PRELAZZI: Ekipa je u paklu – Hezus Hil i duh Čolovog atletika
Vreme čitanja: 8min | sub. 28.05.16. | 13:29
Većina stolica je prazna. I rezervisana. Na njima su imena Hilovih saboraca iz poslednje decenije u kojoj je predsednicima klubova bilo dozvoljeno da budu neotesani, korumpirani, nevaspitani, prebogati, lopovi, diktatori, i fašisti
Kažu da je u raju dobro, ali da je u paklu ekipa. Večeras, tamo dole, žurka je kod Hezusa Hila.
Izabrane vesti
Debeli predsednik Atletiko Madrida, onaj koji će im doneti najviše radosti i najviše ih nervirati, ima đakuzi i ima počasno mesto ispred televizora na kojem se gleda finale Lige šampiona.
Tu su neki njegovi pajtosi, kao Georgi Ilijev, bugarski biznismen i gazda Lokomotive iz Plovdiva koji je jednom prilikom držao Dmitra Berbatova zarobljenog u svom podrumu, da ovaj ne bi potpisao za drugi klub. Ili Ron Nouds, direktor Kristal Palasa što će jednom prilikom objasniti novinarima kako crni igrači imaju umeće i dobro trče, ali da ti trebaju belci jer su, za razliku od ovih, pametni i razumni.
Većina stolica je prazna. I rezervisana. Na njima su imena Hilovih saboraca iz poslednje decenije u kojoj je predsednicima klubova bilo dozvoljeno da budu neotesani, korumpirani, nevaspitani, prebogati, lopovi, diktatori, i fašisti.
Šta god je trebalo, dok god su se, kao u pesmi Beogradskog sindikata čiji je gorljivi Španac takođe bio junak, pravile razne papazjanije.
Ta fudbalska plutokratija još čeka da se okupi, pa da ugođaj bude potpun. Posebna fotelja, sa seksi roze lisicama zakačenim za naslon, čeka Silvija Berluskonija. Do Kavalijerea će sedeti Lućano Gauči, diretore Peruđe iz njenih najsjajnijih i najluđih dana. Iz pozadine, kao i uvek, vrebaće Bernar Tapi. Jednom su pitali Tapija zašto Marsej menja toliko trenera. “Marsej nikada ne menja glavnog trenera”, odbrusio je i otišao na mračni parking da namesti narednu utakmicu.
Mesto tik uz Hezusa – nikada ime Sina Božjeg nije upotrebljeno na blasfemičniji način – zauzeće njegov najbolji učenik, Hoze Marija del Nido, zadnja poznata adresa neki zatvor blizu Sevilje. Nazad, sede Vladimir Romanov, Sem Hamam, kažu da će sigurno svratiti, mada to nikada nije postalo pravosnažno, i svemoćni i dugovečni vladar Porta, Žorž Nuno Pinto da Košta.
Sećate se one žurke kod Džejmija Vardija na gajbi? Ovo je isto to, samo u iskrivljenom ogledalu. Samo antiheroji i fudbalski zlikovci, mecene i patroni koji su osamdesetih i devedesetih kidnapovali fudbal i time mu, paradoksalno, učinili najveću uslugu, sipajući milione – koje često nisu ni imali – na sve veća, sve skuplja pojačanja, praveći od ove igre zabavu pijanih milionera. Na radost nas proletera...
A svi oni, tako ludi, tako živi i živopisni, navijaće za svog brata Hezusa Hila.
Njegov Atletiko, koji bi hteo-ne hteo, ako barabe Dijega Simeonea večeras najzad bace Kralja pod kolena pošto ga probodu kopljima namazanim otrovom i frustracijom, morao da se i njemu zahvali na prvoj tituli evropskog prvaka.
Možda bi i bez njega taj veliki klub koji je uvek živeo u senci onog najvećeg, nametnuvši svojevoljno sebi imidž luzera, identitet večite žrtve, nedaće prekarnog radnika, stvorivši ponos iz poraza, možda bi i bez njega Atletiko večeras igrao finale Lige šampiona, možda bi i bez njega veći deo čovečanstva želeo da večeras neki lokalni heroj, možda Koke ili Gabi, a šta ako to bude Tores, odluči utakmicu, onu koju je Marka od subote s pravom nazvala “derbijem koji nikada ne prestaje”.
I bi, sigurno, jer je u tom svom samonametnutom bolu Atleti naučio da se ponovo rađa, da ustaje čak i kada se čini da je gotov. Samo, to ne bi bilo toliko ludo...
