PRELAZZI: Četiri godine i 200 utakmica bez voljenog kluba

Volimo da mislimo da je ljubav bezgranična, a ona prema našem fudbalskom klubu bezuslovna. Nema toga što bi nas odvojilo od njega, nema tog zakona, govorila je i ona pesma, koji bi nas od njega oterao; i kad se čuju zvižduci, govorila je druga pesma.

Romantična je to priča, kao i sve ljubavne mora da bude malo preterana da bi funkcionisala i prenosila se na nove generacije. I neka bude...

Sve prolazi, uprave se menjaju, ono ime ostaje, subotnji ritual odlaska na stadion najvažniji je u životu svakog navijača, sve to je aksiom fudbala.

Ali, šta kad nije i ne može da bude tako? Šta kada osetite, tamo u amigdali odakle sve počinje, da vaš klub više ne može da bude vaš koliko je bio, da su vam ga kidnapovali ispred nosa, navukli mu crnu kapuljaču i drže ga kao taoca, ismevaju sve ono što ste voleli kod njega, ostavljajući vam bedne mrvice i sećanja na ono što je bilo? Šta kad je vladajuća garnitura toliki šljam da više ne možete da ih trpite?

Da li je onda u redu okrenuti leđa svom klubu – privremeno, naravno – bojkotovati momke koji se bore za grb, a koji uglavnom ništa krivi nisu, odsustvovati sa stadiona, prolaziti pored njega samo sa tugom, a ne sa uzbuđenjem u duši, tek sa knedlom u grlu veličine fudbalske lopte?

Mišljenja su kao zadnjice, svako će imati svoje i na ovu temu – a makar smo mi u Srbiji često morali da se bavimo ovakvim i sličnim introspekcijama – ali navijači Blekpula, narandžastog tima iz gradića na Irskom moru koji je omiljeno britansko izletište, zbog one kule na šetalištu koja predstavlja nešto najbliže Ajfelu što se da videti na Ostrvu, imali su svoje, i svoje su isterali.

Klub legendarnog Stenlija Metjuza – jedini trofej, FA kup iz 1953. godine, kada je ovaj pehar nosio važnost jednaku tadašnjoj Prvoj diviziji, ako ne i veću, osvojen je nakon što je Bolton u finalu vodio 3:1 na dvadesetak minuta do kraja, a onda je proigrao u tom trenutku tridesetdevetogodišnji genijalac – klub koji je imao još nekoliko istorijski impozantnih figura, klub koji je proslavio tu čudnu boju u kojoj nastupa, verovatno je, u tužno velikoj konkurenciji, najgore vođeno fudbalsko preduzeće u poslednjih nekoliko decenija u čitavom šarenolikom britanskom sportu.

Videli su navijači, oni najstariji, i taj FA kup i borbu za titulu, grcali su ovi sredovečni u trećim i četvrtim ligama na poljanama za koje je Blumfild roud pravi Vembli, radovali su se oni mlađi sjajnom izletu u Premijer ligu (u jednom trenutku, a već je zazimilo, Blekpul je napadačkim stilom i stavom “baš nas briga, mi smo došli da se dobro zabavimo”, držao osmo mesto, a komentatori su ih s pravom zvali “omiljeni drugi klub svakog ljubitelja fudbala”), ali četiri godine, punih dve stotine utakmica, na stadionu je trajao bojkot.

Bilo je to bizarno iskustvo. Svaki put kada bi sportski kanali davali pregled Lige jedan ili Lige dva, čuli bi se samo gostujući navijači, a na sedištima rezervisanim kako za one najvatrenije, tako i za obične, porodične pristalice, ne bi bilo nekog, sem ponekog morskog galeba i onoga što, simbolično, ostane iza ptica kad uzlete.

Nije se njihov otvoreni bunt prekidao, nije to zavisilo od imena protivnika, Blekpul je ove sezone navijačima priuštio i treću rundu FA kupa (a oni baš vole to takmičenje) početkom januara protiv Arsenala, ali su ostali dosledni, a tribine avetinjski prazne i protiv premijerligaša.

Bilo je, istina jako malo, onih koji su zastupali tezu da su grb, klub, stadion, ljubav iznad svega, da je nedopustivo da našim bunjištem odzvanjaju isključivo pesme protivnika, što koji su u Blekpul dolazili na piknik i na razgledanje studije slučaja o tome šta se desi kada jedan pošteni klub padne u ruke smutljivaca.

Ovakvi bi mazohistički odvajali tih nekoliko sati da iskažu svoje simpatije i svoje negodovanje na sasvim legitiman način, ali većina je zaobilazila Blumfild roud, žonglirajući svojom tugom i svojim besom kao da je krpenjača koju miluje ser Stenli Metjuz, tamo kada se igralo za dušu i za narod, a ne za novac.

