PRELAZZI: Drugih 16 godina Evera Banege

Valjda je to bio Antonio Kasano, mada sa takvim izjavama nikad niste načisto: nekad jednostavno previše dobro zvuče da ne bi bile izmišljene, poput onih citata Kijanua Rivsa ili Vudija Alena o smislu života, kojima je krcat internet

Ali neka bude da je istina i neka bude da je to Antonio Kasano. Dečak sa toplih i opasnih ulica Barija, odrastao u teškoj nemaštini, jedan je od onih koji su potpisali ugovor s vragom. Oni njemu dušu, on njima slavu, pa ma koliko da je kratka i krhka.

Ova izjava data je negde u jeku optužbi da rošavog genijalca ne zanima fudbal, da se previše bavi vannastavnim aktivnostima i da je proćerdao sve što je imao u nogama zbog svega što nije imao u glavi

“Živeo sam prvih 17 godina kao sirotan, u najstrašnijoj bedi. Onda sam narednih devet živeo kako sam hteo, kao milioner. Po mojoj računici, imam još barem osam, pa da bude izjednačeno...”

Kako je živeo i u tih narednih sedam, to znamo, i nismo se jednom pozdravili od njega, mada je svaki tekst i svaku pomisao debelo zasluživao, iz fudbalskih ili nefudbalskih razloga.

No nešto slično za sebe bi mogao da kaže – po najranijoj sudbini, ne po znanju ili poziciji – argentinski parnjak Antonija Kasana

Ever Banega, prva pošta Rosario, zadnja pošta Saudijska Arabija, trenutno u Sevilji, još trenutnije dostupan u Nemačkoj, uoči polufinala Lige Evrope, živeo je prvih 16 godina u trećem najvećem gradu u Argentini u teškim uslovima, nedostojnim jednog deteta, pa bilo ono talentovano za fudbal ili ne. Otac, koji ga je i odveo na teren, bio je zidar i posla više nije bilo nego što ga je bilo, majka je bila domaćica, kopački je bilo komada dve za tri sina, trpezarijski sto je bio posan, i to kad se ima...

Ever Banega (©Reuters)

O tinejdžeru iz podmlatka Boke čulo se čak i pre nego što je, odmah po odlasku tadašnje zvezde Fernanda Gaga u Real Madrid, prekomandovan u prvi tim. Mi neki koji smo pre tuce godina i dalje osvitavali uz Football Manager vrlo smo dobro znali da tamo u plavo-žutom dresu ima neki “wonderkid”, i kada ga je posle svega godinu dana u Boki pazarila Valensija, bili smo ubeđeni da je devetnaestogodišnjak, već sa debijem u reprezentaciji Argentine, ona sledeća velika stvar potekla iz te velike sportske nacije.

Prethodna veliak stvar stigla je isto iz Rozarija, maestro koji ovih dana ne može da sabere golove Bajerna, i kojeg je na treninzima, dok su bili klinci, Banega gledao toliko oduševljeno da nije bilo mesta ljubomori...

Ono što na “Menadžeru”, ali ni u retkim medijima koji su o Banegi izveštavali nije pisalo bilo je sve ono u njegovoj duši i oko nje, što je možda, sasvim možda, bilo diktirano odrastanjem i detinjstvom, i iz čega je fudbal bio jedini beg.

Ever Banega brzo je, poput Antonija Kasana, krenuo da nadoknađuje propušteno gradivo. Dar nikada nije bio sporan i onako mlad već je delovao stabilno na mestu zadnjeg veznog, koja je u njegovoj domovini stvar ponosa taman koliko je kod Brazilaca “desetka”: Batista, Simeone, Maskerano; iako je po tome što je znao lopte i voleo već tada da krene napred možda najviše podsećao na Fernanda Redonda.

Ponekad bi se sve to videlo, češće bi dobijao crvene kartone i grešio, ali bi do navijača dolazile i neke druge vesti, čak i gore od onih kikseva na terenu.

Ever Maksimilijano David je jednom prilikom snimljen, a onda je to obnarodovano, potpuno nag (klip se zvao “Banega, grande desde siempre”, hajde da ne prevodimo); Ever je prvo polomio nogu kada mu je “ferari” – jer šta drugo sem “ferari” za dečaka željnog svega? – prešao preko stopala, jer navodno nije digao ručnu kočnicu, Ever je potom jedva preživeo kada mu se taj isti “ferari” zapalio.

Valensija ga je slala na pozajmicu u Atletiko, odakle se vratio ništa pametniji, a onda je jednu godinu, poslednju u ugovoru, proveo i u rodnom gradu, u ekipi Njuelsa. Ne zato što je bio nostalgičan za grudom, već kao posledica nekoliko teških ekscesa zaredom: jednom je zakasnio na trening, drugi put je došao na vreme, al' mrtav pijan, potom ga je policija treštenog zaustavila za volanom, a slikao se, sebi za dušu a navijačima Valensije za kletve, u dresu Real Madrida...

Dok je na Mestalji bio Unai Emeri, koji je za Banegu imao bezgranično poverenje, ono koje na koncu ide u korist štete, sve to se moglo praštati; bez svog zaštitnika i jedinog koji bi ga stavio u tim uprkos protestima koji su stizali i sa tribina, Banega je morao da nađe drugi tim, i zapravo je jedino logično bilo da nađe tim koji vodi Unai Emeri.

Nije da mu je sve bilo potaman i u Sevilji, pošto je imao još godina ludila da skrcka pa da, kako bi rekao Kasano, “bude izjednačeno”.

Zli bi jezici rekli – i verovatno bili u pravu – da je Banega vremenom našao svoju meru, onoliko koliko je dao, toliko mu se vratilo: kraljica B produkcije, suverena vladarka Lige Evrope i Permanentno Četvrti Klub Španije, tačno je pristajala sredokraći između onoga što je Ever Banega trebalo da postane i onoga što je bio. A nije ovom narativu odmogla ni sezona koju je proveo u baksuznom Interu, pre nego što se ponovo vratio u Andaluziju; niti svi oni tužni porazi u reprezentaciji, čiji je uglavnom bio nezamenljivi šraf.

Everu Banegi, u poslednjim godinama češće plejmejkeru nego “kvaritelju”, danas su 32 i čini se da je iživeo sve svoje oskudice i bedastoće iz Rozarija; on će reći da su mu pomogli i supruga i familija, da nije više onaj klinac koji mlatara svojim vršnjakom i dozvoljava da skupoceni automobil pokuša atentat na njega.

Sve to na stranu, i iskupljenje i sazrevanje, ali on danas nije trebalo da bude u Nemačkoj, niti u dresu Sevilje, ni da izazove Mančester Junajted u takmičenju koja tradicionalno mnogo znači Andalužanima i za koje se večerašnji rivali tradicionalno prave da ne haju.

Za to je kriva – ili ovog puta zaslužna? – pandemija koronavirusa. Ever Banega, blago zasićen La Ligom i potrebom da se dokazuje iz vikenda u vikend pred nekim novim, mnogo gladnijim klincima, već je potpisao ugovor za neki klub iz Saudijske Arabije (zar je važno koji?), gde je trebalo da privede svoju tek poluuspešnu karijeru kraju i uzme pristojne novce za premalo znoja.

Još se i ne zna šta će biti sa tim transferom, pa je Argentinac, umesto da po arabljanskom žaropeku traži kuću, u Nemačkoj, gde je sa Vulverhemptonom, tim najevropskijim engleskim timom, odigrao laku simultanku u četvrtfinalnom duelu.

Svi su pričali o tome da će Vulvsi napasti i izujedati Sevilju, govorili o Rubenu Nevešu, Traoreu, Diogu Žoti ili Mutinju, ali igrom, a igrao je samo jedan tim, gospodario je baš Banega. Bilo ga je svuda, trčao je, delio pasove i namestio pobedonosni pogodak.

Nije trebalo da bude ovde, ali jeste i iskoristiće taj trenutak do kraja, u poteri za svojom trećom i Seviljinom šestom ili šesnaestom, nismo sigurni, krunom ovog izbora za prvu pratilju.

Biće to nešto između Taličnog Toma koji zviždućući odlazi u suton nakon rešene avanture i šamara onom dečaku iz Rozarija koji je mogao više nego što je uradio; o tome će, možda, misliti Banega večeras protiv Junajteda.

O onome, pre svega, da li je više vredelo ovih drugih ili onih prvih šesnaest godina, sada kada je “kvit” sa životom, bogatstvom i slavom.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta