PRELAZZI: 18 godina

Voleli bismo da kažemo onu "kao da nikada nije ni odlazio", ali biće dovoljno, danas oko 16 časova i pet minuta, taman posle ručka, kada od subote ostaje onaj njen najbolji deo – trosed, Premijer liga i pokoji nevini tiket, u kojeg smo i dalje ubeđeni i već smo unapred potrošili te novce – da pogledamo nadole, u svoje sve veće stomake, ili u ogledalo, gde se sve češće pojavljuje ona izdajnička seda...

Uf, da.

Prošlo je osamnaest jeseni, čitavo jedno punoletstvo, deca koja su tek bila rođena tog dana dogodine će i na fakultet. Verovatno bi čak i on, koji je od svog tela napravio svetilište, a od svoje ličnosti kult, priznao da nije više brz kao onaj klinac sa šiškicama, kojeg je ser Aleks Ferguson preoteo, videvši u njemu i lidera, ne samo dečka koji mnogo zna lopte i mnogo ne voli da gubi.

(Te nedelje na prvoj mesti američke top-liste hitova bili su Bijons i Jay-Z sa "Crazy In Love", a beše aktuelan i 50 Cent sa "P.I.M.P."; najgledaniji letnji hitovi bili su "Pirati s kariba" i "U potrazi za Nemom"...)

A opet, nešto će biti isto: Old Traford će i sa drugim saundtrekom imati velika očekivanja, tada dete a sada muškarac u izvesnim godinama tumačiće glavnu ulogu čak i ako ne bude počeo utakmicu – u kom će slučaju razočarati nekoliko miliona igrača Fantazija koji su ga na jedvite jade skarabudžili u ekipu – i svi će gledati u njega.

Mančester Junajted, njegov tim i tada i danas, u međuvremenu je (iz)gubio nadu, ali ju je opet stekao. Možda ta nada ima 36 godina, ali je njegov povratak veća poruka čak i od onih skupih transfera, poput dovođenja Džejdona Sanča; sa Kristijanom Ronaldom u ekipi više nema izgovora ni jurcanja za utešnim nagradama, što se njemu mnogo sviđa i od čega njegov menadžer i bivši saigrač, Ole Gunar Solskjer, verovatno zazire.

Biće isto, sem ako ne odluče da reklamiraju svoju treću ili ko zna koju šarenu garnituru, i što će ekipa koja će se suprotstaviti Ronaldu i Solskjeru biti u crno-belom dresu, ali taj klub samo je po imenu onaj koji je krajem avgusta 2003. godine – punih osamnaest leta i jeseni, moramo to još jednom napisati čisto da budemo sigurni da je zaista toliko i prošlo – ugostio Mančester Junajted na svom Sent Džejms Parku.

Ferguson sa Klebersonom i Ronaldom

Šta bi navijači Njukasla, depresivni Toon Army, dali da mogu sa takvim optimizmom da dočekaju ovaj duel! U svim izveštajima s tog meča – novinski papir u međuvremenu požuti, ali to bi se makar metaforično moglo reći i za internet stranice; iz današnje vizure, one izgledaju posno, sa previše slova, premalo fotografija i, da budemo iskreni, sasvim pristojno – jednog od prvih u novoj sezoni Premijer lige, govori se o "odmeravanju snaga pretendenata na titulu".

Od tada je Junajted, rekosmo, imao svoje uzlete, svoje Lige šampiona i ubedljivo i u poslednjim trenucima osvajane i gubljene titule, ali njihovi današnji rivali znali su samo za nemoć, bol i pomalo neverice.

U sezoni pre toga činilo se da će jedan drugi veliki ser, Bobi Robson, ponovo uspeti da se bori za najvredniji trofej, ali je Njukasl na kraju ostao bez snage i morao se zadovoljiti "tek" trećim mestom, što je za gazdu Fredija Šeparda – jednog od onih koji su zbog kluba koji vole i vode bili spremni da prave razne gluposti – predstavljalo nešto između neuspeha i još stepenice koja se mora preći.

