PRELAZZI: Drska ženo plava

Ako je fudbal i dalje ljubav, i strast, i – da izvinete – seks, ako je fudbal i povređenost i uvređenost, samo ako fudbal nije tek novac i slava, samo tada njegova odluka ima smisla. 

Sve ostalo bilo bi iracionalno: dolazak u jedan klub kojem ne treba trener, i ne treba im menadžer, i ne treba im direktor fudbala, ma ne treba im ni novi gazda, nego im treba isterivač đavola i isterivač duhova i rašljar i hećim i onaj što saliva stravu niz olovo, dolazak u takav klub u trenutku u kojem nad njim i njegovim znanjem visi znak pitanja i preti da ga opauči po tintari, to bi bila neviđena glupost, posebno ako se uzme u obzir da on važi za najelokventnijeg, najobrazovanijeg fudbalera, što jednako dobro kao nekada projektile ispaljuje antičke poslovice.

Recimo, onu "Sic transit gloria mundi".

Pa probajmo onda, u nedostatku drugih dokaza i argumenata, da objasnimo to onim prvim i jedinim: ljubavlju i strašću.

Ne prema novom i aktuelnom klubu, naravno.

Ali dovoljno blizu, makar fizički, ako ne i pojavno...

Zamislimo onda momka koji je celog života voleo samo jednu ženu, bio njen od najranijih dana.

On mladi i naložen, ona plava i putena.

Zamislimo ovo: zajedno su odrasli, prošli i onu fazu kada nisu imali ništa i onu fazu kada su imali sve, ma ceo svet pod nogama. I kada su im se podsmevali i kada su se oni svima smejali u lice.

Imao je, tek tamo pred kraj njihove veze, male izlete, ali sa njenim dopuštenjem: shvatila je to kao neku vrstu odložene momačke večeri, kao komičan ispad – pa dobro, i jeste bio mahom komičan – posle kojeg će se polako spremati za novu ulogu. Naravno, sa njom.

Sve što je radio, radio je zbog nje: i kada se spustio jedan sprat niže, da pokaže da je svoj čovek, da i u drugoj roli može da je bude dostojan, od nje je pozajmljivao osnovne potrepštine (ovde kilo Mejsona Maunta, tamo litar Fikaja Tomorija), i logično je bilo, kada je i njegova ljubav završila sa svojim eksperimentima i rekla da će sada da se posveti porodici i podmlatku, da ponovo budu zajedno.

Eh, jeste krenulo dobro, ali onda kada je trebalo nadograditi taj početni zamajac, usledio je krah.

Svako verovatno ima svoju percepciju toga zašto im nije uspelo: bio je zelen, previše je hteo, prebrzo je i bezglavo uleteo u sve to, bilo je mnogo nestrpljenja, a onda i nepoverenja, počeo je da se pojavljuje i prljav veš u tom dotad skladnom braku – a hoće i komšije da se naslađuju i vire preko plota i kažu "pa da, znali smo" – i naš je junak uskoro morao da bude bivši.

Nasledio ga je strani profesor, sav učen i egzaktan i strog, i odmah stavio, hm, stvari na svoje mesto, ali to je već jedna druga priča.

A on, kako je mogao da nastavi dalje?

Da se duri dok mu se ne vrati, to je dolazilo u obzir samo u scenariju da njoj, prokletnici, nije išlo u novoj vezi; ovako, svaki njen novi uspeh, svaki njen osmeh i svaki njen plan koji više nije uključivao njega predstavljao je bolno podsećanje na ono što, jasno mu je, nije ni moglo biti.

Bilo je dobrih prijatelja koji su mu govorili da je najbolje odmah naći neku drugu vezu – nazivali su to "rebound" – ali i sama pomisao na to ostavljala mu je gorak ukus u ustima i podsećala ga na jedno moskovsko letnje veče kada ju je prvi put rasplakao.

Zato je čekao. I čekao. Pominjali su ga kao adekvatnog neženju, na raznim nivoima, ali ništa se konkretno nikada nije desilo.

Sve do ovog januara.

Bila je plava. Bila je u istoj ligi, makar prividno, jer su suštinski dva različita univerzuma. Bila je skoro na dnu, posrnula i izudarana, možda je to presudilo? Jer nije preveliki rizik, kada probaš da izvučeš nekog ko se ponaša kao da ne želi da bude izvučen: ako uspeš, genije si. Ako ne uspeš, nije do tebe.

Ili jer je napokon mogao da zaokruži datum: 30. april 2022, tada će im ona njegova istinska ljubav doći u goste, pa će moći da je pravi ljubomornom i da joj pokaže da je sada opet uspešan.

Dobro, verovatno samo zato što je plava.

I bez samopouzdanja. I bez strategije. I disfunkcionalna. I živa kao zombi, tamo pri dnu tabele.

Lak plen, je li?

Jedino to, vratimo se na priču o ljubavi i strasti, jedino to (dobro, i ambicija i hrabrost, koja se graniči sa ludošću) može biti opravdanje Frenku Lampardu – jer ovo je sve vreme on, i njegov Čelsi, i ne-toliko-njegov-ali-ipak-da Everton – što je pristao da pokuša da se najgore vođeni klub Premijer lige i on međusobno spasu.

Da Everton nije plav, i da nije toliko prokleto blizu Čelsiju – tek nekoliko svetlosnih godina, otprilike – ne bi, nije toliko valjda blesav, ni bilo ovog bizarnog braka na Gudison parku.

Ne zna se kome je potrebnije da ovaj eksperiment uspe, a to nikada nije recept za uspešnu vezu.

A sada kada je već tu, kada je s prvim februarskim danom i zvanično započeo njegov mandat u čedu Farhada Moširija, šta može Frank Lampard?

Šta je naučio u onim danima i mesecima izgnanstva, šta je video ne samo kod sebe, nego i kod Tomasa Tuhela i onoga što je Nemac uradio sa njegovim timom, da li se rešio naivnosti i nadobudnosti, da li je hvatao beleške ili je i dalje mislio za sebe da je, zbog onog topa u nozi i svih onih pobeda i trofeja, Bogom dan i za posao koji iziskuje drugu vrstu posvećenosti?

Ili će doći u situaciju da mu se već za nekoliko meseci čak i ova, mnogo manje zanosna, dibidus nelogična i totalno polupana plavuša, zahvali, pa da se vrati u svoju sobu i nastavi da tihuje, povremeno tvrdeći da su za njegovu sudbinu krivi svi sem njega?