PRELAZZI: Dečak iz “Fergijevog vremena”

Ništa nije bolelo kao “Fergie time”.

Dobro, kada ste fudbalski navijač, naviknete se na poraze, a onda se, vremenom, naviknete i na poraze u poslednjim sekundama.

To je karmička klackalica koja vas izluđuje, ali zbog koje je sport toliko ljudski i toliko privlačan: čak i kada se to desi vašem timu – a “to”, taj krah na samom kraju, neposredno pošto se činilo da je sve kako treba, može se zvati i Strazbur ili Bordo – negde u zabačenom režnju imate nadu da će se, eto, jednom dogoditi i onim drugima, a da ćete vi biti pijani od sreće i, vrlo brzo, pijani od alkohola.

Samo je sa “Fergijevim vremenom” to bilo malo drugačije.

Činilo se – i neka oni koji vole Junajted ćute slobodno još koju deceniju, jer toliko su nakupili ukradenih trijumfa da bi moglo da im se vraća i u nekim narednim životima – činilo se da tome nema kraja. A posebno je bolela izvesnost onoga što će se desiti. Mančester junajted pod ser Aleksom Fergusonom, u onoj sudijskoj nadoknadi koja bi nekako uvek bila taman tolika da im ide u korist (kada su vodili, činilo se da arbitar ne može da dočeka da otkuca 90:02 pa da dune u pištaljku), bio je nemilosrdna mašina.

Sve je počelo još u trci za pehar Premijer lige 1993. Te sezone Junajted se jurio sa Aston Vilom i Blekburnom, ali nije im se, konkretno, dalo da slome Šefild Venzdej. Bilo je 1:1, ali bio je i produžetak od sedam minuta, tokom kojih je Stiv Brus postigao gol i Junajted je poverovao u titulu, prvu posle 26 godina.

Junajtedova “zaustavna egzekucija” – naravno, ako ih niste voleli – bila je nešto između onog trenutka kada vidite da će se automobil koji vozite slupati i ne možete ništa da uradite zbog toga i emisije na televiziji čiji je narator ser Dejvid Atenboro, recimo one nalik “Opstanku”. Tu su razigrane zebre oko pojila, a onda se odjednom pojavi čopor lavova i scenario je poznat.

Ako je to na samom početku bila i glupost, ili tek slučajnost, vremenom se nadogradilo i psiha je počela, kako kod Fergusonovih pulena, još više kod njegovih protivnika, da radi svoje. Junajted je mogao da gubi, ali čim bi se pojavio četvrti sudija s onim semaforom, menjalo bi se, kunemo se, i nebo nad Old Trafordom i drugim bunjištima. Prvo su igrači, pa navijači, pa mediji, pa protivnici verovali, pa su na kraju i sudije – govorio je o tome, iako je pokušavao da umanji njegov značaj, svojevremeno i legendarni Grem Pol – poverovale.

A kad baš veruješ, onda je sreća tvoj saveznik, onda fudbalski i škotski bogovi rade za tebe, onda će te masa poneti, onda će te samopouzdanje naterati da letiš... čak i ako imaš 17 godina i niko pre toga nije ni čuo za tebe.

Aleks Ferguson

U proleće 2009. činilo se da je ukleti Liverpul baš blizu titule. Na Božić su bili prvi na tabeli, zbog čega su komentatori tradicionalne provinijencije ustvrdili da to mora da je “ta” godina; potom je usledio Benitezov javni nervni slom posle kojeg je Liverpul odigrao tri utakmice zaredom nerešeno i Mančester Junajted se vratio na prvo mesto.

Preokreti se tu nisu završili: 14. marta, mnogi pamte taj datum jer su mislili da će biti značajniji nego što je bio, na Old Traford je stigao Fernando Tores i Liverpul je potukao najvećeg rivala do nogu, 4:1 (tolika je bila dominacija gostiju da je jedan gol, i to kakav, postigao čak i Andrea Dosena!), sedam dana kasnije Fergijevi momci otišli su u London i stradali 0:2 od Fulama.

Liverpul je opet disao za vratom i izgledao kao tim koji ima i želju, i volju, i impetus, i naklonost sudbine.

A Mančester Junajted nije ličio na sebe ni u prvoj narednoj utakmici.

Ceo april 2009, sada to znamo, bio je vrhunac “Fergijevog vremena”, krunski dokaz mentalne snage njegovog tima i ubojite gracioznosti kvarteta Kristijano Rolando-Tevez-Berbatov-Runi (a iza i Skols, Gils, Kerik, Park; o odbrani da ne pričamo), i sve je počelo petog dana četvrtog meseca. Tek, “krivac” nije bio niko od pobrojanih.

Jok, vinovnik svog tog čuda – jer čudo nije manje čudo ako se dešava u redovnim intervalima, kao ona kometa – bio je totalno anoniman, igrao je svega nekoliko dana pre toga za drugi tim Junajteda, imao je 17 godina i pomalo je i dalje žalio za rodnim gradom i svojim Laciom.

Nele Karajlić bi rekao “Pamtim to kao da je bilo danas”, valjda najpre zbog one neizbežnosti koju smo pominjali.

Aston Vila je na Old Trafordu vodila 2:1, pogotkom Gabija Agbonlahora, mora da se crv sumnje ugnezdio čak i kod onih najvernijih na Stretford Endu, mora da su žvake kultnog menadžera izgubile ukus i počele da liče na prokislo vino, kada je pola sata pre kraja utakmice u igru ušao Federiko Makeda.

Neko bi rekao da ga je Aleks Ferguson spremao za baš taj trenutak – nekoliko dana ranije, svestan povreda glavnih špiceva, rekao mu je da će pomno gledati utakmicu rezervnih sastava protiv Njukasla, pa ako bude dobar, staviće ga na klupu u narednom meču Premijer lige (bio je dobar: dao je tri gola) – no može li iko ikoga da spremi za ono kad se zvezde poklope i namignu baš tebi?

Bio je to njegov debi za Mančester Junajted. Baš tada, kod 1:2, u trenutku kada Liverpul tamo negde nastavlja svoju seriju pobeda i kada mrski Skauzeri misle da je njihovim mukama došao kraj.

Dok se Makeda snašao u tolikom haosu, Kristijano Ronaldo je već izjednačio, ali trećeg, pobednosnog gola, nije bilo. Sevali su centaršutevi, Junajted je Vilu sabio u peterac, samo što se nije dalo.

Sve do trenutka u kojem se – bilo to dobro ili loše po njega, tako je – život Federika Makede okrenuo naglavačke, zanavek.

Svega nekoliko trenutaka pre ulaska u pesme, legende, naslovne strane novina i zadnje strane tabloida, u kolektivno nesvesno navijača Junajteda i Liverpula, Federiko Makeda, broj četrdeset-i-kusur na dresu, nije izgledao kao da je sposoban bilo šta da promeni. U stvari, celu akciju je trapavo započeo on, posrtao je ispred šesnaesterca Vile i jedan defanzivac ga je lako otresao.

Nje bilo vremena ni da neko vrisne “Aman, ko je sad ovaj”: lopta se dokotrljala do Rajana Gigsa, on je jedan milisekund razmišljao o centaršutu, a onda dao jednu vertikalnu, po zemlji, malom Italijanu koji se jedva držao na nogama, što od treme, što od umora, ali koji je, što je mnogo toga reklo o njemu, podigao ruku i tražio odgovornost.

Prijem desnom, kroz noge, kao da to nije onaj isti momak od pre samo momenat, i Luk Jang to ne može da isprati. Pa opet desna, u padu, dok mu stajno stopalo proklizava u travu.

Savršen luk. Mala mreža. Urlik iz dna duše. Pandemonijum.

(Na tribinama je, naravno, bio i otac Federika Makede, skoro pa vršnjak Rajana Gigsa...)

Bilo je još osam kola do kraja, ali niko više nije mogao ni da pomisli da Junajted neće osvojiti novu titulu: utoliko više što je u narednom kolu bilo 1:1 u Sanderlendu kada je gol za nova tri boda postigao opet Federiko Makeda.

Tinejdžer iz Rima postao je svetska senzacija. “Kiko”, “Kiko”, “Kiko” svuda. Samo se o njemu pričalo, govorilo se da će biti veće ime od svih koji su ikada došli s Apenina na Ostrvo – a nema ko nije došao – Aleks Ferguson ga je hvalio sasvim iskreno, ali život je imao neke druge planove za njega.

Nije, da se razumemo, to lako: postati toliko važan tako mlad. Sem talenta koji morate iznova i iznova da dokazujete, neophodna je i mentalna snaga da ne nestanete ili se, u možda još goroj varijanti, vratite u prosečnost. Pomislimo samo na onoliku holivudsku decu-glumce i sve probleme s kojima su se suočavali čim bi prvi talas slave prošao...

Letvicu je Makeda sam postavio toliko visoko da je ne bi opet dohvatio sve da mu je Sergej Bubka davao “lopovske”. Svaki potez ubuduće se merio sa onim od 5. aprila 2009. Trenutka kada je dosegao večnost i video koliko nestalna, krhka i okrutna ona može da bude.

Federiko Makeda spoznao je, brže nego što je iko pretpostavljao, obe strane medalje. Jednog dana bio je uslišenje molitve i ostvarenje svih želja možda i najpopularnijeg kluba na planeti i ljubimac možda i najbolje generacije koju je taj klub ikada imao; već narednog, tumarao je po stadionu, a onda po nekim drugim stadionima, i o njemu su se pisali tekstovi iz rubrike “Kucamo na vrata zaboravljenih asova...”

Proći će pet godina pre nego što zanavek napusti Junajted, mada je u međuvremenu igrao za klub tek sporadično, provodivši vreme na pozajmicama od Sampdorije i Štutgarta do Kvins Park Rendžersa i Donkastera – bilo je i povreda i mentalnih slabosti – a one prve dve nedelje biće zadugo i najveće i jedine u njegovom životu.

Lako je kriviti druge, naravno, veličina jednog čoveka ogleda se u tome da postane svestan svoje odgovornosti, a Makeda je to učinio kada sa 25 godina, nakon što je ostao bez ugovora s Kardif Sitijem, nije mogao da pronađe klub, sve dok se na njega nije smilovala Novara, u Seriji B.

Od tada je Italijan mudriji nego što je bio (sada je, što nije odmoglo sarzevanju, i otac), i u problematičnom Panatinaikosu, sa brojem devet, dao je taman dosta golova da se ponovo priča o njemu, da ponovo, kako se pričalo celog leta, stigne do jednog crvenog dresa i jednog bivšeg prvaka Evrope.

No to je priča koju će, samo ako ga zdravlje i Beograd posluže, ispisati sam.

Ova “naša” je ipak tek o “Fergie time”, o onom trenutku kada znaš da će čak i anonimni sedamnaestogodišnji Italijan uraditi nešto dobro da se Škot zarumeni u faci i da se nekima od nas sruše poneki snovi.

Uz jedno sasvim tiho, na kraju: eto, neke si snove nekima od nas srušio, možda je vreme da se odužiš?

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta