PRELAZZI: Bajka na tri jezika, veća od Lutona i viša od Alpa

O tome su već čule i bakice sa Kalenića pijace.

"Jesi vidl'a Luton, sestro?", dovikuje ona što stoji iznad tezgi sa trešnjama (ubila ih kiša ove godine), jagodama i paradajzom šljivarom.

"Kako nisam, bre. Kažu da moraju da ulože 10 miliona funti samo da bi mogla da se igra Premijer liga na onom stadionu", odgovara prodavačica što valja maslinovo ulje, suve smokve i kajsije.

"Ma ni TV prenos sad ne može, VAR im u sobi kod komšije", dobacuje gospođa što kucka u prve ovoletošnje lubenice.

Priča o Lutonu, "malom klubu koji se usudio", opčinila je fudbalski svet; teško je, istina, izdržati a da se ne padne u euforiju što će Kenilvort Roud biti poprište najboljeg klupskog fudbala.

I neka bude da je to zasluga brendiranja i sveprisutnosti Premijer lige, koja je uz pomoć engleskog jezika premrežila planetu kao mreža iza leđa Alisona i Edersona, neka bude da Englezi umeju da spakuju to u sjajnu priču dostojnu serije na HBO-u, to je prava šteta.

Jer neke jednako velike, ma veće priče, prođu ispod radara.

A ova, čiji će prvi – nadaju se na krajnjem severu Italije, ne i poslednji – refren biti upriličen večeras na stadionu San Nikola (a lep je taj stadion u kasno proleće, baš lep), ima mnogo više slasnih, otrovnih i svakih drugih sastojaka čak i od Lutona.

Na duplo manjem stadionu od Lutonovog, koji jedva da prima 5.500 duša, od čega je svega 600 rezervisano za gostujuće navijače, i gde bi dogodine – pa vi vidite sad, "šeširdžije", šta ćete – mogli da gostuju Milan, Juve, Inter, Napoli...

U ovoj čudnoj čorbi mešaju se politika i nacionalizam, skandali i pretnje, italijanska strast i germanska proračunatost; a iznad svega, kako valjda i treba, stoji fudbal.

Na samom smo severu Italije, tamo gde biciklisti na Điru koriste priliku da naprave beg i uđu u legendu, tamo gde je uzanim stazama vladao jedan Marko Pantani, tamo gde je, kako bi to rekao naš Željko Pantelić, veliki ljubitelj Dolomita, jedna varoš po meri čoveka. Bolcano, ili na nemačkom Bolzen, sedište je autonomne pokrajine Alto Adiđe ili Južni Tirol, takođe i dom Fudbalskog kluba Sudtirol, koji će večeras igrati revanš meč polufinala plej-ofa za popunu Serije A.

(©fc-suedtirol)

U prvom, na stadionu Druzo, slavili su protiv izvikanog i favorizovanog Barija – i on ima svoje probleme, bez brige – pogotkom Matea Rovera u 92. minutu, i spremaju se da odbrane tu prednost kako znaju i umeju pred najmanje 40.000 raspojasanih južnjaka, ali to je najmanji preokret u njihovoj sudbini.

FC Sudtirol je ušao u Seriju B tek prošle sezone, i mada su im mnogi predviđali promptni povratak u nedoderine nižih rangova, između ostalog i zato što imaju najmanji budžet u ligi, eto njih na svega pola tuceta poluvremena od elite; a to se ne dopada baš svima u Italiji.

Nećemo mnogo o istoriji, politici i diplomatiji, morali bismo da zagrabimo i do Austro-Ugarske i do Musolinija, da pomenemo i teroriste što su šezdesetih bacali dinamite i pravili zasede ne bi li isposlovali otcepljivanje Alto Adiđea od Italije i njegovo ujedinjenje sa ostatkom Tirola.

Morali bismo da kažemo da i danas ima onih koji žele da profitiraju na podelama i da pričama o pasošima i jezicima – a u Južnom Tirolu zvanično se govore tri; sem nemačkog i italijanskog tu je i lokalni ladino – ustalasaju građane koji uživaju visok standard, poreske olakšice i ine privilegije, i da negiraju onu samo kod Srba valjda uvreženu da nacionalnizam ne postoji kada imate visoka primanja.

