PRELAZZI: Da li je prvenstvo ako nema sličica?

Neka bude da je delom do količine fudbala. Ne i kvaliteta, ali prvo ume da uguši drugo; ta ni prefinjena nepca ne bi volela kavijar baš svakog dana, nekada čoveku treba i dijeta... Stapaju se, stara je to već priča, ali kako godine odmiču biće sve gore, stapaju se sezone i takmičenja i lige i turniri jedni u druge, ne stigneš da se uželiš fudbala, ne stigneš da predahneš, ne stigneš da razmisliš, ni da se obraduješ jeseni, evo prekjuče bilo finale Lige šampiona, a sutra već finale Evropskog prvenstva, samo što nije...

Neka bude da je delom i do odsustva nada ovdašnjih, koje su ustupile mesto dobro oprobanom srpskom pesimizmu. Valjda je onaj balon pred Katar bio toliko naduvan da je morao da pukne, a kad je pukao čulo se kao ono kad klovnovi trube, i sad nas evo, Srbija igra sa jednim od glavnih favorita za osvajanje – baš kao pred Mundijal, kada smo izazivali Brazil – a niko da makar iz šale napiše "Ma krljnućemo i te Engleze", "Ma šta zna taj Foden" ili "Daće im Mitar tri komada pa neka se češe Pikford"...

Neka bude i da Evropsko prvenstvo nije, izvinjavamo se na toj očiglednoj istini, nije Svetsko prvenstvo, i mada je uvek imalo svojih draži, i mada je znalo da nam se umili i da nas opčini, jednostavno "nije isto".

Neka bude da je do svega pomalo, ali ima još jedan razlog zbog kojeg nema euforije uoči EURO 2024. Ili je ima osetno manje.

Taj je razlog veliki, ali samo emotivno i nostalgično. Inače je skroz mali. Koliko mali? 49 sa 65 milimetara, otprilike.

E, da, i samolepljiv je...

(©AFP)

To je, dakle, zato nam je čudno ovo pozno proleće, zato gledamo u kalendar pa uprkos prijateljskim utakmicama u nekoj Vijeni nadomak Beča i nekom Štokholmu nadomak Švedske nikako da se opasuljimo da počinje jedno veliko fudbalsko takmičenje, na kojem još – prvi put u ovom veku, formalno gledano – nastupa naša reprezentacija.

Kakvo je to prvenstvo bez sličica? A nema, evo proverili smo, nema po kafanama matorih ljudi što iz buđelara vade presavijene parčiće papira i precrtavaju brojeve hemijskim olovkama, nema kolumnista što u tekstovima kukaju kako im fali samo još 12 sličica pa da popune album prvi put u životu, nema dojava o komšijinom malom što može da nabavi onu zlatnu što ti fali; nema da ti se javi na Fejsbuku lik kojeg nisi video deset godina sa samo jednim pitanjem; nema ni na Terazijama one čudne bratije što i u pola noći konspirativno namiguje, jer te na kilometar vide i prepoznaju i shvate s kojom si namerom došao u veliki grad.

Proverili smo, stvarno, i Terazije, da ne beše ovih političkih dešavanja, onaj bi plato izgledao kao u vesternu, sa sve kotrljanjem kotrljana; pusto i tužno, verujte.

Nema nigde, niotkuda, nijednog "i'am i'am ne'am", pa evo, posvedočiće vam to autor iz prvog lica, nema ni zgužvanih kesica u dvorištu osnovne škole na Zvezdari, gde bi se već krajem maja uveliko organizovali turniri u tapkama, a glavni baja makar na trenutak bio onaj koji nije najjači, nego najspretniji.

Može li, zapravo je to bolje pitanje, može li, sme li biti prvenstva bez sličica?

Ono, istina, sličica formalno-pravno gledano ima, samo što nisu one sličice na koje smo navikli; a kada navikneš na nešto, kada je nešto višedecenijska, ma poluvekovna tradicija, onda ni sve reklame ovog sveta ne mogu da te nateraju da promeniš dres i da uzmeš neke druge sličice i da svoju samolepljivu nostalgiju bagatelišeš za nešto .

"Neke druge sličice" znači samo jedno: sličice koje nisu Panini.

Tops ste mogli da poznajete više po bejzbolu (©AFP)

Ako vam je to promaklo, onda evo tužnog, kapitalističkog sažetka: čuvena italijanska firma, koja je od 1970. naovamo pravila albume i štampala sličice za sva velika fudbalska takmičenja – plus za većinu ozbiljnih liga, za neke u kontinuitetu još i duže od toga – izgubila je prava od kompanije Topps, koja je takođe poznata u svetu sportskih adheziva, mada mahom s one strane okeana i u sportovima za kojima mi Evropljani nismo baš previše ludi.

Nekada su prava za lica i generalije igrača bila jeftina i lako je bilo postići dogovor (nekada su i dvojica trpana na istu slajbu, i bilo je mnogo manje sličica koje treba sakupiti), dok se danas i ta vrsta marketinga meri milionima; Panini je trčao dok god je mogao, ali jedna tradicionalno porodična kompanija – mada mnogo veća nego što se čini – jednostavno nije imala šansu protiv Toppsa, člana konglomerata Fanatics, koji ima deset različitih grana poslovanja i više od 20.000 zaposlenih.

Eh, ali tu je bio tek početak zamešateljstva: da je slučaj čist i jasan, nekako bi, makar ove nove generacije, mogle da pređu preko ovoga i da počnu da sakupljaju Topps sličice.

Ali sve, kao i uvek kada se umeša preveliki novac, ume da ode dođavola. Tako je, recimo, Panini zadržao prava na pojedine reprezentacije – a među njima su i neke dosta jake – i na pojedine igrače, pa u Topps albumu Engleska i Nemačka nisu u pravim dresovima, a u sastavu Engleske, primera radi, nema Fila Fodena, Džona Stonsa ili Bukaja Sake, ali zato su tu Luk Tomas i Riko Luis.

Ima i gore: uprkos tome što je u kvalifikacijama nesrećno poražen od Poljske – koja će verovatno opet otići na veliki turnir samo da bi bila dekadentna i vratila se kući posle prvog kruga – Vels se našao u zvaničnom albumu za EURO 2024.

Skandal, blasfemija, tuga, idiotluk, budalaština, jad i beda – nazovite to kako hoćete.

(©AFP)

Ovaj rat dvaju najvećih kompanija za sličice, preko leđa običnih ljudi, preneo se i u saopštenja, a potomci Umberta Paninija su, kao pravi Italijani koji se ne mire s porazom, uleteli klizeći odlukom da objavi "krnji" album, nazvan nešto kao "Panini Champions", u kojem se nalaze samo selekcije za koje još imaju prava.

Sve to ne zanima, i možda ne treba da zanima, nas koji u špajzu, ispod stepenica, u radnom stolu, ispod televizora, već decenijama gomilamo albume. Nas kojima je svako drugo leto bilo ispunjeno traganjem za sličicama, nas koji smo složno prezirali budale što na jednom mestu kupe kutiju pa se posle češu zbog duplikata, nas kojima nije bilo teško da potegnemo kletom 50-icom na drugi kraj grada ili da čekamo red u pošti samo da dobavimo našli onog Tunišanina, Togoanca i Iranca koji nam nedostaje.

Drugo nas nešto boli, ovo odsustvo euforije, mladi bi rekli "hajpa", pred Evropsko prvenstvo.

I moguće je da je do zasićenja, i moguće je da je do onoga kad Srbija primi dva gola za tri minuta na pripremnom meču, ali ima, verujte u to, ima mnogo do toga što niko ne sakuplja sličice.