PRELAZZI: Doviđenja i hvala na svim predstavama

Ni Premijer liga, ni fudbal, ni subota po podne, ni novinski tekstovi, ni televizijski prenosi, ni komentari na sajtovima – ma ništa više neće biti isto od naredne sezone.

Jedna era se završava, jedna velika karijera, ispunjena kontroverzama, optužbama, nepravdama i osporavanjima, prekida se ali samo zvanično; nastaviće, takav je bio njen sopstvenik, da živi u sećanjima i diskusijama, a možda se vrati u nekom obliku da nas opet proganja.

Ih, kakav uvod: da nije to Kristijanu Ronaldu dozlogrdilo da se jedini trudi i gubi živce tamo na Old Trafordu, a da za to dobija samo prozivke i poneki zvižduk, pa je rešio da se mane ćorava posla i ode na Bliski istok i pre Katara? Da nije Pep Gvardiola, posle još jednog teškaškog obračuna sa Jirgenom Klopom, opet odlučio da traži sebe i ne misli o fudbalu? Da nije Džejmi Vardi shvatio da mu se brzina nikada neće vratiti, i da ne mora da se muči više, jer će(mo) uvek imati onu Lesterovu titulu?

Ah, ne, za svakime od njih bi se prolile i prave suze, za neke u mnogo većoj litraži nego one krokodilske, ali za čovekom koji je najavio svoje povlačenje – mada, takav je, ostaće da nas nervira i "post festum"! – teško da hoće.

Samo, šta to govori o fudbalu, šta o sudijama, šta o navijačima, a šta o Majku Dinu, glavnoj zvezdi ovog teksta i, na žalost mnogih, glavnoj zvezdi brojnih utakmica Premijer lige u prethodne dve decenije?

Da li to što je Din jedna od retkih konstanti u Premijer ligi oko koje se slažu navijači svih klubova, inače podeljeni kao što navijači valjda svuda i vazda moraju da budu podeljeni, znači da je bio zapravo – dobar sudija?

Ako zbog tvoje pravde, recimo to tako, pate doslovno svi, možda ta pravda i nije bila toliko nepravedna?

Majk Din (©Reuters)

Ili ga baš to, mržnja i prezir koje su njegova pištaljka i njegov trk skupljali, hraneći se negativnom energijom sa tribina – i iz koaksijalnih kablova – čine, kao što mnogi misle, najvećim zloćom među svim arbitrima otkako je nastala Premijer liga?

Istina je, valjda, negde između, kao što sa pravom i pravdom obično bude, ne samo na pravougaoniku omeđenom belim linijama na kojem se proslavio Majk Din.

"Proslavio" je prava reč: stariji će komentatori i dalje verglati onu da je "pravi sudija onaj koji se ne vidi tokom devedeset minuta", već pušta da igra teče, da se stvari rešavaju maltene same, a on tek povremeno da se oglasi.

Majk Din je bio kontra od toga, neka vrsta "selebriti", pa možda i "rijaliti" sudije, koji bi sebe stavio u prvi plan bilo dugim razgovorima, bilo teatralnošću – žuti karton bez gledanja, crveni karton sa gotovo orgazmičnim izrazom lica, onaj čudan trk, mlataranje rukama kada za tim nema baš nikakve potrebe, bizarni osmeh, i više diskusije nego u prosečnom parlamentu – bilo odlukama koje su nekada išle na štetu jednih, nekad na štetu drugih, ali gotovo uvek na štetu spektakla.

(1,90) Čelsi (3,60) Arsenal (4,50)

Kao antipod onom drugom sudijskom ćelavcu, italijanskom, koji je umeo da nađe pravu meru između samopromocije i primene fudbalskih pravila...

Ljudi uglavnom, sem ponekog sociopate, valjda, dobro, ili navijača Totenhema – ako to nije isto? – fudbal gledaju da bi uživali u lepim potezima majstora; ta niko se nije u nj zaljubio zato što su oči nije mogao da odvoji od čoveka u crnom (ili, kasnije i aktuelno, u svim drugim bojama)?

Majk Din je delovao kao da je nesvestan – ili je bio previše svestan? – toga da nije on zvezda, nego u najboljem slučaju povremeno smetalo, a za pravila igre mario je mnogo manje nego za ono što će o njemu misliti igrači, šta će pisati štampa, šta će reći njegove kolege...

Otud, valjda, i rekordan broj crvenih kartona koje je podelio bilo koji sudija u Premijer ligi, odavno trocifren; i nezapamćeno, nezasluženo, neodgovorno veliki broj jedanaesteraca.

Zašto, Majk, zašto? Da li zato što je momak iz Virala, koji je karijeru započeo u fabrici pilećih prerađevina i ostalih pašteta, prerano otkrio da nema talenta čak ni golman da bude, pa je kao svaki neostvareni cinik rešio da oduzme zabavu i nadarenoj deci? I tako tri decenije, uz sve rizike i reperkusije koje taj posao nosi, uključujući i pretnje smrću...

Ili, da mu i s te strane zađemo u svest: neko ko ne voli Mančester Junajted, a pomalo poznaje psihologiju, možda bi rekao da se Din toliko plašio "bulinga" ser Aleksa Fergusona da je i sam postao "buli", da je sopstvene strahove, baš kao svaki siledžija iz školskog dvorišta, lečio tlačenjem onih koji su u tom trenutku bili hijerarhijski i organizaciono ispod njega.

Kasnije će, kada je veliki Škot prestao da mu bude pretnja, imati nekoliko intervjua u kojima nas je vrlo nevešto ubeđivao da se uopšte nije plašio Fergusona, i da nisu u pravu svi oni (a tu pre svega mislimo na Arsena Vengera) što su mislili i tvrdili da su sve one nadoknade i svi oni kartoni Junajtedovim protivnicima bili posledica toga.

Ima i onih koji će sve posmatrati drugačije: ovakav šoumen – pa i egomanijak, a takvi šoumeni mahom i budu – bio je još jedan od začina koji Premijer ligu čine najvećom, zbog koje stepen i vrelina njene zabave probijaju i termometre i piplmetre.

Uz to, navijači ionako mrze sve sudije ovog sveta, i ništa im ne veruju ma kakvi da su i ma koliko se trudili da budu nevidljivi, pa je Majk Din zapravo neka vrsta društvenog komentatora i ujedno (auto)ironičnog umetnika, na tragu glumaca iz najboljih britanskih humorističkih serija...

Takvima, a možda i onim prvima, onoj glasnoj većini ljubitelja fudbala koja jedva čeka da vidi leđa dinosaurusu što ne shvata i ne želi da shvati ni VAR ni to da je njegova uloga na terenu efemerna, pomalo će nedostajati Majk Din...

Onaj teški uzdah kada saznaju da je baš on delegiran, ono njegovo kočoperenje na terenu i mahanje kartonima i duvanje u pištaljku kad nikakvog razloga za pištaljku nema...

Samo, kad se otreznimo od žurke u kojoj najozgloglašenijeg arbitra pratimo u nezasluženu penziju, imaćemo drugi problem: koga sad da krivimo za sve poraze?