PRELAZZI: Biti golman, biti portiere

U skoro svakoj drugoj kulturi, ne samo fudbalskoj, taj posao opisivao bi se rečima poput "nezahvalan", "težak", "nemoguć". Ne morate to da čujete ni u intervjuima (mada hoćete, uvek sa onim "njegova se greška najviše vidi"), dovoljno je da na putu do posla bacite pogled na školsko dvorište.

Da, i dalje će oni sa dve leve noge, oni pomalo punački i tromi, i dalje će prevashodno oni stajati između stativa – bilo da su te stative prave, ili one napravljene od dečjih rančeva – i dalje će ih poslednje birati, i dalje će oni biti krivi, iako nisu.

Biti golman, to nije lako, evo kad vam kaže neko koga su baš zbog "obe leve" primoravali da stoji na liniji i čačka zube dok se tamo negde odvija prava akcija.

U skoro svakoj drugoj kulturi, kažemo, ali ne u svakoj. Jer kao što čovek ima dve domovine a druga je Italija, tako i golman žudi da bude italijanski golman.

Jer Talijani to rade drugačije: pa i kad ispijaš espreso i voziš motor i mlatiš rukama tamo, činiš to sa stilom, ne kao ovde, ponašaj se ovde isto tako i bićeš proglašen za budalu.

Biti golman je "nezahvalno", "teško", "nemoguće", okej, slažemo se.

Ali biti portiere... To je već drugi par dugačkih rukava.

Italijanski golman, to je posebna kategorija. Ti više nisi samo puki učesnik, ali nisi ni ovaj jeftini "treći bek" kojima se često bezrazložno oduševljavaju ljudi poslednjih godina, jer nemaš potrebu da budeš ništa više od golmana. Dobro, i pomalo umetnika. Bilo da si Dino Zof, hladnokrvni stoik, ili si Valter Zenga koji se bacaka u skladu sa makar pet svojih nadimaka, ti si zvezda, ti si temelj, ti si hodajuća harizma i majstor od kojeg strahuju, kojem se dive.

Pomenuli smo samo dvojicu, ali svako od nas imaće svoje favorite, i teško ćemo se složiti, toliko su različiti, toliko su posebni: i Kombi i Zof, i Điđi i Lorenco Bufon, Zenga, i Toldo i Peruci, i Gali i Tankredi i Markeđani, i Paljuka i Rosi...

To je neprekinuti niz, pardon to je neprekinuta parada uspeha i trofeja, vredna dubokog naklona i knedle u grlu napadača koji ulazi u šansu, ili se znoji i drhti kada uzme loptu i počne da je namešta na onu ukletu belu tačku u srcu šesnaesterca.

Pa kada se pojavilo ono čudo od deteta, još jedan Đanluiđi, kada se ukazao Donaruma kao najslabije čuvana tajna San Sira, zato nam ništa nije bilo čudno; on je samo preuzeo štafetu, i sa njom teret Najboljeg Živog Italijanskog Golmana, koji uglavnom stoji dobro i lako kao Brioni odelo.

Đanluiđi Donaruma (©Reuters)

Điđi Donaruma, inače južnjak, što za ovu priču nije od male važnosti, bio je novi Bufon i novi Zenga i novi Zof, bio je šta god je želeo da bude; i ako smo već kazali da su u Italiji i golmani zvezde i primadone, onda nije bilo nelogično da se oko malog Điđija pletu velike intrige, da ga zbog bega u Pariz navijači Milana optuže da je izdajnik i plaćenik, da štampaju novčanice sa njegovim likom, da ga vređaju zato što mu zavide, i obrnuto.

Sve to je stresao sa sebe kada se bacio dole levo – njegovo levo! – da ponizi Bukaja Saku i donese Azurima trofej Evropskog prvenstva, veliki pehar posle godina i godina tuge (prošli im je podario Điđi Bufon; onaj pre toga mogao je Paljuka koji ljubi stativu, samo da Barezi i Bađo nisu pogrešili). Italija je dobila budućnost za narednu deceniju, a svet još jednog Velikog Italijanskog Portierea.

