PRELAZZI: Balada o slanom moru i usvojenom sinu

Postoje bajke, ma takva je većina, u kojima je najmlađi sin najvažniji. Starija su braća izvikana, na ceni, ali i ohola i sebična, dok je najmlađi osobenjak, drugačiji, ali ga krase dobrota i skromnost; na kraju on pobedi, dobije zamak i princezu i novi BMW, iako su ga svi maltretirali.

Postoji poneka bajka – retko, ali ima – u kojima se ispostavi da je i najstariji sin na koncu fin, pa mu se ne desi ništa loše. Postoji, sigurni smo, i ona u kojima je to srednji sin.

Ali ima i bajka, kunemo vam se, i to ne jedna nego dve, u kojima je heroj – usvojeni sin.

Obe se dešavaju na jednom dalekom, zabačenom ostrvu, među ljudima koji govore nekim čudnim jezikom i koji su navikli da ih nipodaštavaju, da o njima govore najgore stvari: da su seljaci, da su prosti, da su neuki. 

U obe ima zlih ljudi, prljavog novca, prevaranata, onih koji hoće da uzmu sve i da ne ostave ništa. 

Obe ove priče liče jedna na drugu taman toliko da pomislite da su iste, i različite su taman toliko da znate da su samo inspirisane jedna drugom. Nije nemoguće, premda ih deli više od pola veka.

Prvi usvojeni sin je došao na to ostrvo gotovo slučajno, samo da postane veći od svakog Sarda. Samo zato što su mu Sardi dozvolili to da bude.

Zvao se, i još se zove, Điđi Riva, i nikada nijedna priča, neka se ne ljute Napulj i njegov Maradona, neće biti tako velika. Điđi je došao iz Lombardije, među ovce, na Sardiniju, ostrvo koje je daleko od svega i koje je bilo predaleko od Italije, i podario Kaljariju najveću radost.

Danas uličice starog grada, tamo gde coklo i dalje odzvanja u ritmu grmljavine, šapuću o jednom drugom usvojenom sinu. Jednako poštenom kao što je to bio legendarni napadač.

(Reuters)

Fabio Pizakane, o njemu je reč, već je jednom ušao u istoriju Kaljarija. Bilo je proleće 2017, i na stadionu Sant’Elija, toj betonskoj šolji koja je na svoj brutalistički način ulepšavala onaj put prema flamingosima i plažama, dajući krajoliku još jedan šmek, na stadionu kojem će najveći uspeh biti što je zadržao, obuzdao, umilostivio Engleze te 1990. godine (skudeto će Sardi osvojiti na još starijem, stadionu Amsikora), igrala se poslednja utakmica.

Pizakane je bio defanzivac, pa bi samo bogovi, Sveti Đorđe, ili oni Mavri sa povezima preko očiju, mogli tako da nameste, i da to učine s razlogom. 

Šta je on tražio u napadu u sam smiraj poslednjeg susreta koji će ikada biti odigran na toj travi? A eno ga, daje gol za pobedu Kaljarija, drugačije nije smelo ni moglo biti, pobedu protiv Milana (nije to bio onaj Milan, ali svaki Milan je pomalo onaj Milan, ako razumete), i veliki oproštaj od trave koja mu je ispunila davni san.

Vidite, Fabio Pizakane nije bio neki igrač. Tek sa 30 godina debitovao je u Seriji A, i to ponajpre zato što je Kaljari podneblje kakvo jeste: došao je u klub sredinom prošle decenije, dok su se ovi batrgali u nižem rangu, bio je član ekipe koja će izboriti elitu, i nagrađen je time što je nastavio da nastupa za Sarde čak i ako je bilo očigledno da nije dovoljno kvalitetan da se tuče sa najvećim napadačima u Italiji. 

(Nisu to bili oni napadači iz Serije A, ali svaki napadači iz Serije A su pomalo oni napadači iz Serije A, ako razumete.)

Nego, taj gol, jedan od četiri koji će dati u dresu Kaljarija, na više od 150 utakmica koliko će upisati, nije bio ni blizu najveće stvari koju je Fabio Pizakane ikada uradio u svom životu.

Ma ni blizu.

Bio je, rekosmo, prosečan igrač: potucao se po ekipama i gradovima čija imena znaju samo ozbiljni ljubitelji Italije ili oni pasionirani kladioci koji jure neuhvatljivih 3+ na Seriju C. Đenova, Ravena, Lumecane, Kremoneze, Ternana, Avelino, pa tek onda Kaljari. Bio je čovek za utakmice sa malim tribinama bez ikakvog krova, za one kišne noći pod slabim svetlima reflektora, za ono kad duva prohladni vetar, sa mora i sa planina zajedno.

Iza sebe je već imao jednu veliku pobedu: kao klinac oboleo je od Gijen-Bareovog sindroma, ostao bez pokreta u udovima, bio je priključen na aparate i proveo je dvadeset dana u komi. Posle puna tri meseca u bolnici morao je da uči ponovo da hoda. 

Činjenica da je posle toga postao fudbaler, pa još profesionalni, bila je čudo sama po sebi. A opet, nije ni zato postao veliki, niti je zato junak jedne bajke.