Nećemo mnogo, ali ćemo reći samo da je FC Sudtirol rođen tek potkraj 20. veka, i da je osmišljen kao simbol zajedništva, klub za kojeg bi trebalo da navija ceo region. Samo što to ni danas, kada su na pragu najvećeg uspeha u istoriji, nije slučaj.

O tome svedoče ne samo komentari ispod tekstova na sportskim italijanskim stranicama ("Prvo neka odluče da li žele da igraju austrijsku ili našu ligu!", "Ne mogu da navijam za klub koji je izbacio Alto Adiđe iz imena!!!"), nego i izjave nekih političara; ima i onih koji će naziv ovog kluba napisati u originalu, ali izostaviti, kao stav, one dve tačkice iznad "u", i koji će prebrojavati krvna zrnca članova uprave i sponzora.

Drugi će upravo u tome videti bajku: da jedan klub posluje bez jednog gazde, samo zahvaljujući ljudima, 32 deoničara, koji u njega ulažu sa stereotipnom proračunatošću Germana, i koji moraju svakih mesec dana da demantuju da će klub biti prodat Red Bulovoj imperiji, koji nikada ne troše mnogo na transfere i nekada, u korist svoje štete, guraju momke koji su odrasli u Alto Adiđeu u prvi tim...

A Sudtirol je više čak i od toga. Čak i od zanimljivog profila na TikToku, podkasta koji su napravili ili dvojezičnog mesečnog magazina koji i dalje izdaju.

(©fc-suedtirol)

Oni su verovatno svetski rekorderi po prosečnoj visini sastava – neko je izračunao da ih ima celih 186 centimetara – a premda se ne može reći da su baš strastveni navijači, valjda i usled toga što bi prosečni fan trebalo da ume makar tečno da peva i na nemačkom i na italijanskom (deo ultrasa ih i bojkotuje), u svetske su se medije ove sezone ušetali upravo zbog jednog ludaka.

Damijan Gruber bio je heroj društvenih mreža nekoliko dana, kada je ovaj tip prevalio 850 kilometara sa nekoliko prevoznih sredstava samo da bi ispratio pobedu svog Sudtirola na gostovanju Beneventu. Bio je jedini čovek na gostujućoj tribini stadiona Ćiro Vigorito, zbog čega mu je italijanska štampa nadenula nadimak "tifoso eroico", a domaća "kurva" ga pozdravila transparentom "Slava onome koji proždire kilometre".

Damijan Gruber biće sigurno večeras i na stadionu Sveto Nikole, zaštitnika putnika, no dole na travi neće biti jednog drugog (anti)heroja Bolcana. Andrea Mazijelo, njihov 36-godišnji defanzivac, dobio je ovih dana ozbiljne pretnje na društvenim mrežama i praktično mu je zabranjeno da opet pomoli nos u Pulji.

Mazijelo, bivši igrač Atalante, svojevremeno je u dresu Barija, maja 2011. godine, postigao autogol u lokalnom derbiju protiv Lećea. Ne, nisu tifozi ljuti na njega samo zato što je odneo pobedu, već jer se ispostavilo da je pogodak koji je ostavio Leće u Seriji A postigao na nagovor mutnih tipova što su mu ponudili 50.000 evra da namesti utakmicu.

Bio je suspendovan, ali se potom ustalio u Gasperinijevog Atalanti; došao je početkom ove sezone u Sudtirol i dao im na čvrstini, ali na njega neće moći – ili smeti – da računa Pjerpaolo Bizoli.

U nekom drugom klubu, u nekom drugom regionu, u nekoj drugoj drugoj ligi, samo bi Mazijelova sudbina bila dovoljna da se napišu tekstovi puni preokreta i drame; u otkačenoj, nesvakidašnjoj, neverovatnoj priči o Sudtirolu momak iz Vjaređa je samo fusnota.

Suština je u nečemu drugom, a to nije, srećom, ni politika, i potencijalno je veća, premda manje izvikana priča čak i od one o Luton Taunu: tamo visoko u Alpima, skoro na granici sa Austrijom, tamo gde je nekada od svih drugih bežao Marko Pantani, da ga niko ne uhvati, tamo se – pa šta god bude večeras – ispisuje bajka na tri jezika, sa dve tačkice iznad onog "u" ili bez njih, kako se kome sviđa.