Zato je u novu, ovu 2003. na 2004, Njukasl ušao sa velikim ambicijama. Očekivao se još jedan plasman u Ligu šampiona, očekivao se napad na titulu, odbrana je bila stamena i fizički snažna – Grifin i O'Brajen i nesrećni Tajtus Brembl, koga će izvesni komentator na kojeg smo godinama bili osuđeni, Branko Vujisić, uporno zvati “Brambli” – a sredina i napad krcati engleskim i inostranim talentom i iskustvom: Rober, Hugo Vijana, Dajer, Bojer, Dženas, Gari Spid...

I ikona Alan Širer, naravno.

Kristijano Ronaldo nije bio među starterima, zapravo će odigrati tek poslednjih petnaestak minuta, kada je već sve bilo rešeno onako kako je Junajted često rešavao – preokretom, sve sa crvenim kartonom za ser Aleksa zbog klinča sa sudijom – ušavši upravo umesto svog današnjeg trenera.

U tim starim izveštajima njegova epizoda predstavlja se sintagmama kao što su "wonder boy" i "wonderkid": za koliko li se samo igrača te reči upotrebe, a oni propadnu kao žeton?

On, eto, nije, a to "nije" je vrhunski eufemizam.

Odatle su sudbine Junajteda i Njukasla krenule, dakle, da se račvaju, ali nije trebalo da prođe mnogo vremena, nije to bila grudvica koju su Van Nistelroj i Pol Skols (strelci u toj pobedi 2:1, nakon što je Širer doneo vođstvo domaćinima na poluvremenu), pa da se mora, kao za klimatske promene, sačekati koju godinu da bismo videli prave posledice.

Jer znaju to i ona deca što su tad tek bila rođena na ovim prostorima, jednako kao i mi što puštamo stomake: četiri dana pošto su bili nazočni spektaklu jednom od prvih predstavljanja tog "wonder boya" na Ostrvu, na isti stadion, sa minusom iz prvog meča, stigao je beogradski Partizan...

Sve do oktobra Njukasl nije uspeo da se sastavi, ni da se oporavi od krize u koju su ga gurnuli Skols i Ćirković. Sezonu su nekako, na jedvite jade, završili na petom mestu, ali su trzavice, nepoverenje i prosuta obećanja na relaciji Šeperd–Robson već toliko eskalirale da je to morala biti poslednja sezona koju je veliki trener proveo na klupi voljenog kluba.

Odatle je išlo samo nizbrdo, a ponosni klub sa severa zemlje će od maštanja o tituli postati prosečan, pa ispodprosečan, pa samo dosadno loš i loše dosadan klub, uz to redovna mušterija kako Mančester Junajteda, tako i Kristijana Ronalda.

(Junajted sa Ronaldom neće, ipak, te godine uzeti titulu – učiniće to "Nepobedivi" Arsenal, onda će se pojaviti Žoze Murinjo pa će stariji Portugalac sprečiti mlađeg Portugalca da se i u naredna dva proleća raduje peharu, sve dok nije nadoknadio...)

Ima, zato, mnogo više simbolike da Ronaldov "kambek" bude baš protiv Njukasla, na čijoj klupi sedi još jedan bivši igrač Junajteda: i da zatvori krug koji je počeo pre ravno jednog punoletstva, i da ga u ekipu stavi tip kojeg je doveden da zameni, i da pokaže, na veliku žalost brojnih pristalica Njukasla, ko je tu stvarno veliki i ko je kako prošao za sve ovo vreme otkako smo prvi put čuli "Crazy In Love" i počeli da puštamo stomake.

I mogu samo da se nadaju da će biti miran i tih kao onda kada je, ima li, zaboga, stvarno toliko godina, bio samo "čudo od deteta".