Nije ljubav prestala, kako bi; pabovi su kada igra Blekpul bili puni, organizovano se po kućama slušao radio-prenos svake utakmice, ali kampanja pod naslovom “Ni peni više”, usmerena protiv porodice Ojston i kontroverznog, malo je reći, gazde Ovena, nije ustuknula ni za pedalj.

Oven Ojston (85) nikada nije mogao da se kandiduje za predsednika godine, mada je tokom njegovog bezmalo tridesetogodišnjeg mandata zaista bilo svačega. Likom, a i ponekim delom, mogao je da se meri sa Batom Butorovićem: jednog dana bi izgledao kao da je došao s nekog ranča u Teksasu, drugi put bi opet pozajmio stajling izanđale rok-zvezde, i gotovo nikad ga se nije dalo videti bez ogromnih, ponekad i ženskih šešira.

Ojston je novac zgrnuo na nekretninama, ulagao je i u tabloide i druge medije, uvećao svoje bogatstvo na unosnom biznisu kablovske televizije, organizovao je dugi niz godina izbor za Mis Ujedinjenog Kraljevstva i bio čak predsednik izbora za Mis sveta, predstavljajući se sve vreme kao benevolentni, socijalistički bogataš, levičar u duši koji je dobro tretirao svoje radnike.

Mnogo toga kod njega bila je laž i pranje (auto)biografije – kao onda kada je tvrdio da su ga na kolenima molili, u samom začetku Premijer lige, da preuzme Mančester junajted – ali nešto su bile i suve činjenice.

A jedna od činjenica je i da je krajem devedesetih, kada mu je već bilo šezdeset i kusur, silovao jednu maloletnicu, zbog čega je proveo tri i po godine iza rešetaka. Za to vreme je Blekpulom rukovodila njegova supruga...

Fudbal je Ojstonu bila zabava, i dok je tako bilo, i dok je Blekpul bio simpatični provincijski klub, sve je nekako i funkcionisalo, uprkos povremenim ekscentričnostima – menjao je menadžere češće nego te šešire; između ostalog, na klupi Blekpula sedeli su i Sem Alardajs, Gari Megson, Najdžel Vortington, Kolin Hendri, kasnije Pol Ins i Bari Ferguson, legenda Rendžersa, koji je ovde i priveo karijeru koncu... – ali onda je na novac lakomi Oven namirisao koliko fudbal može zapravo da bude unosan.

Uzlet Blekpula sve do Premijer lige nije bio slučajan, mada jeste bio spektakularan, sve sa Čarlijem Adamom koji je tada bio bez stomaka, ali sa mnogo fudbalskog znanja u kopačkama. Kako i ne bi bio lud, kada ih je tih godina vodio sjajni, pitoreskni Ijan Holovej, čovek čije će rečenice i izjave živeti duže čak i od njegovih fudbalskih uspeha.

(Kada je vodio Plimut i kada mu je zamereno da su tri boda osvojena na ružan način: “Da ti kažem kao muškarac muškarcu: ako si izašao u grad i tražiš neku devojku koju bi priveo, jednog vikenda ona će biti baš vrhunska, drugog i ne baš. Naša igra danas nije bila baš neka riba, ali makar smo uspeli da je ubacimo u taksi. Dovedeš ribu kući, a ona je sasvim prijatna i okej, i onda kažeš, baš lepo, hajde da ujutru popijemo kafu...”)

(Kada su mu rekli da je Blekpul previše defanzivan na sredini terena: “Super je kad imaš velikog pijanistu da ti svira, ali ne valja kad nemaš nekoga ko će da unese taj klavir na binu. Kad je tako, onda pijanista samo stoji, bez j...og klavira!”)

Predsednik je odlučio da uloži novac da bi, onda, tim novcem pokrivao gubitke svojih drugih preduzeća: kada je Blekpul (nesrećno) ispao, od 90.000.000 funti koliko su iznosili tzv. “parachute payments” – novac koji eks-premijerligaši dobijaju kako bi se lakše “prizemljili” u nižem rangu, a koji opet, nervira mnoge druge – ni peni nije bio uložen u klub, infrastrukturu ili pojačanja.
“Naš teren izgleda kao posle bitke na Somi, a trening centar ne razlikuje se od onog koji je zatekao Stenli Metjuz, dva tuša i čučavac”, govorili su i nervirali se navijači.

