PRELAZZI: Die beste, die beste – o nemačkoj medecini, mržnji i pristojnosti

Ovo je priča o pristojnosti.

Zvučaće čudno, znamo, jer već naredna rečenica govori o mržnji, ali nemojte da vas zavara, navede na pogrešan trag, ovo je stvarno priča o pristojnosti. Jawohl, baš o pristojnosti.

Pitanje pristojnosti, odgoja, vaspitanja, nazovite to kako hoćete, za generacije rođenih do ranih osamdesetih bilo je da se mrze Nemci.

Dobro, nije to bila mržnja u današnjem smislu te reči – ako se smisao te reči uopšte menja? – i jeste da smo odrasli na partizanskim filmovima i igrali se “partizana” i vikali “šnel, šnel”, ali svako je imao makar nekog ujaka u Švabiji i od njega dobijao čokolade i mitskih 100 maraka sa Klarom Šuman; Nemačka je bila obećana zemlja u kojoj svi jedu gumene bombone i sva deca imaju Nintendo i svi voze “golfa” i “mercedesa” i naporno, baš naporno rade na baušteli.

Razlog više da ih ne volimo, tako sa stečenim radnim navikama i sa pričama da je teško al' isto lepo, čak i ako nam nisu bile žive bake i deke da pripovedaju o tome kako je bilo kad su ono jednom došli Nemci.

Uostalom, jedini smo narod koji ima izreku “Mrzi ga k’o Nemca” i koji je u isto vreme hitao u Dojčland, divio joj se, merkao “mečke” i govorio da “zna Nemac”. Niko, naravno, tu raspolućenost i polarizaciju koju je velika zemlja ovde izazivala nije bolje objasnio u svega dvadesetak sekundi od Duška Kovačevića u onoj mitskoj sceni o “nemačkoj medecini” iz Šijanovog “Ko to tamo peva”.

Evo još samo jedna stvar iz lične riznice nebitnih sećanja, pa ćemo preći na ono pravo, na ono zbog čega smo ovde, na razlog naše ustreptalosti, na rečenicu “gde gledamo fudbal danas” (postoje li četiri lepše reči u životu jednog muškarca?): samo sam jednom u životu nešto ukrao, i nije mi bilo žao.

Bilo je to na sutomorskoj plaži, potkraj osamdesetih: suncobran do nas nemačka porodica, ful-oprema, bele čarape, tatine pilotske naočare, mamina “Burda” i dva mala plavušana i neka gumena lopta, mala, sa mapom sveta. Ugrabio sam trenutak kada su svi otišli na kupanje i klepio taj plen, osećao sam se nešto između prevejanog kriminalca i Prleta i Tihog, mala pobeda, jedan nula za pokret otpora.

Već dogodine su izjednačili, kad si i sam naučio zašto je “Nemac – Nemac”, da upotrebimo omiljenu tautologiju naših starih.

Svi pamte, a tek će ovog leta, kada bude okrugla godišnjica, Svetsko prvenstvo u Italiji po penalima sa Argentinom, Farukovom promašaju, Osimovim igrarijama, Dejovom ziceru; neki pak pamtimo i osećaj bespomoćnosti kad su nas u prvom meču Grupe D onako pregazili Nemci s brkovima Rudija Felera. Dali su ti taman da se ponadaš, kada je Jozić smanjio, a onda te dotukli, svirepi kao i uvek...

Osam godina kasnije dogodilo se onih 2:2, kao neki Diter Miler za našu generaciju – mora, izgleda, svaki naraštaj našeg naroda da ima svoju verziju nemačke okrutnosti? – kada su Nemci opet bili Nemci, i opet smo ih mrzeli iz dna duše.

Posle, sa velikim Radomirom Antićem, imali smo malu osvetu, ali kao i svaka zakasnela vendeta, i ova nije imala isti ukus.

Zato je, ponavljamo, bilo pristojno mrzeti ih. Zato je, dobro, i zbog sticaja svih drugih okolnosti – ko je rekao Keln? – ali ponajpre zato, ono “Mihajlović u sredinu” bila utakmica važnija i od Olimpika; Bari nije mogao da se ne desi, pa kako god, kada si uspeo da tučeš Bajern, kada si zgromio Nemce na prilično nemački način.

