PRELAZZI: Džon Duran u ordinarnom svetu

Zvučalo je kao previše velika slučajnost: da momak koji je došao niotkuda, iz neke latinoameričke nemaštine, iz Medeljina koji je možda imao a možda nije imao MTV tih osamdesetih, da momak s takvim imenom bude baš u tom gradu.

Ne samo da bude, da biva, nego da bude neko i nešto...

Džon Duran u Birmingemu, odakle je potekao bend Duran Duran, mada ovaj prvi Duran nikada nije čuo za ove druge Duran (Duran), i verovatno mu, sve i da govori engleski jezik, a nije delovao previše zainteresovan da ga nauči, ne bi bilo jasno kakve veze imaju muzika i fudbal.

U Engleskoj moraju da imaju: lokalna legenda kaže da je bubnjar benda Rodžer Tejlor, vazda u drugom planu Sajmona Le Bona, bio među srećnicima koji su uživo u Roterdamu gledali kako Aston Vila osvaja Kup evropskih šampiona, i nijedna platinasta ploča u njegovom životu, čak ni onda kada su pravili saundtrek za Džejmsa Bonda, nije mogla da se meri sa tim danom, i danima posle njega.

Četrdeset godina nakon što je Vila pokorila Evropu, i mnogo godina nakon što se napokon vratila u elitu, imali su jednog Durana, a on je zaludeo Ostrvo.

Možda i previše zaludeo Ostrvo, što su poslednji dani prelaznog roka pokazali...

Džon Duran bio je u središtu Venovog dijagrama u kojem su šrafirani skupovi “Fudbal”, “Muzika”, “Birmingem”, “Talenat”, i nakratko je u jesen i zimu za nama izgledalo kao da je to dovoljno: i njemu, i navijačima, i novinarima koji su izvlačili stare hitove da nadenu naslove tekstovima o njegovim golovima.

(Reuters)

Nekoliko meseci kada je Emerijev tim pokazao da nije zalutao ni u Ligu šampiona ni u gornji dom Premijer lige ličilo je da će Džon Duran, ako ga posluži zdravlje, ako ga posluša luda glava, u perspektivi biti poznatiji Duran od Rodžera Tejlora i tek malo manje poznat od Duran Durana u celosti; dobro, ako govorimo o Birmingemu, još su tamo iznad svih Ozi Ozborn i Piter Vit, čiji je gol doneo ušati pehar, tad i nikad više.

U onoj najdaljoj perspektivi, istorija je mogla da se preokrene, pa da bend Duran Duran dobije ime po momku koji je Aston Vili doneo drugu titulu prvaka Evrope, Kolumbijcu Džonu Duranu.

Potom je stigla vest da je ovo, ipak, da se poslužimo jednim i samo jednim naslovom hita benda iz Birmingema, da je ovo “Ordinary World”, a u tom običnom, svakodnevnom, ordinarnom svetu koji smo napravili, koji smo dozvolili, dečko sa jedva napunjenom 21 godinom prelazi da igra fudbal u Saudijsku Arabiju, a nama – novinarima, navijačima, ljubiteljima fudbala, siromasima – ostaje da se opet svađamo na istu temu.

U jednom uglu ringa oni kojima cure bale iz ugla usana, zapenjeno viču “A šta, vi ne biste uzeli tolike pare, je li”, u drugom uglu oni koji histerišu o tome da nije sve u novcu garnirano sa smrću fudbala kakvog smo nekada znali, ako smo ga ikada znali..

I između svih krajnosti tek poneko ko pokušava da sagleda stvari iz svih uglova.

Valjda vam je jasno kome smo mi sekundanti, ali da probamo da budemo objektivni...

Jedan je ugao, ako i nepopularan, da je priča o Džonu Duranu tek na početku.

Momak ima 21 godinu i dovoljno je mlad i da još pet puta ode i vrati se u Al Naser ili ostale al šababe i itihade, dovoljno je mlad da bude nazočan i kada Premijer liga Saudijske Arabije propadne i kada postane najjača na svetu, sa punim stadionima umesto one paučine što tako otužno izgleda na "hajlajtsima".

I samo na “hajlajtsima” jer, da se ne lažemo, niko nikada nije odgledao 90 minuta bilo kog meča saudijskog prvenstva, a neki od nas bi radije oči sebi iskopali pre nego što do toga dođe...

U isto je vreme Džon Duran dovoljno mator da je poslednjih šest godina profesionalni fudbaler, i da je pre samo dve zime nastupao za Čikago Fajer u MLS-u (prepišite, slobodno, onu rečenicu i za gledanje te lige), i da je stigao i da bude u nemilosti svog trenera Unaija Emerija i navijača Vile, i da mrzi Birmingem i da ga naprasno zavoli, i da lobuje Manuela Nojera i da bude vlasnik najlepšeg gola u polusezoni Premijer lige, da zamalo ode u Vest Hem (dva puta!) i da sada ode u Al Naser.

Džon Duran će jednim ugovorom, parafiranim u trenutku dok su njegovi bivši saigrači rešavali prolazak u top osam Lige šampiona, rešiti sve finansijske probleme svoje porodice i verovatno tri kolena koja će doći kasnije, ali će se u isto vreme pitati – dobro, mi ćemo se pitati umesto njega – da li je vredelo.

(Reuters)

Da li je vredelo da potroši svoje najbolje godine (a verujte, deco, jeste najbolje kada ste u ranim dvadesetim, obrni-okreni) u peskiranoj zlatnoj krletki, u prvenstvu koje ne predstavlja nikakav izazov?

Da li će ikada postati fudbaler kakav je mogao da postane?

Dobro, mlad je i premlad, možda će stvarno biti isti ovaj igrač, sposoban da postigne čudesne golove sa klupe, da vas nervira i iritira, bilo da navijate za njega ili protiv njega.

Uostalom, danas bi pristalice Vile – valjda ovo za njih znači i jednu dobru vest, da Oli Votkins sigurno ostaje? – rekle da Džon Duran ionako nije izgledao kao da se previše trudi, kao da voli da trči, tako da bi “liga bez briga” mogla da mu bude savršen dom.

Na kraju krajeva, klub iz Birmingema je odlično zaradio na momku koji je bio problem u najavi, a vrlo često i problem u odjavi.

A daleko od Birmingema?

Englezi imaju izraz “White elephant”, beli slon, za neki baš vredan posed koji ne služi ničemu a pritom je preskup za održavanje, ujedno i preskup da bi ga iko kupio.

Da li će Džon Duran biti još jedan beli slon u sve luđoj menažeriji Premijer lige Saudijske Arabije?

Možda će se vratiti podvijena repa u letnjem prelaznom roku, možda ćemo ga za godinu dana videti u Njukaslu ili već nekom klubu kojim će dinastija Saud dokazivati svoju moć i svoju modernost, a možda će postati bliskoistočni Oskar na kojeg ćemo svi zaboraviti.

Ima ih, uostalom, pitajte Ajvana Tonija ako ga se setite makar za Dan državnosti...

Ili pitajte Duran Duran, bez Džona, i da li su na ovo mislili kada su pevali o ordinarnom svetu.

Autor je urednik Nedeljnika i kolumnista Mozzart Sporta