Škoti 22 godine bez velikog takmičenja (©Reuters)
Škoti 22 godine bez velikog takmičenja (©Reuters)

PRELAZZI: Bitka za trofej Elsi Inglis i duga istorija sunovrata škotskog fudbala

Vreme čitanja: 11min | čet. 12.11.20. | 10:52

Kratak pregled budalaština: Škotska se 1950. kvalifikovala za Mundijal u Brazilu, ali su u FA odlučili da ipak ne idu, jer “nisu bili prvi u svojoj grupi”. Četiri godine kasnije, u Švajcarskoj, bilo je moguće pozvati 22 igrača, ali su Škoti bili ubeđeni da im je 13 dovoljno. Nisu tako mislili nakon što ih je Urugvaj, počastio “sedmicom”...

Pitanje je to od milion funti: ne onih sa kraljicom, nego od varijante koja se koristi na severu Britanije, na apoenima ukrašenim vinjetama kralja Roberta Burnsa, vojvode Arčibalda ili Elsi Inglis, čuvene doktorke i sifražetkinje, prve žene koja je dobila najviše srpsko odlikovanje, Orden belog orla, za sve što je uradila za srpske soldate na povlačenju preko Albanije...

(Da, i jedini i drugi sebe doživljavamo kao junačke, ratničke narode, koji se slobodarski suprotstavljaju mnogo jačima od sebe. Ste strane bi lako bilo napraviti od ovoga što će se večeras igrati na poljani poviše Autokomande neki mitski susret Roba Roja i Vilijama Volisa sa Milošem Obilićem i Karađorđem. Ipak, možda je prikladnije podsećanje na Elsi Inglis, i to svega dan posle sećanja na sve žrtve Velikog rata. Jer i Škotima i nama pre svega, sportski gledano naravno, treba prva pomoć, veštačko disanje, previjanje rana, nameštanje polomljenih kostiju i lepa reč. Da bismo, Leta Gospodnjeg 2021, mogli da se vratimo u velike bitke...)

Izabrane vesti

Pitanje, dakle: šta se desilo sa škotskim fudbalom? 

Zvuči jednostavno, odgovori su razni; ima mali milion verzija i teorija i svaka je, na svoj način, pomalo istinita i taman toliko pogrešna.

(I ne, bez obzira na to da li će tehnički inferiorni gosti napraviti podvig večeras na Stadionu “Rajko Mitić”, neće to značiti da su se stvari prekonoći promenile. Oni će i dalje biti slabiji tim od Srbije. Samo što će svi njihovi problemi o kojima danas pričamo, makar na koji mesec, biti skrajnuti pod tepih...)

Svaki će Škot ponosno pričati o tome da su ovu igru možda izmislili Englezi, ali su te Engleze loptanju učili pripadnici hrabrog naroda sa severa. Ako je Engleska pokorila Škotsku vojskom i brakovima, onda je Škotska očarala Englesku fudbalerima: od početka amaterskog, pa potom i profesionalnog loptanja, nije bilo lasno ni zamisliti iole ozbiljnu ekipu u Prvoj diviziji a da u njoj nisu glavnu reč vodili Škoti, bilo na terenu, bilo tik uz njega.

Bezbi, Šenkli, Džok Stajn, na koncu ser Aleks Ferguson – svi oni bili su važni ne tek jer su donosili trofeje, nego jer su menjali način na koji su prvo Englezi, a potom svi ostali, shvatali ovu igru 

(©Reuters)(©Reuters)

Škoti su bili možda ne prvi, ali svakako značajni ostrvski i evropski revolucionari, Seltik je sa jedanaest Škota u ekipi uzeo Kup evropskih šampiona, pa se možda malo gubi perspektiva: njihova reprezentacija nikada nije bila na nivou reputacije njihovih klubova ili igrača.

Nešto poput Jugoslavije, do pred sam kraj...

Oni danas žive u prošlosti, i to podalekoj, a prošlost je trosekli mač: koliko god da je lepo vrteti snimke proćelavog Arčija Gemila koji daje Holanđanima, eto, baš njima, čudesan gol, nalik na one kakve bi, valjda, trebalo da postiže baš Holandija, svaka ta repriza kaplje, kap po kap, godinama već, kao ono kinesko mučenje, i izaziva jezu, umesto nostalgije.

Već je postao tužni refren da su poslednji put zaigrali na Svetskom prvenstvu 1998, a na Evropskom dve godine ranije – ko bi zaboravio onu Gazinu simultanku na Vembliju, na otvaranju turnira! – dobro, tužni refren svakog dana sem danas, kada ćemo im poželeti da svoj post produže.