Posle si zgromio Kajzerslautern na skroz nenemački način, pa si i to pamtio, i još ti je milo oko srca.

Bilo je, naravno, uvek i baksuza u našim redovima. Čuješ baksuza – petokolonaša, saradnika okupatora.

Našao bi se uvek neko ko bi navijao za Nemačku (u mojoj porodici, zahvaljujući albumu sa sličicama i meni nedokučivom šarmu, bila je to sestra, veliki fan Lotara Mateusa; u njenu odbranu, deceniju i kusur kasnije je Lotar dokazao da su Srpkinje i dalje slabe na njega), neko ko bi, kad smo se svi delili po stranim, mahom italijanskim klubovima, uporno insistirao da navija za Bajern, Dortmund ili Hamburg.

Takvi su često bili nadžak-ljudi, pomalo mizantropi, ili smo ubeđivali sebe da je tako.

Većina nas nije, čak i kada je na televiziji počelo da se prikazuje sve više i više fudbala, čak i kada su krovove istačkale satelitske antene pa “Sat 1”, kanal koji je najviše uradio za popularizaciju Bundeslige – kao Skaj u Engleskoj, samo na nešto manjem nivou – postao dostupan i rado gledan, većina nas nije odabrala neki klub da ga baš voli.

Naravno, pravili smo razlike. Kao što je bilo pristojno, pitanje dobrog vaspitanja, mrzeti Nemce, tako je bilo pristojno nevoleti Bajern (još od Augentalera), smejati se njihovom “Holivudu”.

Pristojno je bilo ceniti Dortmund kad im ide i podržavati ih kad im ne ide, pristojno je bilo znati šta je nekada bio HSV, a šta Menhengladbah i šta nikako opet da bude Šalke. Pristojno je bilo i gotiviti Leverkuzen baš zato što su Neverkuzen, i gajiti naklonost prema tim manjim klubovima koji bi obasjali Bundesligu na godinu-dve: Stepijev Ajntraht, Topmelerov Bohum, Šeferov Karslrue, da ne govorimo o Volfzburgu Grafitea i Džeka koji je oteo čak i titulu.

Pristojno je bilo i na svetskim prvenstvima navijati protiv Nemačke 1990, ali nemati ništa protiv Nemačke 2014, jer je to, ipak, bila neka drugačija Nemačka.

Pristojno je reći da su im stadioni sjajni, i da atmosfera nije loša.

Ali pristojnost je nalagala i da se ne ložiš baš previše, bez obzira na njihove uspehe; zato smo sada, makar mi koji nismo izdajnici, u blagoj dilemi.

Mnogo nam je drago što se vratila Bundesliga, neka je i pred praznim tribinama, opet je to fudbal kakav je nekada bio, mnogo nam je drago što je “nemačka medecina” pokazala da je najbolja na svetu – “die beste, die beste” – i što je ponizila virus korona sasvim dovoljno da može da se vrati jedna od “liga petice”, samo, za koga sad da navijamo?

Okej, opet iz pristojnosti i mržnje, naravno da mnogi ne želimo da Bajern osvoji titulu i naravno da bi bilo sjajno kada bi to učinio Menš koji nije bio tako blizu četiri pune decenije, a mi neki ćemo, da ne objašnjavamo sad, mnogo voleti ako Majnc može da ne ispadne, dankešen, pa neka Verder u Cvajti razmisli gde je pogrešio; ali da li je kasno, pitamo se, zaljubiti se u nemački fudbal ako si zazirao od nemačkog fudbala ceo svesni život?

Valja probati, i ne osećati se nimalo loše zbog toga; zapravo, osećati se vrlo pristojno zbog toga.

Jer biće da – jer toliko smo patili ova dva meseca – kao što je nekada bila dovoljna kesa gumenih bombona, jedna banknota dojčmarke ili krug u novoj “mečki”, tako nam je sada dovoljna rečenica “gde gledamo fudbal danas?”, pa da zaboravimo i 1976. i 1990. i 1998, a o onim nekim drugim godinama da i ne govorimo.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sport

(FOTO: AFP)