PRELAZZI: Arijanova besa

Pazi sad, duplo golo. Najmanje dva, naoko baš povelika, razloga zbog kojih će kakav anonimni komentator dobiti izliv besa i nalupati po tastaturi, u najboljem i najfinijem slučaju: "Ma šta nas to zanima, što bre ne pišete o tom i tom, o nekom našem, nego o...".

U onom gorem, još nacionalističkijem diskursu... Pa, to se nekad zvalo "nije za štampu", samo što je sad odjednom sve postalo za štampu.

A možda da im kažemo da se dva (u njihovom vrednosnom sistemu) minusa potiru? Onda je valjda okej, pa da nastavimo?

Ili da probamo da dočaramo zašto je neko ko je, možete misliti, i Hrvat i Albanac, a pride i Makedonac, ipak priča koju valja čuti, od koje bi se nešto moglo i naučiti, o kojoj bi i Veselko Tenžera, koji bi garant mrzeo Mamićev Dinamo makar onoliko koliko je voleo stari Dinamo, mogao da napiše koju?

Arijan Ademi postao je, u meču petog kola Lige Evrope u Roterdamu, igrač Dinama sa najviše evropskih utakmica u istoriji tog kluba. Ako večeras bude nastupio – ne mora – samo će utvrditi svoj rekord. A to što su Zagrepčani obezbedili proleće kolo pre kraja i to što su jedina ekipa u takmičenju koja nije primila gol, to je samo dodatni razlog da njihov kapiten bude ponosan.

Ademi je, da se u pomoć pozove i nešto opipljivija statistika, i najtrofejniji igrač Dinama u njegovoj povesti, mada bi bilo onih koji bi – baš s pravom – rekli da se uspesi u Hrvatskoj ne mogu meriti sa onih nekoliko titula u velikoj Jugoslaviji; te da Dinamova "petica", koliko god bio simbol ove ekipe, nikada neće moći da ostavi trag kakav su imali Jerković, Boban, Zajec, Cvitanović, Ramljak, Zambata, ili ona još čudnija imena koja ne možete da zaboravite iako ih nikada niste gledali, kao Snješko Cerin ili Krasnodar Rora.

A opet, kakva su vremena, ni heroji nisu loši, samo da ih ima: Arijan Ademi, koji će narednog leta zaigrati i na Evropskom prvenstvu, već punu je deceniju udarna pesnica Dinama – ne računajući dve sezone koje je propustio zbog navodnog dopinga, mada je posle (pre)stroge kazne pomilovan – i razlog da i mi odavde budemo ljubomorni na to tamo: zamislite da u Partizanu ili Crvenoj zvezdi najbolji igrač i kapiten ostane čitavu treću deceniju života, onda kada je najproduktivniji.

(Nešto slično, mada taman bez tog perioda kada je mogao i možda i morao da bude još bolji, uradio je samo vanvremenski Sale Ilić, i zato traje, i sada kada više nimalo ne igra, toliko poštovanje prema njemu, ma koje su vam boje pri srcu.)

Ademi u dresu reprezentacije Makedonije (©Reuters)

Nije protok vremena sam po sebi toliko bitan, važnije je koliko se daješ; ta i zvanično je predsednik Dinama Mirko Barišić, gospodin koji tu dužnost obnaša već pune dve decenije, otkako se ono promenilo vreme, pa je klub s Maksimira opet vratio svoje ime umesto onog sramotnog "Kroacija", pa je odnelo u "povijesna bespuća", što bi onaj jedan rekao, i njegovog poslenika Zlatka Canjugu.

Barišić je, naravno, predsednik samo pro forme, Večernji list će ga nazvati pukim "daljinskim upravljačem". Zna se ko u Dinamu kosi, ko vodu nosi, a ko zgrće milione i ponekad zbog njih završi na optuženičkoj klupi; i kome se pripisuju zasluge, i na koga se ko u Zagrebu, a posebno u Splitu mršti.

A Arijan Ademi dobar je razlog za mrštenje iz Dalmacije, još jedan prilog dominaciji Dinama nad Hajdukom.

