PRELAZZI: Dvadeset dugih godina – čekajući oktobarske promene

Ponekad ti se, mahom kad pogledaš unazad, jer dok sve traje nemaš vremena ni da staneš i udahneš vazduh, čini da se vreme ubrzava, da istorija ne može da izdrži toliko događaja.

Nedavno sam, iz profesionalne potrebe a još više iz znatiželje, proveo pola dana u čitaonici periodike u biblioteci, bistreći događaje iz maja i juna 1990.

Između "Maksimira" i penala protiv Argentine stalo je više uzbuđenja, prevrata i afera nego što jedan prosečan ljudski mozak može da podnese.

Deceniju kasnije bila je još jedna baš brza godina, dvehiljadita, o kojoj se ovih dana mnogo pričalo, o nekim godišnjicama koje su obeležene ovako i onako.

To je onda kada je sve izgledalo kao da će sve otići do stotinu đavola, bili smo poraženi i uvređeni, desetkovani i prognani, samo da bi proradio onaj čuveni balkanski inat – nije on, eto, uvek tako loš, nemojte da nas lažu – i preokrenuo sve, dok su Evropa i svet gledali razrogačenih očiju.

O tome će se kasnije snimati dokumentarne emisije, svako će imati nešto da kaže, zasluge će preuzimati i oni koji su to zakuvali i oni koji su bili samo nemi posmatrači, ući ćemo i u reklamu za jedan holivudski blokbaster...

Svašta je stalo u tih sedam-osam dana kada smo poslednji put bili deo Evrope; ma šta, svašta je stalo u samo šest minuta, dok traje nemaš vremena da staneš i udahneš vazduh, čini se da se vreme ubrzava, da ljudski mozak ne može da podnese toliko događaja.

Šest minuta, to je sve, protiv talentovane, ali na koncu sluđene i polupane Slovenije...

I dva-tri jednako luda minuta protiv Španije...

Slavlje fudbalera Španije (©Reuters)

O dvehiljaditoj govorimo, samo o fudbalu, naravno, uoči još jednog sudbonosnog baraža, još jedne raskrsnice na kojoj se nalazi naš fudbal: zaustavili smo se na onoj liniji preglednosti, oko nas zuje poletni halandi, te skupocene limuzine i ganc-novi sportski automobili, i treba se uključiti u taj saobraćaj, prvi put posle dvadeset leta.

Previše je vremena prošlo, i ako tri od poslednja četiri Mundijala govore da još ovde ima talenta i rada dovoljnog toliko da ne ispadnemo iz svetskih tokova, eto, odemo mi na taj planetarni sajam i ponekad se spanđamo i sa zgodnom hostesom, važno je i na svom kontinentu, u svom dvorištu, pokazati nekada zube, označiti teritoriju, reći da smo 2000. bili deo Evrope i da je važno da to budemo ponovo.

Možda smo za sve krivi sami, možda je bilo previše kolektivnih misli kod onih 0:3 – prvo majstor Zahović, pa Pavlin i opet Zahović, pa crveni karton Siniši – zaklinjanja i nuđenja đavolu sreće do petog kolena?

"Samo da ovo ne izgubimo, samo da nas ne ponize, neka se čudo desi, pa posle neka bude šta hoće", i tako smo za 360 sekundi potrošili svu sreću koju bi strpljivije, racionalnije nacije krckale u narednih, evo, dvadeset godina.

Videlo se da ćemo trljati laktove s baksuzlukom već u onoj poslednjoj utakmici u grupi, trileru koji je najavio da će 21. stoleće biti krcato ludim fudbalom i preokretima.

Taj meč, SR Jugoslavija – Španija, nalazi se visoko na listama najneverovatnijih utakmica ikada odigranih.

I opet smo imali crveni – ovog puta Jokanović – i opet nam to nije smetalo, sve do duboko, najdublje u nadoknadi, kada pogađa Mendijeta, i okej, dobri smo, nije se ponovio Piksi ali i dalje Španci nisu bauci i ale, Španci su u stvari reprezentacija koja je na svakom takmičenju umela da podbaci, teško je objasniti nekome ko je tada tek rođen da Španija nije neka velesila; okej, kul smo, a onda Alfonso, od svih ljudi, Alfonso.

