PRELAZZI: Fudbal, poslednja odbrana monokulture

Danas je savršeno moguće da vi i vaš najbolji prijatelj budete u kandžama dijametralno različitih algoritama, zbog čega će i vaša muzička plej-lista i podkasti koje slušate i serije koje gledate biti potpuno različiti. Može da vam se desi da vam promakne fenomen Tejlor Svift, ma koliko ona prodala stadiona više od Bitlsa i ma koliko hitova više od Elvisa; jednostavno niste naleteli na nju jer ste se kretali u drugom "bablu".  I niko ne može da vam zameri.

Masovno je postalo individualno, što je paradoks samo na prvu loptu.

Danas vam, i to je valjda najgora stvar u celoj priči, u celoj ovoj budućnosti, ukus ne formira društvo, ni stariji brat, ni roditelji, ma ni mediji i neki urednici, već programčići koje su osmislile tehnološke, u nedostatku bolje reči, tehnološke hulje poput Marka Zakerberga ili Ilona Maska.

Dobro, otkud sad ogled o monokulturi i njenom nestanku na ovoj stranici, kakve to veze ima sa nama? Sa, recimo, mečevima Lige šampiona, sa Premijer ligom, sa Svetskim prvenstvom u fudbalu?

Otuda što je sport, a fudbal posebno, u ovom svetu koji vam servira različita interesovanja i različite heroje svakog dana, u svetu u kojem pažnja traje koliko i jedan video na TikToku, ostao poslednji zajednički sadržalac, poslednja stvar koju delimo.

Nikom nisu promakli slobodnjaci Deklana Rajsa (©Reuters)

Videlo se to posebno ovih dana, kada je Kevin De Brujne saopštio da će napustiti Mančester siti; piroklastični izliv ljubavi prema rumenom genijalcu – nazvan je u jednom tekstu direktorom fudbala, a ta odrednica bi mu lepo pristajala i na engleskom, jer nije li bio i režiser ove igre – bio je doslovno nepodeljen. De Brujne je zvezda, čak i ako nije superstar, ako shvatamo tu ne baš toliko tananu razliku.

Videlo se to i ovih dana kada se igrala Liga šampiona, kada je “anemični” Arsenal dočekao “rasrđeni” Real pa ga opalio; kada su se sreli Bajern i Inter i mozak i srce nisu mogli da ne odlutaju do Žozea Murinja; kadaa su žreb, talija i umeće dva španska trenera udesili da se sretnu PSŽ, klub koji toliko pati za Ligom šampiona i Aston Vila, klub koji zna šta je taj pehar, ali je do pre samo koju godinu bio daleko od njega kao da su oni iz Katara; na kraju, i kad je fudbal zamirisao lepše nego proleće u susretu Barselone i Borusije.

Samo fudbal i dalje ima tu moć da njegova najveća imena prepoznajemo u milion.

Kao što je jedan marketinški stručnjak svojevremeno napisao, pitajte svoju babu da li zna razliku između Timotija Šalamea, Toma Holanda ili Harija Stajlsa; ali sigurno ne bi pomešala Kristijana Ronalda i Lea Mesija. (Kao što je vrlo dobro znala ko je Harison Ford, a ko Maradona...)

Kakav je da je, fudbal ne može da ima vrhunskog igrača za kojeg samo vi znate – kao što može da se desi da ste samo vi u celom društvu gledali neku vrhunsku seriju – i s te strane u njemu možda ima sitnih prevaranata, ali nema, ili makar nema još, krupne prevare.

A probali su, nije da nisu, i to da unište. Nekada smo gledali najviše tri utakmice tokom celog vikenda, a Kalčo nedeljom uveče beše potpuni vrhunac, i teško onome ko je u ponedeljak ujutru u školi bio nespreman da opiše svaku šansu i svaki start samo zato što je trepnuo ili na trenutak skoknuo do kupatila.

Danas je previše svega, pa je možda previše i fudbala, o čemu svedoče velika takmičenja koja će imati još više reprezentacija, ali neuporedivo manje magije, pa je i u tom fudbalu previše eksperimenata, ali mejnstrim u fudbalu je i dalje mejnstrim, a najveće utakmice – kao i najveće karijere – i dalje otvaraju najveća pitanja, ona oko kojih će svako imati stav.

Možda je, ili verovatno je, ovo poslednja generacija koja će uživati u jedinstvenom fudbalu, možda i njega segmentiraju kao neke druge sportove, možda se jednog dana probudite i shvatite da postoji neki fudbaler koji je planetarno popularan kao Tejlor Svift, ali ga vaš algoritam nikada nije prepoznao i stoga nemate pojma zna li da dribla ili kako trči ili gde zapravo igra.

Dok se to ne desi, neka nas još malo, pustite nas da uživamo u poslednjem zbegu monokulture, da se grejemo poslednjom vatrom oko koje može da se sedne i da se pričaju bajke koje će svi znati.

O De Brujneu, o ušatom peharu, o Žozeu Murinju, o uskrsnuću Markusa Rašforda, o časovima Mikela Artete, o čuvenim evropskim rivalstvima i noćima koje rađaju neke nove heroje.