Tri godine od tih magičnih noći, Điđi Donaruma, i dalje mu je svega 25, deluje kao dečko uzdrmanog samopouzdanja; a ako zna da čita francuski, pa još visi po društvenim mrežama, sigurno će mu biti još teže. Italijan je označen kao jedan od glavnih krivaca za poraz na Parku prinčeva (2:3), a onda su, naravno, počeli da se prisećaju i svih ostalih ovosezonskih grešaka. I bogme, onih od pre, pominjući često Benzemu i Santjago Bernabeu...

Parižani će večeras na Monžuiku pokušati da nastave nedosanjani katarski, pardon evropski san, i ima mnogo onih koji će žaliti što na teren neće izaći Kejlor Navas. Na kraju krajeva, zar nije on maltretirao Barsu gde god je stigao, zar nema tri titule prvaka Evrope, zar nije zaslužio nešto više od isteka ugovora i lanjske pozajmice, bokte, u Notingem Forest? Zar bi Kejlor Navas dozvolio sebi onakve greške, nastavljaju dalje.

Ako se ta pitanja i postavljaju tako glasno, to je samo zato što Điđi Donaruma već neko vreme nije miljenik Pariza, a u Milano ne može da se vrati, pa ga ni oni ne brane koliko bi možda mogli i morali; ne čini to ni dobar deo resta italijanske javnosti zbog kiksa protiv Severne Makedonije u onom tragičnom plej-ofu, i traže da se proba Meret, da se proba Vikario.

Pa se, takvi su bistroi i pariske ulice, a bogme i milanski pajzli, često potegne rečenica da od tog leta 2021, kada je na vrhuncu moći, na jednom ramenu Zof, u drugoj rukavici Bufon, prešao u Projekat umesto da ostane u Klubu, nije više bio isti.

U Milanu mu nisu oprostili izdaju (©Reuters)

Nije napredovao, nije se usavršio, ostao je veliki čovek sposoban da brani, ali onaj koji se unervozi kada mu je lopta u nogama i, još gore, kada je na ničijoj zemlji.

Može biti, ili mora biti, da je do te lige; možda nije Kalčo ono što je bio, ali je to i dalje prvenstvo u kojem jedan poraz, jedan gol, može da ti okrene sezonu naglavačke. U Parizu, makar onom Parizu koji evo već treću godinu živi Điđi Donaruma, nema nikakvih posledica; kada nema posledica, nema ni odgovornosti; kada nema odgovornosti, nema ni napetosti ni napredovanja.

Uostalom, to je usud koji su mnoge vedete što su prošlog leta otperjale u Saudijsku Arabiju brzo videle na svojoj koži i koji bi mogao da se vidi i na Evropskom prvenstvu, nažalost i u redovima srpskog nacionalnog tima.

Možda se Veliki Italijanski Golman nije dobro ukapirao ni sa Luisom Enrikeom: španska je škola nešto drugo, tamo se očekuje da od tebe kreću napadi, da odlučuješ, da driblaš ako treba; Italijani to rade drugačije, lepše, ali i tradicionalnije. Na instinkt, na osećaj, na dar, na fiziku.

Zato je njegova statistika tako dobra u Ligi jedan i tako čudna u Ligi šampiona; ali Điđi zna, kao svi njegovi prethodnici, kao svaki Italijan, da statistika ne znači mnogo, da je važnije kako izgledaš i kako te ljudi doživljavaju.

U tome je glavni problem, odatle dolazi i manjak samopouzdanja: Donaruma već neko vreme ne izgleda kao fenomen kakav smo mislili da jeste.

Sve to ne znači da je loš golman, naprotiv, ali možda nikada, sve sa onom zlatnom kolajnom na grudima, neće biti tako dobar portiere.

LIGA ŠAMPIONA, četvrtfinale

Utorak

21.00: (2,30) Barselona (3,70) Pari Sen Žermen (3,15)

21.00: (2,35) Bousija Dortmund (3,60) Atletiko Madrd (3,10)

Sreda

21.00: (2,40) Bajern (3,60) Arsenal (3,05)

21.00: (1,67) Mančester Siti (3,80) Real Madrid (5,30)