Ah, kad smo kod Evropskog prvenstva i njegovog istorijata, pa baš smo mi bili prvobitni majstori saspensa i pozne, pozne drame. Na onom prvom prvenstvu, 1960. godine – trebalo je proteklog leta da se slavi šezdeseti rođendan, ali je žurka odložena, kao što je i sve odloženo – Jugoslavija je gubila od Francuske 4:2, i to na Parku prinčeva, ali onda je Dražen Jerković dao dva gola za minut.

(Živ je, inače, i Viktor Ponedeljnik, koji će nam u finalu oteti viđenu krunu. Piše i knjige, jedna se zove "Ispovest centralnog napadača", mogla bi da bude zanimljiva, samo kad bi se znalo ruskog... Slavna rubriko "Premotavanje", panjimaješ?)

Te 2000, vratimo joj se, i posle Alfonsa mislimo da smo u redu, čuje se da je okončano 0:0 između Slovenije i Norveške, i prolazimo dalje; naša radost trajaće samo dok ne shvatimo ko će nam biti protivnik, jer malo ko je verovao da ćemo se revanširati za onu prečku i onaj neprebol od pre dve godine ranije.

Kao što i nismo...

Savo Milošević i Serđi (©Reuters)

Ludi dan u Brižu – mnogo kasnije će biti snimljen onaj sjajan film koji će se tako zvati, ali ni ta crna komedija neće biti urnebesna koliko utakmica od kojeg je zanemela Evropa; pa čak je Govedarica dao strašan gol – pojavi se povremeno u sećanjima, i onih 3:3 jednako često, da nas podsete kako je to dobro biti na Evropskom prvenstvu, posebno što deluje da na Evropskom prvenstvu mi ne možemo da ne budemo glavne zvezde, čak i kad ne igramo, kao '92...

I zbog te dvehiljadite, i zbog te devedesetdruge, koja nam je oteta na pravdi Boga iako će ostati nikada nezatvoreno pitanje u kakvom bismo se tačno sastavu i u kakvoj mentalnoj snazi našli u Švedskoj, i zbog toga što bi još jedno Evropsko prvenstvo na televiziji, sad kad ga ne igraju samo oni koji se baš trude da ga ne igraju, bilo razarajuće po moral u post-kovidnoj novoj normalnosti...

Zbog svega toga, pa još mnogo onog neizgovorenog, a što ima veze sa moralom, dostojanstvom, (samo)poštovanjem.

Zato je važno, baš jeste.

Iz našeg notornog pesimizma nekad znaju da se rađaju velike stvari; ne bi bio prvi put da se doslovno preko noći od, naoko, nezainteresovanosti za nacionalni tim, ponovo zagledamo u televizor i postanemo selektori za jednokratnu upotrebu.

Samo, eh, "samo" treba, za početak, srušiti Norvešku.

Ljubinko Drulović i Serđi (©Reuters)

Duže od pola veka pre meča u kojem su, pa i po kvotama, Norvežani favoriti, sreli smo se prvi put sa njima: tada je Norveška bila zakleto amaterska fudbalska nacija, pričalo se da su igrači koji su srušili veliku Jugoslaviju, sa Džajom i Vasovićem i Galićem, prethodne noći radili kao konobari u hotelu u kojem su bili smešteni naši igrači.

Možda je jedna od onih prikladnih urbanih legendi, negde između izgovora (da nam nisu nešto sipali u piće?), svejedno, eto, od tada su nam malo u kreditu.

Pre dvadeset godina, vratimo se još jednom u dvehiljaditu, bez ijednog Halanda u ekipi – ali sa Solsjkerom, Kerjuom, Iversenom, Floom, tada mladima Riseom i Bakeom – bili su nam kratki intermeco između dva raspašoja.

Znate, to je ona godina kada je sve izgledalo kao da će sve otići do stotinu đavola, bili smo poraženi i uvređeni, desetkovani i prognani, samo da bi proradio onaj čuveni balkanski inat, pa se za nekoliko meseci, dana i minuta desilo više uzbuđenja, prevrata i afera nego što jedan prosečan ljudski mozak može da podnese.

PIŠE: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.