Ovo je, dakle, priča o jednom vremenu kojeg više nema i koje se, bilo to dobro ili ne, nikada neće vratiti.
Priča o čoveku koji je na duši nosio stotine unesrećenih porodica, i lečio tu istu dušu nulama na tajnim bankovnim računima. Priča o sosiosu Atletiko Madrida broj 16.386 koji će okrenuti španski i evropski fudbal naglavačke, čiji će mit i u Srbiji, zahvaljujući Radomiru Antiću i Milinku Pantiću, sezoni koju nikada nećemo zaboraviti, živeti čak i kad Hezus bude otišao da vara na kartama i malteru tamo dole.
Priča o ekipi iz pakla koja će se večeras moliti i svom drugaru Luciferu, ako treba, samo da Atletiko najzad dođe do mitske titule prvaka Evrope, koja će im dva puta, u razmaku od četiri decenije, izmicati u poslednjem, doslovno poslednjem trenutku utakmice.
A on će biti najglasniji.
Španska javnost prvi put je čula za tog građevinskog preduzimača, odraslog na ulici, stasalog u bordelima, krajem šezdesetih. Bio je ambiciozan i želeo je, znao je to, da napravi novac preko noći. Neimar je podigao zgradu u Segoviji a da nije angažovao arhitektu, da nije imao plan, da nije platio radnike. Niti sačekao da se malter stvrdne. Stradalo je 58 ljudi, Hil je prvi put upoznao rešetke zatvora sa druge strane, ali posle svega 18 meseci dobio je pomilovanje od jednog prijatelja na visokom mestu.
Baš visokom: general Fransisko Franko, čvrsta fašistička ruka koja je vladala Španijom od okončanja Građanskog rata, našao je u Hezusu, kao i u mnogim drugim hezusima pre njega, saveznika i finansijera – Hil je dobio slobodu, Kaudiljo je dobio pezete.
Mora da je baš u zatvoru neka ptičica sela na rame čoveka koji je, uprkos svoj svojoj pokvarenosti, imao veliko srce, a ne samo velika usta i veliki stomak, i šapnula mu svetu tajnu: pare su, Hezuse, u politici i fudbalu.
Pa je Hezus postao političar i zavoleo fudbal.
Druženje sa Visenteom Kalderonom (povezaće ih strast ka pravljenju novca) dovelo ga je 1981. u upravu Atletiko Madrida, mada će ovaj Kasteljano, zamislite, odrasti kao navijač ponosa Baskije, Atletik Bilbaa. A kada je stari Visente preminuo – u Atletiku se živi punim plućima i umire od infarkta – Hezus Hil je video svoju šansu.
Taj događaj toliko je puta prepričan među navijačima crveno-belih da je teško razlučiti je li se sve desilo zaista tako; kao i kod svake urbane legende, gomila različitih verzija vremenom se stapa u jednu, i možete da je uzmete takvu kakva je ili večno da zaćutite.
Maja 1987. na stadionu Ernst Hapel, Porto je sa dva gola potkraj meča pobedio Bajern, za titulu prvaka Evrope. (Bavarcima i Lotaru Mateusu isto će se ponoviti dvanaest proleća kasnije, samo što će ih boleti još više, jer će s druge strane biti Mančester Junajted.) Golove su dali Alžirac Mađer i zlatna brazilska izmena Žuari, ali sve konce je vukla “desetka”, najbolji igrač Portugalaca i jedan od najboljih tehničara kraja osamdesetih, levonogi genijalac Paulo Futre. Bio je Figo pre Figa i Euzebio posle Euzebija, majstor driblinga i čovek inspiracije kojeg je jurila cela Evropa.
A Hezus Hil je, tako kaže ta priča, poslao privatni avion po njega, napunivši ga viskijem i lepim ženama; Futre se jedne tople junske noći pojavio u najprestižnijoj madridskoj diskoteci Jacara i pao u zagrljaj kandidatu za predsednika Atletiko Madrida. Iz separea je budući mag medijske scene i suvereni gospodar konferencija za novinare poslao poruku svim navijačima Atletika: glasajte za mene, i dobićete Futrea. Dobićete Futrea i bićemo veliki.
Navijači su takvi, ne treba im dva puta reći, slike nasmejanog kovrdžavog Portugalca i još nasmejanijeg zalizanog biznismena proširile su se ulicama Madrida brzinom svetlosti i pre interneta, i Hezus Hil, gradonačelnik Marbelje s čijih će ulica gvozdenom disciplinom i pendrecima oterati prostitutke i prosjake, postao je prvi čovek Atletija.
Uslediće rolerkoster, nekada mučan nekada egzaltiran, ali uvek prokleto zabavan: u narednih sedamnaest godina Madrid, Španija i Evropa dobro će upoznati tog eskcentričnog čoveka.
Statističari kažu da je za svog mandata smenio ravno 39 trenera, da je u klub doveo čak 141 igrača, da je jednim potezom olovke ugasio čitavu omladinsku školu Atletika – zbog čega će, recimo, jedan nečuveno talentovani petnaestogodišnjak po imenu Raul Gonzales Blanko preći u beli dres i postati legenda najvećeg rivala – a mediji i Google će vam prvo reći da je mrzeo Real iz dna duše, da je posle one Antićeve duple krune jahao Madridom na slonu (pravom slonu!), da je jednom prilikom, dok su se njegovi puleni vraćali sa jako loše odigrane utakmice sa Las Palmasom, rekao da bi voleo da avion sa svima njima padne u Atlantski okean, crkli dabogda, da je često zaboravljao da plati igrače i trenere, kao i da je bio umešan u više od 80 sudskih procesa.
No ono što je i danas – pardon, posebno danas, večeras, ovog 28. maja – važno jeste što je nadogradio duh Atletika, nakalemivši i na dotad prezrene navijače i igrače štit bezobrazluka i ponosa.
Ima mnogo onih koji će dići glas protiv “antifudbala” što gaji Čolo Simeone (takvi, valjda, i ne razumeju fudbal do kraja) i optužiti današnji Atletiko da ne gaji sportski duh, već se slepo pridržava mantre da cilj opravdava sredstva; ni oni nisu u pravu, naravno, ali Simeone ne bi mogao da vodi tako klub, a navijači da toliko uživaju u ukusu sopstvene i, češće, tuđe krvi, da im taj mentalitet nije očvrsnuo pod Hezusom Hilom.
Eskcentrični, zapaljivi predsednik će potencirati krivdu koja uvek ide u korist Kralja ili njegove nevoljne katalonske Kraljice, svađati se sa Fudbalskom asocijacijom, napadati sudije i druge predsednike, Hezus će biti svašta i biće malo toga pristojnog, ali nikada neće odustajati.
I baš to je najveća lekcija koju iz čitavog njegovog mandata – a bilo je tu i titula, i Boba Vijerija, i Danijela Prodana i Stefana Torizija, i Ariga Sakija, prava galerija likova koju bi danas bilo teško skupiti i na plaži Marbelje, a kamoli u velikom klubu; bilo je tu i ozbiljnih mahinacija, potkupljivanja odbornika, prelivanja neprijavljenog poreskog novca iz gradske kase Marbelje u sef na Visente Kalderonu, i obrnuto; “dok obrću se repa”, doslovno – može da pomogne ovom drčnijem delu Madrida da slavi večeras, 12 godina nakon što se upokojio taj šarlatan, prevarant, pokvarenjak, ništarija i nepopravljivi fudbalski zaluđenik Hezus Hil.
Dan-dva nakon što je Hezusovo srce najzad prepuklo – od ljubavi prema Atletiku, od nagomilanih tužilačkih zahteva, od besa što se njegova biznis-imperija srušila brže nego ona nesrećna zgrada u Segoviji, ili od “vijagre”, svejedno – tog maja 2004. godine Atletiko Madrid je igrao kući protiv Saragose. Vodili su 1:0, ali Atleti ume to da radi, da gubi dobijeno, i primili su dva gola u sudijskoj nadoknadi vremena. Bilo je to sasvim prikladno, da izgube još jednom za Hezusa, poslednji naklon gazdi koji je sahranjen u sanduku sa zastavom jorgandžija...
U timu je tada bio jedan mladi dragulj, Fernando Tores. U timu je tada bio, po drugi put, i jedan borbeni Argentinac po imenu Dijego Pablo Simeone Gonzales.
Obojica će večeras imati da naplate neke dugove i da sahrane neku bol.
A ispred velikog televizora, dole duboko u Hadu, uz njih će biti paklena ekipa fudbalske plutokratije, na najboljoj žurci koja se nikada nije desila.
I on, u đakuziju, on sa imenom Sina Božjeg i sa hiljadu želja upućenim onom rogatom da ovog puta njegov Atletiko, na bilo koji način i uz bilo kakvu peripetiju, najzad probode Kralja kopljem namazanim otrovom.
Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta.
(FOTO: Action images)
.jpg)
_(1).jpg)
.jpg)
