PRELAZZI: Fidalgos

Bio je avgust 1415. kada se toj malenoj naciji ukazala sudbina. U to vreme, Portugal je bio siromašna zemlja, toliko siromašna da njihovi vladari nisu mogli da kuju svoj novac, narod se izdržavao ribolovom i sitnim krađama, a obližnja Kastilja uvek je pretila.

U tadašnjoj Portugaliji živelo je tek milion ljudi, pa ipak su iznenadili celu Evropu kada su na prepad osvojili Seutu, jednu od najbolje branjenih arapskih tvrđava na afričkom kontinentu.

Pobeda kod Seute daće Portugalcima osećaj samopouzdanja, a onim najboljima među njima strast za pobedama i žeđ za osvajanjima. Da nije bilo Seute, ne bi bilo Dioga Kaoa, ni Bartolomea Dijaša, ni Vaska da Game, pa ni Magelana, premda će potonji svoj najveći poduhvat obaviti pod španskim stegom.

Tokom narednog veka, Portugal će od državice skrajnute da gleda u Atlantski okean, za tadašnji mali svet predaleko od centara gde se trgovalo i odlučivalo, pod Henrikom Moreplovcem (i dalje je zagledan u plave daljine u Sinešu, na onoj krajnjoj jugozapadnoj tački Evrope), kraljem Žoaom II i Manuelom I Srećnim, postati neustrašiva sila koja će se proširiti svetom i njemu nametati svoju kulturu.

Postojala je posebna reč za Portugalce-plemiće koji bi pronosili slavu svoje zemlje i zabadali zastavu sa pet štitova po čitavoj planeti. Cenu su, naravno, plaćali oni u čija su ognjišta zabadane te zastave, ali koja to istorija još pamti slabije?

Zvali su ih "fidalgos", "nečiji sinovi", i vodili su ih ne samo znanje, već i strast, želja za učenjem i hrabrost da odu tamo gde se drugi ne bi usudili. Da otkriju svet i sebe u svetu.

Da budu vesnici nečeg novog, i drugačije budućnosti.

Portugalska kruna kao podsetnik na slavnu istoriju(©AFP)

Šest stotina godina kasnije, neke se stvari nisu promenile. Portugal je i dalje mala zemlja, i dalje siromašnija od većine onih sa kojima se poredi, na istom je onom mestu odakle su nekada polazile karavele sa dragocenostima; i premda više ne osvajaju svet topovima, silom i lukavstvom, "fidalgos" su i dalje tu.

Portugalski treneri.

Može se, eto, i time, tom viševekovnom tradicijom, objasniti toliki broj portugalskih trenera na svim meridijanima; ali kao i njihovi slavni preci, ni ovi se Portugalci ne zadovoljavaju samo time da stignu. Portugal je već godinama, ma sada već decenijama, mesto rođenja neke nove fudbalske misli.

Oh, to je i Španija, da ne zaboravimo ni Kastiljance ni Baske ni Katalonce, i postoji još jedna nit koja će voditi tamo do Tordesiljasa, pa će vam nekada izgledati da su Portugalci i Španci i u fudbalu podelili planetu između sebe.

Pa ipak, španski ili hispanski stručnjaci su drugačiji, oni nameću svoj sistem – pogledajte Pepa, Artetu, Ćabija Alonsa, Emerija, Iraolu, o Marselu Bijelsi kao rodonačelniku tog "žanra" da i ne govorimo – kojem se igrači moraju prilagoditi.

Portugalci su kao njihovi moreplovci, praktični i prilagodljivi, i možda je to posledica siromaštva i mnogo lošijih uslova od prvih komšija.

Žoze Murinjo (©Reuters)

Svejedno, šta je tačno "sistem", šta je "ideologija" Žozea Murinja ili Žorža Žezusa ili Marka Silve ili Rubena Amorima, koji je daleki povod ovog teksta, budući da će ovog leta biti u centru pažnje?

Postoje naznake, naravno, ali nijedan "pravi" Portugalac neće se slepo držati onoga na papiru i zahtevati da mu se svi drugi povinuju; ako to učini, ako bi počeo da plovi uz vetar za inat i ne osvrćući se na gubitke, izdaće i sebe i naciju i neće se to dobro završiti po njega.

Žoze Murinjo, koji zna ponešto o poslednjoj opaski, bio je Vasko da Gama, onaj "fidalgo" koji će uraditi nešto nepojmljivo i vratiti se da o tome priča – evo, navršava se za pedesetak dana punih 20 godina od duela u Gelzenkirhenu, koji je bio rešen mnogo pre nego što su ekipe izašle na teren – i nije da se podigao sam. Kao i Henrik Moreplovac pre šest stoleća, i on je učio od Španaca i Engleza, a onda otišao svojim putem.

Duga prošlost selidbi, emigracija, gastarbajtera, adaptacija, omogućila je Portugalcima da se jednako uspešno snađu i u Africi i u Aziji i u svakoj evropskoj zemlji, i ne odnosi se to samo na stručnjake.

Kada je onomad Vulverhempton pokrenuo pomalo bizarni eksperiment sa hrpom Portugalaca u sred najcrnjeg Midlendsa, mnogi su proricali da će momci naviknuti na tople kiše i miris mora mentalno potonuti u Engleskoj. Nije se desilo. Naprotiv.

Ako postoji "sistem", onda je to stalno gledanje u daljinu (neki bi to moderno nazvali "opreznošću") i shvatanje da je fudbal, baš kao i brod na nemirnom moru, igra u kojoj svaki potez podrazumeva međuzavisnost, u kojoj svaki pojedinac mora da da svoj doprinos ne bi li se stiglo do cilja. I onaj dole što vesla, pardon zadnji vezni, i onaj gore što zuri u zvezde, plemenita "desetka", i onaj što štiti burad da ih ne napadnu štetočine, pa da ekipu ne napadne skorbut.

Jedan od doprinosa portugalske trenerske misli jeste posvećenost treningu; krenulo je to od Žozea Marije Pedrota, čuvenog stratega Porta čiji će rekord po broju pobeda srušiti tek Seržo Konseisao. "Gledajte utakmicu i reći ću vam kako trenirate; gledajte trening i reći ću vam kako ćete da igrate", jedna je od njegovih misli koje su ostale utkane u DNK portugalskog fudbala kao Vujine ili Miljanove u jugoslovenski.

Sve je na naučnim osnovama nadogradio ugledni profesor Vitor Frade, sa svojom teorijom "taktičke periodizacije". Upravo će dr Frade biti taj koji će biti prvi asistent ser Bobiju Robsonu u Portu i koji će uzeti pelcer i presaditi ga u plodno portugalsko tlo.

Vitor Frade je čovek kojeg u svojim intervjuima često pominju i Murinjo i Leonardo Žardim i Marko Silva, ali i Brendan Rodžers; jedan portugalski novinar će ga, ne bez razmetljivosti, nazvati "najvećim tihim revolucionarom fudbala".

I kada im je bilo najteže, i kada su bili najsiromašniji i vapili za demokratijom, Portugalci su imali svoj sport (stara je izreka da su narod od režima i režim od naroda čuvala "tri F": fado, fatima i fudbal); imaju ga i danas, kada su se ponovo, kao Bartolomeo, Vasko, Diogo ili Kabral, razleteli po svetu.

Ruben Amorim, koji će večeras voditi svoj tim protiv Žil Visentea, kluba što nosi ime po pesniku koji je stihove pravio upravo u vreme prvih “fidalgosa”, i koji će se verovatno primaći novoj tituli, Ruben Amorim, gde god da je njegova sledeća destinacija – a neki bi sad rekli da nema logičnije nego da čovek iz Lisabona pristane u jednu drugu, severniju luku – samo je još jedan "fidalgo" u nizu, spreman da se otisne u hladnija mora i na druge geografske širine. 

Samo, valjda dobro zna te lekcije koje dobije svaki portugalski osnovac, a koje počinju Seutom pre šeststo godina: nekad i oni koji su najtalentovaniji i najveći umeju da pomisle da su snažniji od vetra, prirode i svoje sudbine.

PRIMEIRA, 29. kolo:

Petak

21.15: (10,5) Žil Visente (6,50) Sporting (1,25)

Subota

16.30: (1,53) Gimaraiš (4,10) Farense (12,0)

19.00: (1,27) Porto (5,60) Famalikao (12,0)

21.30: (4,70) Eštoril (3,70) Braga (1,75)

Nedelja

19.00: (1,65) Aruka (3,70) Boavista (5,60)

19.00: (2,65) Portimonense (3,10) Kasa Pia (2,85)

21.30: (1,30) Benfika (5,50) Moreirense (10,0)

Ponedeljak

21.15: (1,95) Vizela (3,50) Šaves (3,90)