PRELAZZI: Dečak, vođa i dva matora đavola - Poslednji prvi krug u Monci

Kad si mlad – dobro, mlađi – život zvuči kao Vagnerova "Valkira", uz čije je taktove jedan od junaka naše priče, i junaka (ne uvek pozitivnih; ma ni pretežno pozitivnih) gotovo svake fudbalske priče u Italiji i Evropi tokom tri decenije najvećeg uzleta Kalča, stigao helikopterom na travnjak stadiona i time obznanio svoj dolazak.

Kad si mlad, čini ti se da je svet jedna velika "bunga-bunga", bilo da je reč o mladim ženama koje će te ljubiti i praviti se da ne vide nove bore svakog jutra; ili o mladim fudbalerima, koji će samo za tvoje oči trošiti Bogom dani talenat i uveseljavati svečanu ložu u kojoj sediš.

I tako 31 godinu: ako je umetnik mlad dok ima snage da zamahne kistom, tajkun, pa još kontroverzan, pa još krcat seksualnim intrigama, takav tajkun je mlad dok u svom portfoliju ima fudbalski klub kao igračku. A ni televizija ne odmaže, je li...

Kad više nisi mlad, onda ti život više liči na neki sladunjavi šlager ili na dobru kanconu.

Kad si mator, ako i dalje želiš da si aktuelan – ne moramo sve da shvatamo bukvalno i fizički, je li – moraš da udariš na emocije. Na romantiku.

Romantika je, a da znaju za razmere kultnosti filma "Poslednji krug u Monci", možda bi im bila i veća, romantika je ono što Silvio Berluskoni i njegov glavni saradnik i desna ruka, Adrijano Galijani, rade u Brijanci.

Ništa uspeh prekonoći, ništa pompezni helikopteri, samo mudra ulaganja i čista emocija: kod Kavalijerea ona prema moći, prema Kalču, a najviše prema Milanu, kao kad te ostavi cura pa se onda kao slučajno pred njom šetaš sa drugom, da pokažeš da te nije pogodilo.

A kod Galijanija? Eh, to je već mnogo iskrenije i sa skalanim oportunizmom – mada će upravo Adrijano biti taj koji će Silviju usaditi crva da je Monca blizu Milana, još bliže Berluskonijevom letnjikovcu u Arkoreu, a ujedno dovoljno drugačija i različita i bitna da bude svet za sebe, pravi izbor za njihovu poslednju trku – jer je Galijani odrastao u Monci, na tom stadionu zavoleo fudbal, i zauvek, dok je dizao ruke u zrak zbog Van Bastena, zbog Deja, zbog Ševčenka, mislio na svoju prvu ljubav.

"Bio sam samo na pozajmici u Milanu, malo se odužila, ali opet sam tu", zna da kaže taj kozer...

Adrijani Galijani i Silvio Berluskoni (©Reuters)

Monca je stotinu i kusur godina bila jedan od potpornih stubova italijanskog fudbala upravo zato što nikada nije uspela da se domogne Serije A, ali je kroz nju prodefilovalo, makar na godinu-dve, mnogo velikih imena: Kostakurta, Kaziragi, Danijele Masaro, Luiđi di Bjađo...

Bili su zato najredovniji učesnici drugog ranga takmičenja, a Serija B, pa... ne može više italijansko od toga.

I stadioni, i klubovi, i onih nula-nula, i poneka nameštaljčica, i poneki skandalčić, i krštenica u kojoj ima više datuma rođenja nego kod prosečnog mafijaša s juga zemlje.

Monca je, kao i mnoge druge Monce širom Apenina, padala i ustajala, oživljavala i preživljavala, pre nego što su Galijani i Berluskoni imali dovoljno slobodnog vremena – a da to ne bude iza kakvih podebelih rešetaka? – da joj se posvete, sa ciljem da je ponovo vrate tamo gde pripada (u slučaju ponosa Brijance, to je Serija B).

Ovaj đavolski duo, sa 163 godine života i jedno deset puta toliko godina životnog, poslovnog i fudbalskog iskustva, umeo bi i Eskimu da proda frižider, ali šta da radiš kad Eskim nema pare da ga kupi?

Zato Monca nije mogla da ide prečicama, zato su se okrenuli romantici, pa je crveno-beli klub počeo da se reklamira kao plodno tlo za domaće igrače što štuju klupska pravila i ne nose minđuše i nemaju tetovaže i ne kače baš svakog dana nešto na Instagram, jer Silvio, kao i svi populisti koji se privatno bahate, voli da propagira porodične vrednosti.

Da nije sve puka priča, pokazuje i trening-centar koji su podigli praktično od temelja, a nakon čudesne pobede u plej-ofu i izborene premijere u Seriji A, Monca je zagolicala maštu mnogih tokom "merkata"; toliko da su se prethodnih dana pominjala i imena kao što su Dibala i Ikardi.

(Galijani je uvek voleo da troši tuđe pare, tako da je i u tim fantazijama bilo makar zrno istine).

No Adrijano dobro zna, a Silviov politički instinkt još više, da bi njihova priča mogla i morala biti zaokružena, da bi mogli ponovo da osvoje srca i onih Italijana koji su prezirali Milan zbog uspeha, zbog nadobudnosti, zbog toga što je, na sve dobre i loše načine, bio potpuno različit od svih drugih klubova na svetu, ne samo ako budu novi Kjevo ili novi Sasuolo, nego ako to učine sa stilom i srcem.

Sa onim emocijama.

Silvio Berluskoni (©AFP)

Eh, tu se ušunjava, kao u šesnaesterac na prošlom Svetskom prvenstvu, na meču protiv Velsa, kada je Evropa prvi put čula za njega – posle će dati gol i Austriji, da vrati dug Robertu Mančiniju – tu se ušunjava Mateo Pesina, zasad najzvučnije pojačanje Monce.

Zapravo, kako god da bude izgledao prelazni rok u narednih četrdesetak dana, do prvog kola Serije A, Mateo Pesina će biti najznačajnije pojačanje Monce.

Nije reč tek o zlatnoj kolajni koja će mu zauvek – i njemu uz titulu Kavalijerea, koju su zavredeli svi članovi zlatne generacije s Vemblija – visiti oko vrata, već o tome da je Mateo Pesina slika i prilika onoga što (n)ova Monca želi da bude.

On je dete grada i dete kluba, odrastao, kao Galijani pola veka pre njega, na tom stadionu dok su se s njega još odvaljivali komadi betona, a zarđala armatura bila tu da se svako simbolično spotakne preko nje.

Mateo Pesina je otišao iz bankrotiranog kluba nakon samo jedne sezone, tek što je postao punoletan, prvo u Milan – eto još jedne veze sa novim poslodavcima – a potom u Atalantu, sa gomilom usputnih stanica na pozajmicama, od kojih je ona u Komu, pričao je, bila presudna za njegovo formiranje. Komo, i opčinjenost vezistima iz Premijer lige, kao što su Lampard i Džerard...

Bio je neka vrsta mini-ružnog pačeta italijanskog fudbala, jer će tek pre dve godine (ali taman da stasa za podmlađene Azure!) čak i u Bergamu, poznatom po poverenju mladim igračima, dobiti pravu priliku, kada je otišao Papu Gomez.

Pesina je i van terena, što Silviju sigurno nije promaklo, sve ono što baš Berluskoni nikada nije bio: pitom, miran, vredan i obrazovan, a priča koja ga prati je da, recimo, tečno govori latinski jezik.

I reči kojima je predstavljen njegov transfer – pozajmica sa obaveznim otkupom ukoliko, kako se očekuje, Monca obezbedi opstanak – zvučali su latinski, ili makar helenski: "Otišao je kao dete, vraća se kao vođa".

Ovo poslednje i formalno, pošto mu je u pregovorima, uz "Bentornato" i zagarantovane aplauze stadiona, onog pravog italijanskog, ponuđeno ono što mu sleduje: kapitenska traka novog člana elite, sa 110 godina istorije, one prave italijanske.

Dobro, i sa 163 godine tandema – i oni su "totalmente" italijanski – koji vozi punim gasom do poslednje krivine.

Sad, uz Vagnera ili kancone, to je samo pitanje raspoloženja.