No treba učiti na tuđim greškama, možda je sporije nego na svojim ali je ugodnije; treba se pozabaviti, ne samo zato što su nam danas gosti u Beogradu – u utakmici koja je mnogo više “biti ili ne biti” za nas nego za njih, svikle na poraze – genezom njihove fudalske depresije. 

U jače od poslednje dve decenije na velika su se takmičenja progurale ekipe koje nemaju ni trunku škotske istorije i tradicije. Gledali smo Letoniju i Island, igraće narednog leta Finska, igrala je i Albanija, pobogu. Samo Škoti, eto, nisu.

Jedna od manjkavih hipoteza – nazvaćemo je, recimo, “sit stomak loptu ne tera” – jeste da im jednostavno, kao naciji, državi, društvu, ide bolje nego što bi trebalo. Škotska je drugačija, mirnija, sada i bogatija od delova Ujedinjenog Kraljevstva. U njoj nije bilo uzleta kao u susednoj Irskoj, ali ni pada kada je “zeleni tigar” ostao bez mačje trave. U njoj nema previše mesta koji su potpuno ekonomski krahirali, kao u Engleskoj.

A to znači da nema ni dečaka, verovatno prve generacije rođene u Škotskoj, koji znaju da je jedini način da se izbore sa siromaštvom da jure za fudbalom. Nije ni čudo što je većina ljudi koji su otoič proslavili škotski fudbal poticalo iz najruralnijih, najubogijih, najčađavijih rudarskih gradova...

(Još nešto treba imati na umu: fudbal je predugo viđan – a to je i bio – kao igralište za međuverska trvenja, huliganizam sa verskim predznakom i ostala nepočinstva. Retko bi koji roditelj ohrabrivao dete da ide na treninge, ako postoji mogućnost da će mu neko, a dešavalo se, pretiti smrću zato što je katolik ili protestant ili ni jedno ni drugo...)

(©Reuters)(©Reuters)

A ako se koji tako nadareni klinac i pojavi, pa još i ima želju i ambiciju, verovatno će mu već prvi treneri ubiti volju za fudbalom. Škoti, pogledajte samo njihove tehnikalije, već godinama, ma decenijama ne obučavaju decu da se igraju fudbala. Od malih nogu, od nezainteresovanih nastavnika u osnovnoj školi pa do prvih pravih trenera, obično negdašnjih antitalenata koji idu linijom manjeg otpora, mladim se Škotima usađuje u glavu da je snaga najvažnija, da mora da se trči i da se bude snažan. Drugim rečima, da se sa fudbalom, onim što on jeste, bude na ratnoj nozi.

Postoji pošalica da bi Leo Mesi, da je kojim slučajem rođen u Edinburgu, Aberdinu ili Dandiju, verovatno bio poslat kući uz podsmehe čitavog odeljenja. Rekli bi mu da je previše nizak, a kada bi on uporno nastavio da dolazi, neko bi mu već zdrobio ligamente ili bi mu rekli da, sine, samo ispaljuj loptu napred, sve dok ne bi našao stalno zaposlenje kao pomoćnik magacionera u lokalnom supermarketu “Asda”.

Pošalica je dobra jer bi bilo taman tako.

A klima? Škotska je kišovita, nije nikada previše toplo, i dok je pre stotinu ili čak pedeset godina na busenima zemlje mogao da se uči fudbal kakav se tada igrao, danas se traži nešto drugo; neke zemlje, Skandinavci pre svega, Island onako primerno, sagradile su mnoštvo zatvorenih i zagrejanih terena na kojima deca mogu da rolaju loptu.

Da li je to, onda, mentalitet? Za Škote, sem onoga iz viceva da su škrtice, važi i da su gostoljubivi i duhoviti, ali postoji i crta autodestrukcije i mazohizma (pogledajte “Trejnspoting”, pročitajte nešto od Dženis Galovej, poslušajte pesmu “I Hate Scotland” benda Ballboy), gotovo uživanja u porazu, koja ne može da se nadomesti ljupkošću i humanitarnim akcijama legendarne Tartan armije.

To kako se Škotska našla u Beogradu, to što nemaju poraz već osam mečeva, kakvi god da su bili rivali, uistinu je pravo čudo, za koje je verovatno zaslužan samo Stiv Klark, o kojem smo pisali svojevremeno i šire. Škoti su se nekako provukli kroz Ligu nacija, ali su u onim “pravim” kvalifikacijama bili doslovno katastrofalni: Belgijanci i Rusi su ih punili neštedimice (meč u Moskvi je zapravo bio vododelnica), Kazahstan ih je razvalio na Dalekom istoku, a na jedvite jade su slavili u San Marinu, u nečemu što je, u bogatoj konkurenciji, verovatno najgora partija njihovog nacionalnog tima u ovom veku.

