PRELAZZI: Evropa je Milanovo igralište

Mnogo znanja, mnogo anegdota, mnogo nepoznatih događaja iz one najvažnije istorije, fudbalske, može da se nađe kod Ariga Sakija, u njegovoj knjizi “La coppa degli immortali” (2019), o sezoni u kojoj je, kako to bez nepotrebne lažne skromnosti sam objašnjava, njegov tim ponovo izmislio fudbal.

Evo, na primer, samo nekih crtica:

- Iz ugla italijanskog fudbala, a posebno Ariga Sakija, onaj čuveni dvomeč sa Crvenom zvezdom nije uopšte bio onakav kakvim ga pamtimo svi mi. Jugosloveni su igrali odvratno, trošili su vreme, bili su pregrubi, i hajde što su ubijali fudbal, nego su tog dana zamalo ubili Donadonija (start Maze Vasilijevića), a ceo stadion je vikao “ua” kada je spiker saopštio da je Roberto ipak preživeo...

- Može Arigo Saki da izmisli, ili makar permutuje, neke pomalo bitne stvari. Recimo, noć pred revanš u Beogradu, ekspediciju Milana probudile su neke eksplozije. I svi su pomislili da su to petarde, ali Arigo Saki je znao da je to zapravo Arkan, koji vodi svoje paravojne formacije na vežbanje, ili na ratište. (Podsetimo, utakmica je igrana u novembru 1988...)

- Ili će Saki jasno pokazati koliko nije voleo Deja Savićevića. Mnogo mu se sviđao Piksi, verovao je čak i da bi se jedan takav igrač mogao uklopiti u njegove rosonere, ali Dejo, Dejo mu je oduvek mirisao na lenštinu, a Saki nije mogao da podnese lenštine. “Nažalost, trenirao sam ga kada sam se vratio u Milan”, napisaće...

- Možete da saznate, iz prve ruke, kako je Silvio Berluskoni, tada na vrhuncu svoje slatkorečivosti, u samom početku osvajanja Italije, nametao Klaudija Borgija, momka za kojeg su tvrdili da će biti novi Maradona, pa je Saki podneo ostavku, uz ultimatum “Ili Borgi, ili ja i Rajkard”...

Šampionska generacija iz 2007. godine (©Reuters)

- Čućemo, recimo, i kakav je stvarno bio Van Basten, taj genije, taj teški meteoropata i melanholik; i da je Saki išao kod nekog “profesora astrologije”, moš'te misliti, da mu ovaj prorekne kako će Holanđaninu ići. “Profesor” je, navodno, poručio da Van Bastena čeka “slavna, ali prekratka karijera, puna povreda”. Pa ti ne gledaj u zvezde...

- Spoznaćemo, ili ćemo se makar baš truditi, zašto je jedan Anđelo Kolombo vredniji od Evanija i Virdisa zajedno, i kako je bilo mnogo logično da Karlo Anćeloti postane ovo što je danas... (Maradona jednom prilikom dobacuje Sakiju: “Čoveče, čak je i Anćeloti postao brz kod tebe”. Na to mu Italijan odgovara: “Nije on nimalo brz. Samo stiže prvi tamo gde treba.”)

- Saznaćemo i neke velike mudrosti, kao onu da postoji ogromna razlika između strategije i taktike, i kako se Saki baš ljutio kada mu kažu da je dobar taktičar, a ne da je odličan strateg. “Taktika je kada iskoristiš slabosti protivnika, kada čekaš da rival napravi grešku. Strategija je pozitivan plan događaja.”

I još sijaset sitnih i krupnih anegdota ima u knjizi, ovo je samo dijagonalni kroki, jer važnija je poruka, pardon poruke, dve osnovne, i ono što ostaje posle njih.

Jedna je, naravno, taktička, pardon strateška: ne bi današnjeg fudbala, ovog “pozitivnog”, ovog koji teraju treneri-prijatelji fudbala. Lopta u nogama, presing što više da se odmah dođe do nje, želja da se pobedi zabavom i da se zabavi pobedom...

Druga je jednako dovođena u pitanje, posebno za vreme predugog izgnanstva Milana iz krema evropskog fudbala, uz sva posrtanja i sve krupne greške.

To je ona o Milanu kao evropskom brendu.

Jer kada Saki dolazi, zapravo od prvog razgovora sa Galijanijem i Berluskonijem, ma ne, od prvog drugara koji tamo krajem pedesetih u Fuzinjanu ima televizijski aparat, pa se beži od kuće da bi se gledali snimci velikog Reala, Saki sanja samo jedno, i mašta samo o jednom.

Sanja taj ušati pehar i, jednako važno, put do njega. Sve one velike stadione – a beogradska “Marakana”, kako je i on naziva, apsolutno je jedan od njih – na kojima njegovom timu žele zlo, na kojima se ništa ne čuje od buke, ili se ništa ne vidi od magle i magnovenja.

Jeste u čitavoj knjizi akcenat na putu do Milanove treće titule prvaka Evrope i gaženja Steaue, ali i da nije tako, čini se da bi Serija A, i skudeto koji osvaja u prvoj sezoni, bili samo sredstvo za dolazak do cilja.

Ne osvrće se mnogo Saki ni na poraze, više ga boli loš teren u Bremenu nego kada dobiju batine u Askoli Pićenu, svesno gura u drugi plan domaće prvenstvo – a to je prvenstvo u kojem igraju i Maradona i Bađo, i Vijali i Feler, i Aldo Serena i Van Basten – da bi istakao koliko je važan Kup šampiona.

Mnogo važan, ili jedino važan...

Šampionska generacija iz 2003. godine (©Reuters)

To bi, i neka ne cokću navijači Milana koji su i dalje u delirijumu i zbog onog trobojnog štita na grudima i zbog pobede nad Interom u subotu uveče, to bi valjalo da imaju na umu i Stefano Pioli i njegovi puleni.

Posebno ove jeseni, kada u Ligi šampiona nastupaju onako kako to i treba, kako bi se dopalo i Arigu Sakiju – kao prvaci.

Igrao je, znamo, Milan i prošle godine nešto što se i dalje naziva najkvalitetnije evropsko takmičenje (no da li je?), ali to je, posle sedam punih godina, bilo više ispipavanje terena, kao kad posle duge zime prvi put dođete do mora i ne uletite odmah u njega, kao onaj što skapava u pustinji, a ne sme, jer bi ga to dokrajčilo, da popije pun bokal ledene i čiste vode...

Sada se stvari menjaju. Sada Milan mora da dokaže da je to onaj Milan koji je zabavljao, koji je oduševljavao, i u Sakijevo i u Kapelovo i u Anćelotijevo vreme.

A to je ovaj klub znao da radi pretežno, ili najviše, u Evropi. Evropa je Milanovo igralište, u senci tog pehara koji su sedam puta grlili i još četiri puta ga gledali kroz suze, sa najteže razdaljine, nastao je i rastao veliki Milan, sa svojim mitovima i svim svojim junacima i svim svojim antiherojima.

Neka se ne ljuti Juventus nebrojenim titulama, ni Inter sa svim svojim maštarijama, od Evrope, i to nije nikakva Sakijeva mudrost nego njegova logična konstatacija, ne hrabrija od toga da kažeš da je lopta (mahom) okrugla i da je Italija (mahom) lepa zemlja, od Evrope Milan živi.

Tu je menjao fudbal i tu je – ili makar zbog toga – menjao sebe.

Zato bi se samo od večerašnje premijere u Salcburgu mogla napraviti cela jedna knjiga, ona koja će govoriti o starim institucijama i novim izazivačima, o lošem i dobrom rukovođenju klubovima i finansijama. O Mocartu i Salijeriju, samo što je klub iz Amadeusovog grada onaj koji je manje vredan, koji će se manje pamtiti, šta god da bude večeras ili do kraja sezone.

I o tome da bi, u srećno vreme, neki Šeško igrao u Milanu, a ne u austrijskoj Bundesligi, ako se ona uopšte i dalje igra, ili samo ovi koji nisu “salcburzi” razigravaju za plasman, a Rafael Leao ne bi morao da čeka tri godine pa da zapleše kako treba i kako ume posle himne Lige šampiona.

Dobro, ne mora knjiga, ta već postoji, napisao ju je Arigo Saki.

Počinje Sakijevom naredbom da se zaboravi “katenaćo” i da se napadne, od prvog minuta. Završava se Sakijevom rečenicom “tim koji igra bolje uvek pobeđuje” i Gulitom koji diže pehar visoko, visoko, tamo gde Milan – ako će to biti onaj Milan u koji se vredi zaljubiti – mora da želi da bude.