PRELAZZI: Finale koje smo zaslužili

Na kraju balade je, ako ništa drugo, fudbal opet bio pošten. Kao što se odmah vidi ima li neko talenat ili nema, kao što ne možeš da sakriješ kraću nogu, veliki nos ili šprahfeler, tako se i u fudbalu, kada se podvuče crta, uvek kao u ogledalu vidi stvarnost.

Večerašnje finale u Portu, između Mančester Sitija i Čelsija, upravo je onakvo kakvo – modernom, a posebno ovosezonskom – fudbalu pristaje.

Možda to nije bilo kraj koji su mnogi priželjkivali, možda ne ni onaj koji su brojni očekivali, ali jeste baš onakav kakav smo zaslužili.

Bila je to najčudnija sezona u našim životima. Stari alkos i melanholik Gij Debor verovatno bi odnekle zadovoljno zažmirkao: sve što se dešavalo od septembra prošle godine do večerašnjeg vrhunca predskazao je u svojim pisanjima o "društvu spektakla". Kao da smo umesto onog pravog živeli kopiju, ili čak kopiju kopije, simulakrum umesto nepatvorene strasti.

Prazne tribine sa veštačkim navijačima, prazni planovi sa veštačkim izgovorima, prazna srca sa veštačkim tenzijama...

Bila je to sezona u kojoj smo dobili pa (makar za neko vreme) izgubili Superligu, odigrana kao igrica sa džojstikom ispred ekrana i rešena, makar u Engleskoj – koja je u fokusu i danas i svih drugih dana – dugom klupom i surovim brojkama.

(2,00) Mančester siti (3,30) Čelsi (4,00)

Oni koji su najviše uložili i ulagali u godinama za nama – sada su u finalu. Oni koji su želeli da se odmetnu, pa se prvi popišmanili – sada su u finalu. Oni koje najviše (često s preterivanjem i bez previše rezona) prozivaju da su plastični, bez navijača i istorije – evo ih u finalu.

Da u isto vreme označe pobedu nove, vulgarne aristrokratije i buržoazije, kao da hoće da kažu da je vreme da prestanemo da se sablažnjavamo i da se uljuljkujemo u prošlosti, i da počaste one koji su prvi, na kraju krajeva, i izašli iz kratkotrajne Superlige, čije će se sene samo preobući i nastaviti da plaše gospodu.

Izašli su, naravno, malo zbog pritiska navijača, a mnogo više jer njima Superliga nije ni bila potrebna. I jedan i drugi klub u vlasništvu su stranaca kojima je od novca – ta ionako su u minusu, obrni-okreni – mnogo važnije brendiranje i PR.

Sada su stigli u predvorje tog političko-marketinškog raja, čiju su cenu bili spremni da plate s osmesima.

Još jedna simbolika je i što će se finale odigrati tačno trideset godina posle onog u Bariju, kada se jedna zemlja istočnog bloka poslednji put radovala, pre nego što će u krvi prestati da postoji, radovala nakon što je njen predstavnik pobedio prvi nagoveštaj ovog fudbalskog "nouveau riche". Sve posle toga, uključujući i klub što predstavlja večerašnjeg domaćina, bilo je incident. Olimp svake godine za deset-dvadeset-stotinu metara viši za sve smrtnike.

Bari i Porto udaljeni su oko dve hiljade kilometara vazdušnom i tri decenije fudbalskom linijom, ali su zapravo dva različita sporta, što je pandemija samo ogolila i izložila na talon.

Ima još mnogo živih svedoka i poslednjeg i jedinog evropskog trofeja Mančester Sitija, počivšeg Kupa pobednika kupova iz 1970. To finale igralo se u Beču, pred manje od 10.000 ljudi (ne zato što je bilo zabranjeno!), na stadionu koji je prokišnjavao, i televizija na Ostrvu ga nije ni prenosila...

A kada se napokon okrenemo 29. maju 2021. i terenu, fudbal je zaslužio i finale u kojem će svoje skupocene trupe izvesti dvojica opsesivaca, dvojica minucioznih stručnjaka koji umeju da se pogube u sopstvenim teorijama i crtežima.

©Reuters

Dvojica trenera koji bi sa svojim modus operandijem mogli da rade bilo gde na svetu i mogli da rade samo tamo gde im mecene obezbeđuju dovoljno repromaterijala da sve svoje ideje ovekoveče u fresku.

Nekad to "preosmišljavanje" (da nezgrapno prevedemo englesko "overthinking"), kao kad matematičar na tabli ispisanoj do kraja ugleda obrazac i reši jednačinu, nekad igra njihovih timova izgleda savršeno, kao umetničko delo na kojem nijedna nota, nijedan potez kistom nije suvišan.

Nekada ume da bude dosadno i uspavljujuće, posebno ako strah od poraza – i još više strah od oreola gubitnika, koji neki, bizarno, pokušavaju da natakare čak i serijskom pobedniku Pepu Gvardioli – nadvlada želju za trijumfom.

Sitijevi uvežbani gladijatori, koji u svakom trenutku znaju šta treba da rade, ili ponešto spontaniji, i dalje neotesani Tuhelovi klinci, od kojih bi ovaj najradije napravio Tevtonce, po svom liku i delu? Trijumf naftaškog novca i arapskog projekta ili još jedna mala pobeda za "Ruse" (mada londonski Rusi imaju sve manje veze sa moskovskim i petrogradskim Rusima), u trenutku kada se čini da je zapadni svet opet ujedinjen protiv njih?

Deluje kao da je tamni vilajet, kao izbor između dva zla? Ali da li bi stvarno moglo da bude drugačije, da su četvrtfinala i polufinala okončana bilo kojim drugim ishodom?

Fudbalu, uostalom, ne treba pravda, on ne mari za etiku, ne haje za poštenje, njemu je dovoljna drama. Nekada nam, sve ređe doduše, posluži onu u kojoj mali može da pobedi velikog.

No uglavnom su to dvorske peripetije nedodirljivih, ali ako narod nešto voli da gleda, to su gloženja bogatih i podmetanja nogu.

Ne moraju to da rade sami, već za rabotu angažuju najbolje trenere sveta i najveće umetnike s loptom.

A to je večeras na ekranu, to je naša i stvarnost fudbala. Uživo u programu, onakav kakav zaista jeste, ne onaj o kojem danas pričamo sećajući se Barija i nekog vremena koje se nikad neće vratiti.

Ne, ovo je fudbal. I PR-projekat i politika i isprazni spektakl i reklame. I promašeni tiket i loše predviđanje i smeh i suze. I Arapi i Rusi i Englezi i Nemci.

I Pepova nervoza i Tuhelov ludački pogled. I besomučno crtanje akcija i trenutak inspiracije jednog od najmanje pet genijalaca na terenu.

I čekanje da Timo Verner proradi baš večeras i ona lopta Kevina de Brujnea koju od svih ljudi na svetu, uključujući i nas koji samo gledamo, samo Rahim Sterling može da promaši.