Ono što će mu promeniti život, gotovo jednako kao autoimuno oboljenje koje mu ga je umalo oduzelo, dogodilo se u jednom od tih malih klubova koje smo pomenuli kao uzgred, pre ravno petnaest godina. 

Fabio Pizakane nastupao je u trećem rangu takmičenja, kada mu je pre jedne utakmice Lumecanea prišao sportski direktor Ravene, Đorđo Bufone. 

Bufone i Pizakane već su se ranije znali, pa je Fabio mislio da će to biti prijateljski razgovor, možda čak i neka ponuda.

Oh, bila je ponuda. 

Bufone mu je predložio da se, hm, baš i ne trudi na narednom meču protiv Ravene; da Ravena uzme tri boda, a da Pizakane uzme 50.000 evra u koverti. Celu njegovu godišnju platu, pa i više od toga.

Rođeni Napolitanac mogao je da uzme kintu, i verovatno postoje oni koji mu ne bi ni zamerili. Nije bio veliki igrač, to smo već rekli, nije bio čak ni dečko koji može da mašta o tome da će ikada zaigrati u Seriji A. Nije bilo njegovo, možda, da se zameri pogrešnim i moćnim ljudima. 

Nije bilo njegovo, sažeo bi to neko u šest reči, da bude pošten.

Eh, ali onda ne bi bilo bajke, i onda usvojeni sin nikada ne bi došao na ostrvo koje nije ni znalo da ga čeka.

Fabio Pizakane je rekao “ne”, obavestio svoj klub, prijavio sve Federalnom tužilaštvu, što će pokrenuti grudvu koja će postati lavina koja će postati još jedan, sigurno ne i poslednji, skandal Calcioscommesse. (Utakmica Lumecane – Ravena, tek da ne ostanemo dužni, završena je 0:0). 

Mnoga su imena počašćena ljagom, a samo su dva obraza – Fabio Pizakane i Simone Farina – ostala svetla. 

Afera sa klađenjem i nameštanjem utakmica uzdrmala je još jednom italijanski fudbal, a Pizakane i Farina dobili su tapšanje po ramenu i simboličnu nagradu: selektor Ćezare Prandeli pozvao ih je na okupljanje reprezentacije koja se spremala za Evropsko prvenstvo 2012.

Dobio je i poneku nagradu za sportsku etiku, FIFA ga je koristila kao primer, ali ovo nije bajka u kojoj Fabio Pizakane najednom postaje veliki igrač i dobija pozamašan ugovor u Juveu, Interu ili Milanu.

(Reuters)

Jok, nastavio je da se vrluda po stadionima za koje je i dotrajala Sant’Elija bila Bernabeu, sve dok u leto 2015. nije stigao u Kaljari.

Nije lako biti navijač Kaljarija, posebno sredinom prošle decenije; ali i dalje je taj klub, i dalje je taj grad, sposoban da ispriča neku veliku povest, makar bila i toliko mala kao poslednji gol na jednom stadionu.

Pizakane nije bio Riva. Nije trebalo, nije ni mogao da bude, zaboga, kao da će iko ikada i biti.

A opet, bio je jedan od njih, počasni Sard, neko ko se srodio sa tim gradom i grad je počeo da ga prepoznaje i da mu se javlja, čak i kada su ulice bile prazne. 

Kada je okončao karijeru, vratio se u klub, preuzeo Primaveru, ćutao i radio, kao što je ćutao i radio sve one godine; sa klincima je osvojio Kup Italije, pobedivši Milan (eto još jedne simbolike!) a onda je promovisan na mesto prvog trenera, kada je otišao Davide Nikola

Nepoznat svima, sem ljudima iz grada, što je za Sardiniju sasvim dovoljno. U nekim drugim sredinama to bi mogao da bude i prednost i problem, u Kaljariju je nešto više i nešto manje od toga. 

U njegovoj prvoj sezoni Kaljari je pobedio Milan, Juventus, Romu i Atalantu. Nisu se borili za opstanak, za promenu, pa je dobio novi ugovor; ne zbog stare slave i ne zbog poštenja.

U ovoj, Kaljari je pobedio Atalantu u Bergamu, sem što je pobedio Parmu i Leće; izgubili su samo od Intera, a onda su za vikend otišli u Udine.

Danijel Maldini, čitali ste to već na Mozzart Sportu, dao je gol, Kaprile je branio, Kaljari i Pizakane su malo patili, ali su slavili. Sada imaju 12 bodova, od 15 mogućih, pred ovu dugu i tegobnu i nepotrebnu pauzu.

Fabio Pizakane nekada je bio heroj, pre toga je bio dečak koji je pobedio tešku bolest, između toga bio je prosečan drugoligaški fudbaler, onomad je bio i čovek koji je ispratio jedan stadion u istoriju, ali je sve vreme, nekako, bio Sard, čak i ako u njemu nema ni trunka ostrvske krvi.

Danas je poštenjačina, budala, usvojeni sin, junak svoje bajke i, sasvim moguće, dobar trener.