PRELAZZI: Doviđenja i hvala na svim tučama

Krajem devetnaestog stoleća, kada su vesti putovale mnogo sporije, a laž nije mogla da se proveri baš jednim klikom (mada, slatke su laži, retko ko posegne i danas za istinom, lakše je živeti u slatkim i sumanutim prevarama), proneo se glas da je Samjuel Klemens na umoru.

Bila je to velika vest, jer Samjuel Klemens nije bio tek neko, već je Samjuel Klemens bio Mark Tven, a i 120 godina kasnije, to će ime nešto značiti, i nove će generacije i dalje čitati njegove knjige.

Svi su pričali o tome da je došlo vreme i po Marka Tvena, samo što nije bilo nikakve potvrde: e onda se neki vredni novinar dosetio i poslao pismo gospodinu.

Nije lako pitati neku osobu da li je i dalje živa; i jedan i drugi odgovor bili bi čudni, no eto, čovek se odvažio. A Mark Tven nije bio lenj, nego mu otpisao.

Tako je nastala jedna od najpoznatijih, vremenom doteranih, ulepšanih i domišljanih dosetki i rečenica.

"Glasine o mojoj smrti bile su preuveličane."

15.00: (2,25) Brajton (3,30) Sautempton (3,60)

Za njom bi valjalo posegnuti i danas, stotinu i kusur godina kasnije, stotinu i kusur godina otkako je fudbalski klub Barnli - a nije on tek neki klub, nego će nešto značiti, makar zbog dve titule prvaka Engleske i jednog davnog, pradavnog, FA kupa - osnovan, zbog čoveka koji je predstavljao oličenje ne samo Barnlija, nego i jednog davnog, pradavnog shvatanja fudbala.

Ali baš kao što Mark Tven nije ono baš tako rekao, i baš kao što se ništa nije odigralo tako pojednostavljeno, tako ni Barli Šona Dajša nije bio baš tako jednostavan tim, niti je sa otkazom koji je, umnogome na pravdi Boga, Šon Dajš dobio nakon decenije na mestu menadžera tog kluba, usmrćena i stradala cela jedna filozofija; i nije sa Šonom Dajšom, "džindžer Murinjom" kako su ga tek pola u šali nazivali, nestao poslednji tračak nade da je drugačiji - ne lepši ni bolji, naprotiv, samo baš drugačiji - fudbal moguć, makar u Premijer ligi.

Glasine o smrti tog fudbala, hoćemo reći, bile su preuveličane, i koliko god ima onih koji nariču nad sudbinom Šona Dajša i koji bi želeli da Barnli, nakon načinjene nepravde, sklizne u Čempionšip, pa u Ligu jedan, pa u besmisao, da im karma surovo naplati, živ je i zdrav Šon Dajš i još će nas, lično on ili neko poput njega, uveseljavati i nervirati.

Jer ma koliko da volimo da se koristimo velikim rečenicama, ma koliko nas mamilo sve da istaknemo kako je nagli odlazak Šona Dajša, tog dinosaurusa po shvatanju ove igre, zapravo i poslednji čavao koji je zakucan u sveže nalakirani sanduk Premijer lige, ima još, i mora biti, mesta za ono što Englezi nazivaju "proper football men".

Ima jer je nužno, ne zato što je lepo.

Mada ume da bude i lepo: ko nije makar jednom uživao u čvrstom bedemu Barnlija, ko se nije divio načinu na koji glavom, sve do protivničkog šesnaesterca, loptu izbijaju Ben Mi ili Džejms Tarkovski, ko nije pozdravio taj nepatvoreni timski duh, ko nije poželeo makar jednom da bude na Turf Muru pa da lično čuje kako se biju i kako biju, ko nije znao da ceni anti-tiki-taku što su momci u plavo-crvenom servirali ne samo da bi opstajali, nego i da bi do Evrope stigli, ko nije shvatio koliko lep fudbal ume da bude i kad je tako jednostavno brutalan i brutalno jednostavan, možda nikad nije ni želeo Premijer ligu, nego tiho pati, samo što ne sme da kaže, za Superligom i sličnim projektima.

Barnli Šona Dajša nije bio baš toliko jednodimenzionalan kako su ga izvoleli predstavljati, umelo je tu da bude i lepih akcija i dobrih golova, ali bila je važnija poruka koju je Šon Dajš slao: u doba kada bi klubovi sa mnogo manjom tradicijom prodali i dušu, a kamoli stolice sa tribina, tvrdi momci sa Turf Mura izrugivali su se čitavom tom naopakom sistemu, terajući loptu na svoj način i ne hajući što niko nikada nije napisao pohvalan tekst ili komentar o njima.

