PRELAZZI: Čovek koji nije pevao himnu

Naš dragi, pokojni kolega Stojan Drčelić bio je prava riznica narodskog humora i onih doskočica kakve samo zapadna Srbija, tamo podno Zlatibora, može da rodi. U moru tih drčelizama, kako smo ih zvali, izdvajao se jedan koji bi često potezao, kad god bismo mi mlađe kolege nešto poleteli, kad god smo hteli da se pravimo pametni pa da zaključujemo šta bi neko drugi trebalo da radi, u svom životu, u ljubavi, za svoju državu.

"Svak' voli ženu na svoj način", rekao bi Drčela, s tim što ne bi baš rekao "voli"... Ali dobro, znamo se.

Ono što je ovom mudrošću želeo da nam kaže, a često je morao i da nam crta, jeste da se može voleti posve različito, i da to što je neko, da prostite, jako glasan u svojoj ljubavi, ne znači da je u bilo čemu bolji.

Primenjeno na odnos prema svom narodu, taj bi izraz mogao da se tumači i da se može (ova) država voleti na mnogo različitih načina.

Voleo bih da su se Stojan Drčelić i Li Karsli, novi (privremeni?) selektor Engleske sreli u nekom beogradskom pajzlu ili u dablinskom pabu; posebno poslednjih dana kada je ovaj stručnjak, kojem je kao kakvom anti-Sautgejtu data jedna vraški talentovana generacija da je pazi dok ne smisle šta će bolje, bio na udaru onih koji misle da znaju šta je patriotizam.

A ne mora on nužno da bude, nego ga takvi čine time, poslednje utočište nitkova, tako bi mu otprilike rekao naš iskusni kolega, i rekao mu da ne brine čak i ako je sam sebi dokinuo šansu da bude selektor "zapravo".

Bila je to jako bizarna utakmica, njegov debi na Aviva parku, cela predigra i ono što je moralo da se dogodi na terenu. Valjda tako mora da bude kada se sretnu dva naroda koji su vazda bili u neravnopravnom položaju, i čija je istorija bremenita ratovima i međusobnim poniženjima.

Ono kada su Deklan Rajs i Džek Griliš, dva "odbegla Irca" (ili "odbegla" "Irca"?) postigli golove baš ispred u zeleno ofarbanih tribina, pa jedan kao nije slavio a drugi bogme baš jeste, to je samo još jedna epizoda od koje će veseli Irci, kada ih prođe muka, ionako da naprave dobru foru. (I već jesu, "Dobro je, mogao je Oliver Kromvel da nam da treći, a Megi Tačer četvrti...")

No mnogo je veći problem sebi napravio, i mnogo je više ražestio Engleze onaj treći "Irac", koji je ta dva "Irca" stavio u tim.

Li Karsli, onaj kojeg ćemo jednom prilikom nazvati ćelavim blizancem Tomasa Gravesena, onaj koji će engleskoj reprezentaciji doneti jedini opipljiv trijumf u poslednje vreme (pa makar to bilo i u kategoriji "samo" mladih selekcija), prima udarce sa svih strana.

I trpi ih, onako kako samo Irac može, posebno ako je ovaj Irac pomalo i Englez, a važi i obrnuto.

Ako se u kući obešenog ne spominje konopac, sme li u zemlji koja ne zna šta da radi sa svojim patriotizmom, i koja je prošla kroz isto takvo preispitivanje, da se pominje pevanje himne? A upravo će to biti razlog što su razni konzervativni kolumnisti, među njima naravno najpre oni iz ozloglašenog Dejli mejla, poveli kampanju protiv same pomisli da Li Karsli bude engleski Luis de la Fuente (da raste sa generacijom kojoj je pomogao da procveta), i da se čoveku koji je sve što Sautgejt nije pruži poštena šansa.

Li Karsli je oduvek bio ludo hrabar i nesebičan, tako je i igrao; hrabar je bio i kada je izašao pred onoliko mikrofona uoči prve utakmice na "velikoj" klupi i kada je dobio pitanje da li će pevati himnu "God Save the King".

"Naravno da neću", rekao je.

Mogao je posle ovaj tip rođen u Birmingemu, ali koji je nastupao za Republiku Irsku (još jedan pozdrav za Džeka Griliša) da objašnjava koliko mu je volja, mogao je da podseća da nije pevao himnu ni kada je bio selektor mlade engleske reprezentacije, ali da nikada nije otvorio usta ni na "Amhran Na Bhfiann" dok je igrao za reprezentaciju sa Smaragdnog ostrva, mogao je da kaže – i jeste rekao – da poštuje obe himne i da razume da većina ljudi smatra kako je pevanje himne odraz ljubavi prema domovini, dakle patriotizma; ma džaba, već je proglašen za državnog neprijatelja, već je od njega napravljen Slučaj, već je Fudbalska asocijacija pod pritiskom da mu se zahvali.

Bilo bi mnogo lakše da je diplomata, bilo bi mnogo lakše da je, štatijaznam, Garet Sautgejt koji je kroz mandat i život hodao tako da se ne zameri nikome, a posebno ne nekom igraču.

Bilo bi mnogo lakše da je i bivši igrač Evertona – setimo se, jer je uvek dobro prisetiti se, samo nekih glavudža iz te generacije: Gravesen, Lion Osman, Tim Kejhil, Dankan Ferguson, nedavno preminuli Kevin Kempbel, pa Vir i Stabs pozadi – jednako gizdav kao njegov prethodnik, u odelu sa prslukom koje se još i presijava, ko da je krenuo na svadbu u Majur kod Šapca; ali Li Karsli je, ponavljamo, sve što Sautgejt nije i samim tim sve što "pristojniti" Engleska ne može da podnese.

On je Englez, da, ali je ujedno i Irac, i u nekom drugom svetu, svetu bez Dejli mejla i junačina iza ekrana, tamo kod Griniča ili ovde kod Gadžinog Hana, to bi bila njegova prednost, a ne mana.

Ne ume, možda, s novinarima i medijima, ne ume da se udvara glavešinama iz Fudbalskog saveza, ne ume – i neće da ume! – da se pravda huljama i nitkovima kojima ljubav prema domovini počinje i završava se busanjem u nimalo junačke grudi.

U trenerci, surovo iskren kako samo tipovi iz Šeldona – to je, ako ste se ikada zaputili iz centra Birmingema ka aerodromu, onaj kraj u kojem kroz prozor voza shvatite da ste već u drugom gradu, čak i ako zgrade izgledaju gotovo identično – umeju da budu, Li Karsli nije hteo da ide protiv sebe i svojih uverenja.

Nije hteo da se povija pred bilo kim, a kamoli pred ljudima kojima smeta što neko ne peva himnu, ali im nimalo ne smeta kada Deklan Rajs kao fol ne slavi pogodak, čak i ako ga to bude koštalo zahvalnice na kraju ove audicije.

Svako voli ženu na svoj način, svako može da voli Englesku i Irsku na svoj način, rekao bi mu naš dragi kolega Drčelić; pa i ako posle ovih šest mečeva u Ligi nacija FA odluči da im opet treba neko veliko ime, Li Karsli će moći da pogleda sebe u ogledalo.

I da zapeva, sam za sebe, koju god pesmu, koju god himnu da poželi.