeo da bude.

Jer kako drugačije objasniti što je rukovodstvo Liverpula i Čelsija, uzmimo njih za primer, cvokotalo da li će klubovi sa Enfilda i Stamford bridža obezbediti učešće u Ligi šampiona... onom istom takmičenju koje su, u konspiraciji sa drugim velikanima i samozvancima želeli da satru i zatru?

Drugi junak ovog teksta, mada nevoljni, jeste Brendan Rodžers.

Da je novac pobedio, govori i izliv posprdnih komentara na konto menadžera Lestera. Čovek koji je klubu doneo prvi FA kup u dugoj istoriji proglašen je za luzera jer je njegov tim (ponovo) u samom finišu sezone prosuo mesto u najjačem klupskom takmičenju, pa će i dogodine morati da se zadovolji evropskim izletima četvrtkom.

Verovatno niko od tih onlajn-komentatora ne bi smeo da izgovori "Ali FA kup je nebitan!" pred Džejmijem Vardijem. Vinovnik jedne od najboljih priča u ovovekovnom fudbalu bio je zagrcnut od sreće što je upotpunio nisku trofeja. Njegovo "O ovome sam sanjao kao dečak" vredi više, tamo gde se ne broje samo funte, evri, dolari i klikovi, od gubljenja mučne trke za Ligu šampiona.

Fudbaleri Lestera slave osvajanje FA kupa (Reuters)

Rodžers je pokazao da je pobednik tamo gde su se pobednici rađali, a legende se pisale, na stadionu koji menja izgled i namenu, ali ostaje polazna tačka svetskog fudbala; to što je u narednih deset dana njegov sastav sa trećeg pao na peto mesto u Premijer ligi može samo da mu bude samo razlog više da nastavi, da ne prebegne ovog leta u neki od onih klubova koji sebe smatraju velikima, iako realno nisu. (Totenheme, u tebe gledamo.)

Ako scene sa Vemblija, kada se predsednik Ajivat Šrivadanapraba u suzama setio svoga oca i onoga što je Lester bio pre svega deset godina, nisu vredni makar još jedne godine u Ligi Evrope, onda neka ne postoji ni fudbal ni Liga šampiona, taman.

Slično bi moglo da se dogodi i večeras, u finalu Lige Evrope.

Mančester Junajted je favorit na papiru, ali svi oni koji su zaboravili šta znači fudbal lako bi mogli da pomisle da je Brunu, Kavaniju ili De Hei to samo još jedan smor, i da će Viljareal, sve sa Unaijem Emerijem, koji nije osvojio Ligu Evrope samo kada fizički nije bio u mogućnosti, snagom volje i želje savladati jači tim.

Nismo sigurni ni da će Viljareal razmišljati o Ligi šampiona: mali klub, svima simpatičan, ima šansu da osvoji prvi pehar u istoriji. To vredi, sve i da se ugasi i LŠ, sve i da se povampiri prokleta Superliga, to vredi više od svega.

I neće biti da fudbaleri, koliko god da ih kudimo, šta god da mislimo o njihovim navikama i životnim stilovima i svetonazorima, neće biti da fudbaleri tako lako izgube želju za pobedom. Za priznanjem.

Za trofejima, makar oni bili i "utešni", makar neko pomislio da se fudbal zaista igra da biste bili treći ili četvrti.