Veznjak je rođen – evo, da se ponovo naslade oni koji gaje predrasude – u porodici koja već duže od pola veka drži jednu od najpoznatijih poslastičarnica u Šibeniku ("Calimero", što je bilo zgodno za naslove kada je Ademiju pronađena nedozvoljena supstanca u krvi, zbog koje je možda i ostao u Zagrebu, a svakako izgubio krucijalne godine karijere), u starom gradskom jezgru. Jeste im prezime takvo kakvo je, ali svako će ih, ili makar svako ko nije zlonameran, tamo doživljavati kao Šibenčane. A Šibenik, znamo i to, grad je koji prirodno gravitira Splitu, posebno u sportu. Sem ako se zovete Dražen Petrović, dobro...

Zašto se talentovani Ademi nije obreo u Hajduku, to više nije ni pitanje kojem je potreban odgovor; zapravo, od onog prebega Nike Kranjčara u suprotnom smeru, gotovo se niko nije osvrtao kada je autocestom A1 kretao ka severu.

Kada danas čitate tekstove iz tog doba, vidi se da ga Hajduk, jednostavno, nije hteo, ili nije umeo da mu stavi do znanja da ga hoće; a "Modri" su se ponašali kao i svaki surovi kapitalista, kojem nikada nije dovoljno, utoliko pre ako će potencijalno oštetiti svoje rivale.

To nije bio jedini obrt u pripovesti o najvrednijem, mada potihom - nije zadnji vezni baš mesto sa kojeg će se "zabijati", kako to u zapadnoj varijanti srpsko-hrvatskog jezika vole da kažu - igraču Dinama.

Kad je bio mladi reprezentativac Hrvatske (©AFP)

Šibenčanin će zaigrati na narednom Evropskom prvenstvu, ali ne u dresu Hrvatske, za koju je debitovao još 2013. godine pod Igorom Štimcem, nakon što je prošao sve mlađe reprezentativne selekcije vicešampiona sveta, doslovno od petlića, već za Makedoniju, zemlju njegovih predaka.

Tetovo, izvesno selo Pirok, podnožje Šar-planine: odatle je krenuo i do mora zabasao, praveći tufahije, štrudle i ostale baklave, njegov pradeda.

Pa kada je Niko Kovač uoči Mundijala u Brazilu odbrusio da za Ademija nema mesta među "Vatrenima", pa još začinio to da ovaj, jednostavno, nije potencijal za hrvatsku reprezentaciju, u Arijanu je proradila ona balkanska krv.

Pričao je posle kako mu je mučno bilo da gleda drugare iz ekipe, čak i strance, koji su redovno odlazili na okupljanja nacionalnog tima, dok bi on te pauze provodio ispred televizora; kažu da je to osetio Zdravko Mamić i, znajući da status reprezentativca može da donese još jednu nulu na vrednost igrača, a da svakako ne može da škodi, savetovao Ademiju da se raspita oko dobijanja makedonskog državljanstva i nastupa za mnogo slabiju selekciju.

Posle kraha u Brazilu, Hrvati su se pokajali. Kovač je pozvao Ademija i obećao mu da će ga stavljati u tim, ali već je bilo kasno.

Za to se nije pitala ni pamet, ni srce, nego tradicija i drevni običaj: deda Afet i čitava porodica rekli su Arijanu da je Makedoncima dao besu, i da ne sme da je pogazi.

Tako se momak koji je dotad o (sada Severnoj) Makedoniji slušao samo u porodičnim pričama obreo u Skoplju, i bio, uz Elmasa i naravno nenadmašnog Pandeva, čiji je oproštaj od karijere baš na Evropskom prvenstvu jedna od najsimpatičnijih priča proteklih kvalifikacija, jedan od najzaslužnijih za najveći uspeh nacije koja nam je dala i Pančeva, i braću Đurovski, i Najdoskog, i Dojčinovskog.

Evropsko prvenstvo, pa četiri puta igranje u Ligi šampiona, pa četiri grupe Lige Evrope, devet titula i još kupova – sve to je, uprkos pauzi od dve godine (tokom pauze, inače, Dinamo mu je plaćao puni ugovor) postigao momak koji je svačiji i ničiji, onako kako to na Balkanu uglavnom bude.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta