PRELAZZI: Evan "Bobo" Ferguson u "Otimačima irskog blaga"

Pre samo dvadesetak godina, izraz "Fergijevo vreme" uterivao je strah u kosti navijačima svih klubova koji se ne zovu Mančester junajted. (Klubovi, a ne navijači, mada sigurno po Aziji ima i tipova koji se stvarno zovu Mančester Junajted.)

Ferguson je bio Aleks, vreme je bilo nadoknade, sudije su bile voljne da zažmure, i Junajted bi pobeđivao na najneverovatnije načine.

I Fergijevo se vreme, srećom, završilo, al' Fergusona ima koliko voliš, tamo po ostrvima su oni nešto kao Jovanović ili Milošević, i evo još jednog Fergusona i njegovog doba.

Na radost navijača Brajtona, na strah i trepet svakog ljubitelja fudbala u Irskoj, i svakom ko tu zemlju iole doživljava svojom (a ima ih i po Americi i po Beogradu).

Da im prekoputa nisu mrski Englezi, koji su ih toliko puta tukli, a kada više nisu mogli da ih tuku, onda su svađali brata sa bratom, a kada ni to više nije uspevalo, počeli su samo da ih potkradaju, da im prekoputa nisu mrski Englezi, Irci bi danas bez ikakve senke preko lica slavili ukazanje novog fudbalskog kralja.

Ferguson je ovog puta Evan, vreme je buduće, liga je Premijer, a njegovi su golovi sjajni, njegova je "fizika" vrhunska, toliko da ga zovu "irski Haland". (Mada ima, doći ćemo do toga, još bolje poređenje za njega.)

Ako je irski...

Jeste irski, dašta je, ali nema toga ko u Dablinu nije prošlog vikenda, kada je Evan Ferguson postigao drugi gol na meču protiv Njukasla, da bi valjalo da stane. Da malo odmori. Da ne da treći, da se ne upiše visoko na listu najmlađih strelaca het-trika u eri Premijer lige. Da ne bode toliko oči.

Jer kad Englezima nečim bodeš oči, a oni te ionako posmatraju s visine, umeju da to nešto otmu kao da im pripada.

Pa kada je Evan Ferguson dao i treći, postavši tako prvi tinejdžer s tim skorom još od Majkla Ovena neke 1998. godine, naravno da su Irci podigli čašu "džejmisona" u njegovo zdravlje, a onda su jedni drugima, ovi iz Alstera onima iz Manstera, ovi iz Konohta onima u Lenster, poslali smajli koji znači "uf" i "neće valjda", jer sa prokletim Englezima nikad ne znaš.

Evan Ferguson (©Reuters)

Koliko nikad ne znaš? Toliko da su se iste večeri pojavili naslovi u gotovo svim – neko bi pomislio da je instruisano! – ali svim čitanim engleskim novinama, kako je i dalje moguće da se Evan Ferguson opredeli za dres sa tri lava na srcu, i da kaže zbogom svojoj Republici.

Džaba bilo podsećanje da je proletos klinac već morao da odgovara na tako ozbiljno pitanje, da se našalio kako ne bi više smeo nogom da kroči na ostrvo Svetog Patrika kada bi tako prevario svoj narod, džaba i to što je bio pozvan za večerašnju utakmicu protiv Francuske...

A onda, kada se u utorak po podne pronela vest da je Evan Ferguson povređen, mnogi su u Irskoj pomislili na najgore: eto, i njega su nam oteli. Momka koji bi možda, samo možda, mogao da nas vrati na neko veliko takmičenje (mada bi to tražilo i još malo talenta u sredini i odbrani, a Irska trenutno njime baš i ne obiluje), buduću zvezdu svetskog fudbala, možda, usudimo se to reći, draga braćo Irci, možda i najveće ime koje ćemo ikada imati, i njega će da nateraju da peva "God Save the King".

I njega, da.

Jer dešavalo se to mnogo puta, ma preslikano, čak i za one koji su imali više veze sa Irskom, čak i za one koji su imali manje veze sa Irskom od momka kojem je tata Irac a majka skroz naskroz Engleskinja.

Poslednja rana koju su Englezi naneli svojim prvim komšijama i bivšim sugrađanima – a nikako sunarodnicima – bio je Deklan Rajs. Svaki njegov nastup u dresu Sautgejtovog tima, svaki njegov uspeh, kao onaj proletos kada je podigao pehar Lige konferencija a onda iz Vest Hema u rekordnom transferu prešao u Arsenal, sa rezignacijom se posmatrao tamo s druge strane Irskog mora.

Deklan Rajs je odigrao čak tri utakmice u dresu Republike Irske – na jednoj proglašen za igrača utakmice! – pre nego što je prestao da se javlja na telefon tadašnjem selektoru Martinu O'Nilu i njegovom nasledniku Miku Mekartiju. Uskoro se saznalo je presaldumio.

I u redu, tešili su se u Irskoj, u redu, Deklan je malo i Englez iako su mu bake i deke iz Irske, iako je pričao da je odgajan u irskom duhu, ali rođen je u Engleskoj i možda i ima logike, samo nije trebalo da iskoristi zeleni dres kao adut, kao odskočnu dasku, nije trebalo da bude Irac čitavo detinjstvo od petlića do seniora, ni da nas vara i da onoliko glasno peva himnu, a tu himnu nije lako ni naučiti, i za to je morao da se pomuči.

Deklan Rajs (©Reuters)

A pre Rajsa, još jedan je osvajač evropskog pehara bio "sledeća velika nada" irskog fudbala. Sve do svoje dvadesete, i Džek Griliš znojio se u dresu mlade reprezentacije Republike Irske, a kada je postao dovoljno dobar, kada je ušao u prvi tim Aston Vile, onda se nikada više nije okrenuo za Irskom.

Bilo je i onih koji su maštali o tome šta bi bilo da je još jedan Irac poreklom, Hari Kejn, danas kapiten te selekcije, i koji retvituju onu fotografiju gde mladi Džud Belingem nosi dres Irske...

Realnost je bila drugačija, a u realnosti (ne) postoji šansa da ih izda i Evan Ferguson.

Ništa što smo dosad saznali o tom momku ne nagoveštava da bi se od Irca mogao napraviti Englez; zapravo, sve što smo čuli o njemu je previše dobro, kao što je i on u podmlatku Bohimijansa bio toliko dobar da ga je upao u vrhunsku skautsku mrežu Brajtona.

Danas je "irski Vijeri", kako ga je nazvao njegov trener Roberto De Zerbi - okej, nije levonog, a verovatno još nije ni toliki zavodnik (polako, ima vremena) - skupa sa Brajtonom najsimpatičnija priča mlade sezone Premijer lige.

I najveća strepnja njegove zemlje.

Da je Evan Ferguson zdrav, pa da večeras istrči na Stad d Frans, imali bi se čemu nadati Irci – nije im baš najbolje krenula ova teška kvalifikaciona grupa, gde su još i Holanđani i Grci; dakle, tri bivša evropska prvaka plus Irska plus Gibraltar – ovako će više od rezultata kliktati na vesti, nadajući se da je stvarno lakše povređen, a ne da je ovo još jedna smicalica tih užasnih Engleza.