Dobro, nije baš tako, znalci su znali, pa tako postoji citat da je ono što je Šon Dajš radio, i radio, i radio sa Barnlijem, bio veći poduhvat od ma čijeg osvajanja Lige šampiona. Reći će to Jirgen Klop, i neće biti nimalo u krivu; jer i Jirgen Klop i Pep Gvardiola znaju da bi sa tri-četiri miliona za transfere godišnje, umesto onoga što im je na raspolaganju, njihova zvezda danas drugačije sijala.

Ostao je i utisak da je Barnli prljav, a da su neki drugi lepršavi, premda je disciplinovani odred u protekle dve sezone dobio samo jedan crveni karton...

Dobro, ionako smo u vremenu u kojem je utisak najvažniji, a društvene mreže istinitije od istine?

Bez Barnlija, tog kluba iz malenog grada (makar za megalomanske metropole koje žele da vladaju svim sportovima), tog nepozvanog začina u mirođiji što miriše na prljavu naftu ili na hiljadu puta oprane američke dolare, ne bi bilo ni lige kakvu smo naučili da volimo, niti bi nam ona toliko značila: sve i da svakog vikenda Siti i Liverpul prirede esenciju fudbala, vremenom bismo oguglali, pa i kavijar i tartufi umeju na nos da izađu kad preterate...

Barnli ih je sve nervirao, a to što je nekada morao da nervira i nas - kad ponedeljkom uveče dođete s posla pa biste se malo opustili uz prenos Premijer lige, a ono Barnli uporno i staromodno zuva lopte na Krisa Vuda celih devedeset minuta, i ne desi se ništa sem što zadremate - to je bila cena koju je valjalo platiti za tu neizvesnost, za tu privilegiju.

A sve to Šon Dajš doslovno je uspevao, da ne pominjemo koliko je baksuzluka imao sa povredama, uz pomoć štapa i kanapa: gazde nisu davale nikakav novac, čekajući da i oni utope svoje akcije nekim biznismenima iz inostranstva, što se na kraju i dogodilo - Barnli je od kraja 2020. u vlasništvu nekog (kako to samo zvuči odvratno uvreženo!) američkog investicionog fonda.

Prvi put je to u istoriji da se klubom ne vlada sa lokala, i onda odluka nove uprave - jednako škrte, "baj d vej", kad smo kod Amera - da najuri čoveka koji je vrlo verovatno mogao da ih spase i ove sezone, i nije toliko neočekivana.

Dolazimo, evo s malo muke kao Barnli do gola, do poente i do rečenice Marka Tvena: Šon Dajš bio je, uz sve razloge da ga ne volite, vraški uspešan menadžer, i ma koliko da se fudbal promenio, biće i dalje, biće još makar godinu-dve ili čak deceniju, i dalje mesta za njega i nekog poput njega u Premijer ligi.

Dajš je postao žrtva sopstvenog uspeha, ali niko ne može da mu oduzme rezultate; a kada imate rezultate, imidž postaje manje bitan.

Biće uvek, ma biće ih pregršt svake sezone, timova koji će poželeti da postanu novi Siti, ili makar novi Lester, ili novi Brentford ako ništa, pa će već u novembru shvatiti da to tako ne biva; onda će se setiti broja Šona Dajša, onda će "proper football bloke" biti opet na ceni, onda će riđi Murinjo doći da sredi stvari bez mnogo para, ali sa dosta znoja i srca, i da nam podari novi Barnli.

Nije ovo kraj, tek jedno doviđenja, do narednog bedema, do sledećeg glavometa, do kornera koji je umeo da bude pola gola (i nije ni čudo što su baš tako slomili Sautempton u prvoj utakmici post-dajšovske ere), do dugačke lopte na visokog centarfora, do malo jačeg remplovanja skupocene zvezde, do nekog malenog kluba koji je tu da nervira milijardere.

PREMIJER LIGA – 34. KOLO

Subota

Arsenal - Mančester Junajted 3:1 (2:1)

/Tavareš 3, Saka 32pen, Džaka 70 - Ronaldo 34/

Lester - Aston Vila 0:0

Mančester Siti - Votford 5:1 (3:1)

/Žezus 4, 23, 49 pen, 53, Rodri 34 - Kamara 28/

Norič - Njukasl 0:3 (0:2)

/Žoelinton 35 i 41, Gimaraeš 49/

Brentford - Totenhem 0:0

Nedelja

15.00: (2,25) Brajton (3,30) Sautempton (3,60)

15.00: (2,75) Barnli (3,05) Vulverhempton (3,00)

15.00: (1,58) Čelsi (4,20) Vest Hem (6,50)

17.30: (1,23) Liverpul (7,00) Everton (14,0)

Ponedeljak

21.00: (2,10) Kristal Palas (3,50) Lids (3,80)

***Kvote su podložne promenama