PRELAZZI: El Maestrovo nedovršeno platno

Obični ljudi to nikada neće moći da shvate. Pročitaće pesmu kojoj nedostaju stih ili cela strofa i osetiće nelagodu, odgledaće film koji se prekida bez finala, na koncu ne saznaju šta je bilo sa glavnim junakom i onda će na internetu napisati da je to potpuna glupost i izgubljena tri sata. Staće ispred nekog umetničkog dela, ispred platna koje na sebi ima beline, ostavljene sasvim namerno, i pomisliće da nešto nije u redu. Zašto slikar ovo nije dovršio? Kome treba ovo ovako, bezvredno?

Ah, nisu sami, ti običnjaci, isto se pitala šokirana buržoazija kada ih je pre više od stotinu godina Pol Sezan – i ne samo on – suočio sa njihovim malograđanskim ukusom.

Ima to platno, “Route Tournate”, koja bi neupućenom mogla da izgleda kao priprema za sliku, a ne baš ono što je umetnik zamislio.

Od kada je nastala, 1905. godine, ne prestaje da izaziva kontroverze. Neki su poželeli da to objasne potpuno prizemno: Sezan nije mogao dobro da vidi, potezi kistom nisu mu više bili kao nekad, i onda je jednostavno odustao.

Samo što to ne bi bila istina.

Ili bi bila mnogo bezveznija istina.

U tim tragovima, u tim belinama na “Putu koji skreće”, ima više umetnosti nego u svim pozlaćenim i ulaštenim delima u ovom stoleću. U onome čega zapravo nema, što je samo nagovešteno, krije se ceo jedan univerzum. Zbog onoga što nije uradio, a možda je mogao, Sezan je veći umetnik nego oni na čije jeftine trikove padaju neznaveni.

Nekada je savršenost u nedovršenosti. Nekada je samo put, pa i onaj što krivuda, važniji od cilja.

Nije baš “Route Tournate” slučajno ovde, bilo je još slikara, vajara, sineasta koji nisu dovršili svoja dela, ali pred Sezana smo stali i zbog modernizma, i zbog avangarde, i zbog uticaja i zbog trajanja, no pre svega zbog boje.

Plava u svim nijansama, ali najviše plavičasta.

Kao Atlantik, kao Rio de la Plata, kao grb grada Montevidea, kao dres sa četiri zvezdice, za četiri titule svetskog prvaka, kao vene u kojima se zaledi krv Brazilaca samo kada se toga sete, kao trenerka prebačena preko njegove ruke.

Kao Urugvaj, kao El Maestro, fudbalski Sezan, s belinama koje niko neće popuniti.

Neka ostanu, zanavek...

Živ je, narušenog zdravlja ali živ je i dalje Oskar Tabarez, ovo nije posmrtno slovo, mada ne može da pobegne ona misao, onaj kismet svakog velikog umetnika: živ je dok stvara, a kada mu oduzmu četkicu, vid, smisao, onda se polako gasi, onda od života, umetnosti, od fudbala odustane sam.

Na plavičastom platnu koje je crtao u prethodnih petnaest godina, a i petnaest godina pre toga, ostali su duboki tragovi.

On je to zvao “Proces”, pa su i ostali počeli da ga zovu “Proces”: polufinale Svetskog prvenstva, osvajanje Kopa Amerike, velike pobede koje su naterale svet da zastane i pokloni se čoveku što je često sa štakom u ruci, ali oslonjen na tri i po miliona ponosnih Urugvajaca, posmatrao meč.

A ostale su i beline, a beline su važne jer svako u njima može da docrta šta mu volja: nekima će Urugvaj zauvek biti pogani Luis Suarez koji slama srca Afrikancima, nekima beg Kavanija, nekima klizeći start Dijega Godina, nekima centaršut Maksija Pereire.

Klasa i srce, tako su svoje fudbalsko “vjeruju”, što istina nije bila šolja matea po svačijem ukusu, opisivali Urugvajci. Možda najfudbalskija od svih nacija, stišnjena između dve ogromne zemlje po kojima se ovaj sport ravnao otkako je preleteo okean, znala je da ne može da se takmiči po broju igrača, da nemaju nepresušno vrelo Brazila i Argentine, pa su morali da se pouzdaju u nešto drugo.

Na to drugo će ih podsećati, svakodnevno, nastavnik istorije, ljubitelj Če Gevare i svih ostalih ideja što su na prvo mesto stavljale čoveka – koliko god te ideje kasnije umele da budu izvitoperene – koji će im probuditi i ljubav prema svojoj zemlji i u plavo ofarbati planetu na svake četiri godine.

“Garra Charua”, naljutiće se na vas svaki Urugvajac, kako to ne znate, zar niste čuli za “kandžu” koja podrazumeva i mangupluk i prevejanost i ponekad onu zdravu dozu prljavštine, oličenu jednako u Luisu Suarezu koliko i u Paolu Monteru ili Sebastijanu Abreuu, zar ne znate da se pomoću tog kolektivnog duha Urugvaj održao i odrastao, zar ne znate da zato imamo više želje, htenja i bezobrazluka od drugih.

Danas je to možda zemlja koju nazivaju uzorom za čitav kontinent, jedina prava demokratija u Južnoj Americi, zemlja puna slobode i s velikim manjkom kriminala, ali ne bi to nikada postala da nije bilo fudbala.

Ne bi, zapravo, ništa postala, da nije bilo fudbala danas bi Urugvaj bio jedna od onih zemalja za koju morate da zastanete i razmislite gde je tačno čak i ako poznajete dobro geografiju, znao je to i Eduardo Galeano, veliki pisac što je isto ostavljao svoje rečenice razigrano nedovršene, kada je izrekao ovo: “Ta svetoplava majica je dokaz postojanja našeg naroda. Kada nju vidite, znate da Urugvaj nije nikakva greška...”

Iz poštovanja prema precima i dalje stoji ono sunce u uglu prugaste zastave, ali iz poštovanja prema nekim drugim precima, moglo bi lako da bude zamenjeno fudbalskom loptom, i niko se ne bi bunio...

Znao je to El Maestro i zato će ga, mnogo više nego tek zbog fudbalskog znanja, teško zameniti: kada je Učitelj govorio, ceo je Urugvaj stajao mirno, a kamoli onih petnaestak igrača u svlačionici što se ovih dana opraštaju od njegove karijere potreseni jer su ga izdali, iako je to poslednje što su ikada hteli.

Kada je on govorio, ceo Urugvaj bi se ujedinio, u klasi i srcu i “kandži”, u “Procesu”, cela bi zemlja postala plavičasto platno koje čeka da bude otkriveno.

A ko je od nas Evropljana, što često ne možemo ni da pojmimo šta fudbal znači tamo u Montevideu, u Buenos Ajresu, u Ikikeu ili u Maseju, umeo da prati, otkrivao je taj Urugvaj Oskara Tabareza i Eduarda Galeana pomalo svake nedelje i na terenima Italije, Španije ili Engleske, gde god ima njihove “grinte”.

Biće onih običnih, biće onih malograđana, biće one buržoazije što će ovih dana braniti odluku Fudbalskog saveza Urugvaja: vreme je za smenu generacija, reći će oni, i neće biti u krivu, i zar nije logično da taj novi tim, teško jednako kvalitetan kao onaj koji nas je uveseljavao i u Rusiji i u Brazilu – prirodna posledica broja stanovnika – zar nije logično da raste sa novim selektorom, novim glasom, zar im ne treba dati nove boje i nove četkice umesto da ih opterećuje matori profan, ma koliko da je pametan.

Pa, možda bi se i čoveku kojeg ni Gijen-Barov sindrom nije sprečio da bude uz svoj Urugvaj i da bude Urugvaj, to dopalo.

I to je, reći će ovih dana verovatno Oskar Tabarez, čim stavi hanzaplast na srce i dušu i čim shvati da će fudbalska lopta u uglu prugaste zastave Urugvaja nastaviti da se okreće i bez njega, čak i bez Mundijala, ako do toga kakvom nesrećom dođe, i to je, pa i odlazak umetnika, onda kada ga izda realnost, i to je deo “Procesa”.

Neka dela su bolja ako ostanu nezavršena. Neka platna duže traju, pitajte Sezana i njegov večni “Route Tournate”, poslušajte Maestra Oskara za njegovom katedrom, ukoliko imaju dovoljno belina koje možete sami da popunite.

U tim belinama koje će se dogoditi samo u našoj mašti, i zbog čega je ovih proteklih petnaest godina bilo umetničko delo bez premca, u tim belinama Oskar Tabarez je i dalje selektor Urugvaja, vodi ih na Svetsko prvenstvo i tamo postaju prvaci planete, treći put zvanično, peti put praktično; u tim belinama je svaki red Eduarda Galeana i svaki gol Oskara Migeza, i bljesak Luisa Suareza i strela El Matadora i parada Muslere, u tim belinama je Urugvaj, možda i više nego u dresu plavom kao Sezanovo platno, kao Rio de la Plata, kao grb grada Montevidea.