Sa promocije Stiva Klarka (©Reuters)Sa promocije Stiva Klarka (©Reuters)

I sve je to prihvatano kao datost, niko se više nije ni nervirao, tu i tamo bi bio smenjen selektor, ali su Škoti – uporedite to sa mnogo napaljenijim nacijama – slegali ramenima i prestajali i da se nerviraju. Obično navijači ne vole ove termine za reprezentacije, ali Škoti ih doslovno preziru; neki igrači su se izvlačili sa najrazličitijim izgovorima, samo da ih ne okrzne taj luzerski gen koji na Hampden parku uspeva bolje od one fine trave.

Bilo da su gubili ili (u retkim slučajevima) dobijali, igrači nisu snosili nikakve posledice, a pre Stiva Klarka, niko od selektora koji su dobili ubuđali krompir u ruke, a među kojima je bilo i poznatih imena – Kreg Levin, Gordon Strahan, Aleks Mekliš – nije nalazio za shodno da promeni bilo šta u stilu igre, taktici, ali ni spisku igrača, koji je uvek bio zakucan. Udri napred ka usamljenom špicu, pa ako on nešto uradi, okej; inače čekamo prekid i dajemo loptu rivalima jer ne znamo kud ćemo s njom... To je, otprilike, bio modus operandi reprezentacije u proteklih trideset godina.

Nije netačno da je za uspeh u sportu potrebno biti i pomalo drčan, arogantan, pa i bezobrazan ako treba; Škoti su jednostavno bili previše dobri momci ili previše nezainteresovani (ili i jedno i drugo) da bi se isprsili pred bilo kojim jačim timom.

Nije lako, znamo to i mi ovde, okaniti se kompleksa inferiornosti, sa kojim je uvek povezan manjak želje i entuzijazma.

Mnogo je ovih redova napisano samo da bi se pokušao objasniti fakat da Škotska već dugo, predugo, ne stvara vrhunske fudbalere. Endi Robertson, njihov lider, jeste jedna od najdražesnijih priča u fudbalu, i jeste vredan, radan i mnogo zna, ali njegovi igrački kvaliteti nisu baš takvi da se čovek nasmeje ili poželi da potrči i on za loptom.

U retkim trenucima kada je Škotska, kao prilično mala nacija, imala više od nekoliko igrača u istoj generaciji – kao tokom Seltikovih “Lisabonskih lavova”, pa naraštaja s kraja sedamdesetih, sa Kenijem Dalglišem, Gemilom i Vilijem Džonstonom, tima koji je bio toliki favorit za osvajanje Mundijala da neki pripadnici Tartan armije nikada nisu povratili svoj razum – isprečile bi se druge stvari, nesloga ili gluposti Fudbalskog saveza.

(Kratak pregled tih budalaština: Škotska se 1950. kvalifikovala za Mundijal u Brazilu, ali su u FA odlučili da ipak ne idu, jer “nisu bili prvi u svojoj grupi”. Četiri godine kasnije, u Švajcarskoj, bilo je moguće pozvati 22 igrača, ali su Škoti bili ubeđeni da im je 13 dovoljno. Nisu tako mislili nakon što ih je svetski prvak, Urugvaj, počastio “sedmicom”. Još 1966, dok su Englezi slavili svoju jedinu titulu šampiona, Škoti su smatrali da im je, nakon odlaska Džoka Stajna, dovoljan poluprofesionalac na mestu selektora. Sačuvan je oglas koji su dali u novinama u to vreme: “Ovaj posao možda će privući nekoga ko ima drugačije poslovne interese”!)

Osamdesete su, i to tek njihov prvi deo, bile poslednja velika decenija za škotski fudbal. Aberdin ser Aleksa Fergusona je osvojio Kup pobednika kupova, Dandi Junajted je igrao finale Kupa UEFA i polufinale Kupa šampiona, za titulu su se borili i Seltik i Rendžers, pa čak i Sent Miren. Nije bilo previše razlike u kvalitetu, ali ni u finansijama, južno i severno od Adrijanovog zida. Zapravo, kada je posle Hejsela engleski klupski fudbal proteran iz Evrope, mnogi su najbolji igrači stigli u Glazgov i ostale gradove.

Aleks Ferguson kao trener Aberdina (©Reuters)Aleks Ferguson kao trener Aberdina (©Reuters)

A onda se dogodio Skaj. Prva engleska divizija postala je Premijer liga, Škotska je od kompetitivnog najvišeg ranga postala bazen, sve plići, za talente koji bi kretali tamo gde ima novca, gde su kamere stalno uključene, gde su stadioni sve moderniji. Škotski igrači su prvo stizali u najvažnije ekipe Premijer lige, potom u one malo slabije, da bi, kako je njihov kvalitet u sve slabijem prvenstvu opadao, mera postao Čempionšip, pa i niži rangovi. 