Zapravo, Oven Ojston, njegov sin Karl, njegova ćerka Viki i ostatak familije proneverili su na milione, u čemu im je pomogao kontroverzni letonski biznismen po imenu Valerijs Belokons, a gazda je koristio svoj uticaj u medijima da navijače koji su zbog toga protestovali nazove gnjidama, lažovima, kukavicama, ološem, društvenim talogom i sve redno. Šikanirao je igrače, terao mlade fudbalere koji nisu želeli da potpišu (nepovoljne) ugovore, menjao i psovao trenere...

Pomislite na bilo kakvo nepočinstvo koje neki šef može da uradi, i on je verovatno bio maher u tome.

Karl je pretio tužbama onima koji bi ga vređali na društvenim mrežama, a proslavio se i kada je rekao da mu ne pada na pamet da prilagodi prilaze stadionu osobama sa posebnim potrebama. Drugi put je nabavio tablice za svoj “rendž rover” na kojima je pisalo “0Y5TON 0UT”, samo da bi nervirao okupljene navijače. Toliko je prevazišao oca da su neki od lakovernijih žitelja Blekpula čak tvrdili da je on glavni zlikovac, a Oven samo iskorišćen.

U Blekpulu je tihi bunt trajao nekoliko godina, a onda je počeo i zvanični bojkot. Od prosečnih 15.000 gledalaca koji bi gledali klub i u drugoj i trećoj, pa i četvrtoj ligi (pre dve sezone, kada je Blekpul dosegao dno), poseta se svela na svega par hiljada, uglavnom gostujućih pristalica.

Možete li da zamislite očeve i majke koji nikada nisu odveli svoje dete na utakmicu kluba u čijim je bojama i dnevna i dečja soba? Čitav jedan mladi naraštaj koji ne pamti kako izgleda navijati za lokalne momke? Neki su, iz očaja, počeli da navijaju za simpatični AFC Fajld, koji je trenutno u Nacionalnoj ligi, bivšoj Konferenciji, a neretki su se radovali uzletu Flitvuda, najvećeg lokalnog rivala.

A onda je došla slatka, divna, dugo čekana pobeda, i dan važniji od popodneva kada su u finalu plej-ofa Čempionšipa ušli u Premijer ligu. Sud je najzad utvrdio da je bilo i finansijske pronevere, Ojstone čeka još jedan dugi proces sa, nadaju se svi, izvesnim ishodom, skinuti su s rukovodećeg položaja dok se ne izabere nova uprava, a simbolično su uklonjene sve reklame njihovih povezanih kompanija sa stadiona.

Oven Ojston je želeo, u poslednjem pokušaju, da objasni neke stvari i da se dodvori navijačima: želeo je protekle subote da plati čitavu stranu oglasa u lokalnom listu The Blackpool Gazzette.

“Ne, gospodine Ojston, nećemo odštampati ni reč vaše poruke”, naveo je list u uredničkom komentaru, podvukavši da je sve što se dešava ovu dana jedna velika pobeda fudbala i građana Lankašira.

Prošlog vikenda, protiv Sautend Junajteda, Blekpul je prvi put u poslednje četiri sezone imao podršku navijača.

Tim koji se bori za plej-of pokazao je da može i bez njih, ali im je sa njima tek dobro: Blekpul je u sudijskoj nadoknadi uspeo da dođe do vrednog boda.

Večeras, u još jednom ranoprolećnom vanrednom kolu, protiv Donkaster Roversa igra se za važnu trojku: ukoliko domaći pobede, ući će barabar u trku za doigravanje.

A tamo je, kada za vas ne navijaju samo galebovi, kada vašim stadionom ne odzvanjaju tuđe pesme, kada vam je promenada napokon ponovo obojena u narandžasto, kada znate ko ste vi a za koga ginu oni momci tamo dole, kada vam se navijači vrate posle dve stotine utakmica, kada se zovete Blekpul i imali ste jednog Stenlija Metjuza, tamo je, opet, sve moguće.

ENGLESKA 3, 37. kolo

Utorak
20.45: (2,00) Čarlton (3,30) Bornmut (3,60)
20.45: (2,35) Skantorp (3,15) Sautend (2,95)
20.45: (4,30) Bredford (3,45) Luton (1,80)
20.45: (3,70) Volsal (3,25) Portsmut (2,00)
20.45: (2,75) Blekpul (3,00) Donkaster (2,60)
20.45: (2,55) Vikomb (3,10) Akrington (2,75)
20.45: (2,70) Džilingam (3,00) Bristol (2,65)
20.45: (2,50) Plimut (3,15) Šruzberi (2,75)
20.45: (2,15) Barnsli (3,25) Sanderlend (3,25)
20.45: (2,40) Koventri (3,00) Flitvud (3,05)
20.45: (2,80) Ročdejl (3,15) Oksford (2,45)
20.45: (2,65) Vimbldon (3,15) Piterboro (2,60)

*** kvote su podložne promenama

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters