PRELAZZI: Džek Griliš u epizodi “Peaky Blinders”

Kada lojalnost klupskim bojama prestaje da bude odlika koju ćeš nositi ponosno i uspravno kao orden i postaje teg oko vrata i betonska cipela koja te vuče na dno? Kada se ljubav prema klubu u kojem si rođen – pomalo i bukvalno, doći ćemo do toga – pretvara patološki odnos u kojem, kao u teškim holivudskim dramama, na kraju obe strane ostaju nesrećne? Može li se danas biti i romantičan i profesionalac, i ljubimac tribine i karijerista koji zna da mora da unovči svoj talent, u isto vreme?

Nema mnogo, takvo je neko vreme došlo, ili je vazda bilo takvo vreme, samo smo mi bili naivniji, nema mnogo fudbalera koji će uoči finiša prelaznog roka provesti noć prevrćući se nervozno po krevetu, u znoju i panici, jer ih muče sva ova pitanja. Jer im se čini da ne mogu da dišu, jer ne žele nikoga da uvrede, a svi im govore da moraju da budu malo sebični.

Nema ih mnogo, kako se skupocena transfer-zavesa, makar u Engleskoj – a ona je tradicionalno najplatežnija i poput Fukoovog klatna objašnjava rotaciju čitave fudbalske planete – ovog mladog avgusta, ranije nego ikad, polako spušta.

A onda je tu Džek Griliš.

Pisalo se ovih dana mnogo o tome da će mladi as bivšeg evropskog prvaka Aston Vile biti jedna od najtraženijih marki na engleskom tržištu. Zaslužio je to svojim talentom koji je, ma koliko da cenimo Čempionšip, odavno nadrastao ligu u kojoj igra; ali Džek Griliš, makar je tako izgledalo u četvrtak rano ujutru, neće napustiti klub u kojem je ponikao i kojem je dao ceo svoj život, pa i malo više od toga, nakon što su se nove gazde napravile ludim na obećanje starih gazdi da mu posrnuli birmingemski velikan neće praviti problem u činilo se neumitnoj promeni sredine.

Ponuda Totenhema, koji je želeo da ga, u najmanju ruku, promoviše u dvanaestog igrača – a možda bi bilo samo pitanje vremena ili povrede kada bi se ustalio umesto Sona ili More ili možda čak Alija, a svakako umesto Erika Lamele, pošto je Džek Griliš po svemu bolja, staloženija, probitačnija verzija odavno ubledelog Argentinca – odbijena je, mada je bila pozamašna, i poslednju noć prelaznog roka Džek Griliš proveo je verovatno pijući nepotrebne količine alkohola (on to, kao tolike legende Vile pre njega, ume da radi) i dumajući šta mu je činiti.

Nije ovo, i zato se pre svega time bavimo, tek još jedna zabeleška o drugoligaškom igraču koji će, ako se ne makne iz napornog Čempionšipa, možda i zakržljati, pa će postati još jedan Englez koji je mogao, a nije – eh, koliko ih je samo bilo, mada nisu mnogi znali toliko lopte kao elegantni Džek – ovo je nešto mnogo, mnogo više.

Nešto što traje ceo vek, pa i duže, i došlo je na naplatu avgusta 2018. godine.

Džek Griliš nije običan igrač Aston Vile, ne samo zato što je on najbolji igrač Aston Vile. Džek Griliš nije ni samo simbol Aston Vile, dribling i trzaj u stranu koji podseća da se nekada u grofoviji Zapadni Midlends igrao toliko dobar fudbal da je jednom bio i najbolji fudbal na svetu. Džek Griliš nije samo veza Aston Vile sa burnom i lepom prošlošću, mada je sve to.

Džek Griliš je redak primer lojalnosti koja se pretvara u patologiju, u svetu u kojem se ta reč ofucala poput februarske mačke ili, ako želite, netom popločanih beogradskih trotoara.

Dobro, ako ima Iraca među čitaocima MOZZART Sporta, sada je pravo vreme da se namrštite: Griliš nije bio toliko lojalan, primetiće oni zajedljivo, kada je nakon što je prošao sve mlade selekcije Republike Irske, odlučio da ipak igra za Englesku; u njegovu odbranu, on je rođen i odrastao u Engleskoj, a i otac i majka su mu Englezi, i jedino što je ikada zaista želeo bilo je da igra za Aston Vilu.

I da je možda, kao u onom plej-ofu koji će Džon Teri i on izgubiti proletos od Slaviše Jokanovića, odvede na Vembli.

A ta želja, taj san, to nas vodi daleko u prošlost, kada je fudbal bio toliko mlad da ga ne bismo nazvali ni romantičnim. U doba kada su uloge bile obrnute: kada se nije znalo da li su manje sreće u životu – ili manje zuba? – imali oni na tribinama ili oni što su trčali za kožnom loptom.

Zamislite, u istom smo gradu u kojem večeras Džek Griliš ne spava, zamislite scenografiju serije “Peaky Blinders”, pa zamislite sada da je još prljavije, još smrdljivije, još nasilnije i još luđe, jer se ovo dešava uoči Prvog svetskog rata.

Čovek se zvao Vilijam “Bili” Garati. I on je bio lokalac, rođen u Soltliju, u širem centru Birmingema.

Na jednoj-dve fotografije sačuvane na internetu, Bili ima one čuvene švalerske brčiće što se prstima sugestivno i lascivno uvijaju kada birmingemske dame prođu u špacirungu, nije bitno za ovu priču, ali saramagovski rečeno, kako takvi brkovi mogu da ne budu pomenuti u jednoj ovakvoj priči?

Bili Garati već osam godina je igrao za Aston Vilu, pokupio je i nekoliko ligaških pehara, okrugle godine hiljadu devetstote bio je i najbolji strelac u svim engleskim ligama sa 27 golova, i svojim nogama i glavom doneo još jednu titulu tada dominantnom klubu, ali događaj koji će odzvanjati u jednom prelaznom roku godine 2018. dogodio se zapravo 15. aprila 1905. godine na Kristal Palasu, nekih dvadesetak kilometara južno od današnjeg Vemblija i možda trideset i kusur južno od budućeg Vajt Hart Lejna, gde bi Džek Griliš mogao – ili gde je mogao, pre nego što je uprava tako odlučila? – da zaduži ormarić u narednoj sezoni Premijer lige.

Bilo je to finale FA kupa, što je tada bilo važnije čak i od Prve divizije, i Aston Vila je igrala protiv Njukasl Junajteda pred tričavih 100.000 ljudi.

Mladi Hari Hampton dao je jedan gol, na samom početku, pa onda i drugi u 76. minutu – Hampton je i dalje najbolji strelac Vile svih vremena, sa dvesta i više golova, i dao bi ih i više da nije popio dozu švapskog bojnog otrova u Prvom svetskom ratu – ali kada bismo bili cenjeni kolega Predrag Dučić i zakopali se u arhive i biblioteke i foto-dokumentacije, našli bismo, recimo, izveštaj Belfast telegrafa koji kaže da je zapravo ubedljivo najbolji igrač na terenu bio “veteran Bili Garati, koji je svakim potezom kupio aplauze svih navijača, uključujući i protivničke”.

Bili Garati uskoro je priveo karijeru kraju, trenirao je godinu-dve klince u Aston Vili, a potom se zaposlio u jednoj pivari kao vozač.

Vilijam Garati preminuo je u 53. godini, Anno Domini 1931.

Vilijam Garati je, što svaki navijač Vile zna otkako se pojavio taj klinac koji je naučio da trči i da izbegava grube startove u sportu koji mi baš i ne razumemo, gelik fudbalu, i koji je prošao sve kategorije mladog tima Vile a onda zaigrao za prvi tim i oduvek bio “jedan od nas”, Vilijam Garati je čukun-čukun-deda – kaže li se to i tamo “navrndeda”, ili je samo izmišljotina? – Džeka Griliša, danas najboljeg igrača Aston Vile i čoveka koji je sa šest godina, 2001, došao u klub i nikad iz njega, sve do danas, nije otišao.

To je sudbina koju je Griliš mogao i morao da igra, to je veza između prošlosti i sadašnjosti, možda i budućnosti Aston Vile, kluba za koji njegova porodica navija već 130 godina – naravno da je Džekov otac bio u Roterdamu 1982. da uživo gleda kako Piter Vit ruši Bajern sa Rumenigeom, Augentalerom i Brajtnerom – i to je razlog što je njemu najteže u ludi smiraj prelaznog roka u Engleskoj avgusta 2018, ravno 113 leta nakon što je Vilijam Garati postao heroj istog tog kluba, istog tog stadiona na kojem Vila igra od 1897.

Pred Grilišom je u sredu uveče bila dilema kao ni pred jednim drugim fudbalerom ovog leta: njega ne posmatra samo tribina, ni navijači koji su se kleli u njega i koji valjda razumeju zašto posle kolektivnog slomljenog srca na Vembliju on jednostavno mora da ode – možda i samo da bi im se nekada vratio, bolji? – ni uprava, ni Maurisio Poketino koji mu verovatno šalje poruke dostojne najboljih latino zavodnika, ni kamere Sky Sportsa i ostali tviteri.

Njega odozgo gleda Bili Garati i to je krucijalni razlog što Griliš u sredu, kada je Totenhem dobio zahvalnicu za svojih 30.000.000 funti, nije, poput razmaženih primadona od kolega, umarširao na Triniti Roud sa svojim agentom i izdejstvovao transfer, i nije sebe ubacio u epizodu “Peaky Blinders” otvorivši baražnu vatru na egipatske milijardere koji su od kineskih milijardera kupili posrnulog velikana.

Nije, on je čekao i nije spavao i verovatno je pio i postavljao je celu dugu noć sebi pitanja s početka ovog teksta, mada zna i oseća da ova ljubav postaje patološki odnos u kojem, kao u teškim holivudskim dramama, na kraju obe strane ostaju nesrećne.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazine Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images