Umesto njih dolazili su stranci. Prvo skupi, dok su Seltik i Rendžers još pokušavali da drže korak sa Englezima (Henrik Larson, Brajan Laudrup, Šunsuke Nakamura, Pjer van Hojdonk, Lorenco Amoruzo), potom, kada su stigli na ivicu bankrota ili upali u provaliju, sve jeftiniji i sve manje kvalitetni, često samo za preprodaju, usled čega ni škotski klubovi više nisu marke u Evropi, a treneri se, poput Brendana Rodžersa, zadržavaju tek toliko da operu svoj CV i malo se sklone.

Sve nabrojano Škoti znaju mnogo bolje od nas.

I sve ovo što im predstavlja bagaž na tamnoplavim leđima biće, pošto se Beogradom i sablasno praznim stadionom prolomi “Flower of Scotland”, i impetus da sve to, makar na 90 minuta ili na pola godine, stave ad akta, da sahrane sve duhove prošlosti i da čekaju da im fudbal, posle toliko vremena, dođe na noge.

A Stiv Klark je pravi čovek, i ima prave ljude za to. Kao što je sa Kilmarnokom ni iz čega napravio tim koji zajedništvom može da se suprotstavi izdašnijima, takav je pelcer presadio i na Hampden.

Godinama su drugi selektori nipodaštavali igrače koji nisu nastupali za Seltik ili Rendžers, a u ekipi je bilo i mnogo onih koji su zapravo rođeni i odrasli u Engleskoj, ali su im neki baka ili deka bili Škoti.

Klark je promovisao momke koji znaju šta je naporan rad. Sem Endija Robertsona, koji je pre sedam-osam godina igrao za Kvins Park i nije imao novac za izlazak u grad, tu su i ostali autsajderi: Lorens Šankland, koji je u reprezentaciju uskočio iz druge lige (i kojeg su Aberdin i Morton proglasili netalentovanim), ili Deklan Galager, kapiten Madervela, koji je pre svega pet godina bio u zatvoru, na izdržavanju kazne zbog teškog prebijanja bejzbol palicom (i iz zatvora trenirao). Sada će baš Galager morati da se porve sa Aleksandrom Mitrovićem, od kojeg – Ostrvljani su to – najviše strepe, ne uviđajući da može da im “sevne” večeras sa još tri-četiri strane.

Tu je Endri Konsidin, čovek koji već petnaest sezona igra za Aberdin, i koji je prvi poziv za reprezentaciju dobio kada mu je bilo 33. (I to za utakmicu protiv Slovačke. I to je proglašen za igrača meča.) A prvi špic je u poslednje vreme bio Lindon Dajks, momak koji je rođen i odrastao u Australiji, i koji će, zahvaljujući škotskim roditeljima, zamoliti prijatelja koji je bio u upravnom odboru ekipe Kvin of Saut da ga prime na probu. Danas je onaj klasični “teškaš”, i igra u Engleskoj, za Kvins Park Rendžers.

Svaki od ovih igrača, uključujući i one koji nisu tu zbog povrede, poput Rajana Frejzera, prošao bi, Škoti bi rekli, kroz zid za Škotsku; kakva promena u odnosu na igrače poput Meta Ričija, Metija Filipsa, Lidsovog Lijama Kupera i ostale koji su redovno igrali mnogo bolje za svoje klubove nego kada obuku dres reprezentacije.

(Nije Škot, ali sećate se Dejvida Hilija? Na njega podseća sve to. Sem onih nekoliko sezona kada je bio jedna od retkih svetlih tačaka sve propalijeg Lidsa, čovek nikada nije pokazivao da je klasa... sem u zelenoj majici Severne Irske, kada bi umlatio Engleze ili dao het-trik Španiji.)

Klarkovi momci možda ne mogu da reše sve one nagomilane probleme škotskog fudbala, ne mogu da vrate vreme, ne može harizmatični Murinjov kalfa da izmisli nekog novog Denisa Loua ili Kenija Dalgliša, niti može da naglavačke okrene sistem zbog kojeg je Škotska, ruku na srce, jako dosadna za gledanje.

Ono što mogu je da, kao nekada kada su bili autsajderi na nekim drugim bojnim poljima, da zapnu iz sve snage, da ne budu malodušni, da ne igraju po taktovima pesme “I Hate Scotland”, da se bore i za sebe, i za istoriju.

A na nama je, uz sve želje narodu s kojim imamo mnogo toga zajedničkog, i koji nam je darovao veliku Elsi Inglis, da im, uz najlepše želje za neku narednu budućnost, taj povratak samopoštovanja odložimo za barem još godinu-dve.



tagovi

Fudbalska reprezentacija ŠkotskePrelazzi

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara