PRELAZZI: 10% talenat, 90% naporan rad, 100% Tomason

Ako su mu namere bile časne, posledice njegovog naučnog rada počele su da žive neki svoj život.

Stanoviti psiholog Anders Erikson je početkom devedesetih objavio istraživanje po kojem razliku između elitnih nastupa i amatera, u 90 odsto slučajeva, čini naporan trening i rad na sebi. Odatle su nastala dva mita: jedan o tome da je dovoljno – heh, dovoljno – uložiti 10.000 časova u neku aktivnost pa da postanete velemajstor; i drugi, koji će papagajski ponavljati mnogi sportisti u intervjuima, da je za uspeh u karijeri recept “10 odsto talenat, 90 odsto rad”.

Nije Anders Erikson kriv što su svi pogrešno čitali, mada je možda mogao da objasni da je, recimo, svoju studiju bazirao isključivo na muzičarima, poput violinista, i drugim umetnicima.

U sportu važe neka druga pravila, u sportu su igrači koji stignu do vrha koristeći naporan rad uglavnom nipodaštavani.

U sportu, fudbalu nekako najviše, na pijedestal stavljamo ljude za koje govorimo “prirodan dar”, “ovo se ne uči”, “s tim se rodiš”.

Žudimo da vidimo inspiraciju, onaj trenutak u kojem se uradi nešto nečuveno, nešto što dotad nismo videli. Nešto što ne može da se uvežba ni za deset hiljada, ni za sto hiljada sati.

Ali, da li je to nepravedno prema onima koji u sebe ulože toliko da gotovo izbrišu granicu između “elitno” i “veoma dobro”? Da li su zaslužili da budu u zapećku, da ih se malo ko seća i da ih malo ko pominje, dok oni volšebni traju u našem kolektivnom nesvesnom? Da li je vrednoća potcenjena, posebno u doba samoreklamerstva?

Filipo Inzagi, Superpipo, bio je čovek iz prve kategorije. Čak i ako njegovi talenti nisu bili mnogi, umeo je. Umeo je, jbg, kao niko pre njega, i najteže bi bilo, i Andersu Eriksenu i Albertu Ajnštajnu, da objasni kako se to, kojom magijom, Pipo nalazio na terenu baš gde treba, plešući po ivici ofsajda kao akrobata na žici.

Drugi, i neće vam niko zameriti ako ste ga zaboravili, u tom istom timu, poslednjem velikom Milanu, drugi beše Jon Dal Tomason.

Jon Dal Tomason u akciji za Milan (©Reuters)

Imao je i on svojih lepršavih momenata, desi se čak i teškašu da napravi nešto o čemu će se pričati, ali svaki gol – a bilo ih je, baš – u Holandiji, Italiji, Nemačkoj, Španiji, pa i u Engleskoj (mada ih je tu bilo najmanje) delovao je kao da je u njega uloženo mnogo rada i mnogo truda.

Da li ga to čini manje vrednim? Ili je njegova žrtva, a umeo je da se žrtvuje za tim onoliko, igrajući “drugog napadača”, u preteči današnjih lažnih devetki, bila utoliko veća?

Surove brojke će uvek biti na njegovoj strani: dao je više od dve stotine golova u šest zemalja, osvojio i Ligu šampiona i Skudeto i Kup UEFA, nastupao za Dansku na svetskim i evropskim prvenstvima i bio i ostao najbolji strelac u istoriji svoje zemlje u modernoj eri.

Bio je i čudo od deteta, o koje se otimala čitava Evropa (izabran je za najboljeg mladog igrača holandske lige u konkurenciji Patrika Klajverta i Roja Makaja) – možda najveća, možda jedina greška u karijeri bila kada je iz Herenvena otišao u Njukasl Kenija Dalgliša, ali to je i lajtmotiv ovog teksta, pa ćemo mu se i vratiti u dogledno vreme – a ne može se reći, pogledajte prethodni pasus, da nije ispunio očekivanja i sopstvene snove.

(U nekom drugom univerzumu, Tomason i Alan Širer bili bi najubojitiji tandem u čitavoj Premijer ligi, umesto toga se njegova ostrvska epizoda – otežana time što su ga i štampa i stručni štab proglasili za “novog Mihaela Laudrupa” – posmatra kao čudna fusnota, kašljucanje na početku koje je i uticalo i nije uticalo na ono što će doći kasnije.)

Jon Dal Tomason u dresu Njukasla (©Reuters)

A opet, nije ga krasila ni brzina ni visina, nije imao ni najprefinjeniju tehniku – posebno u Anćelotijevom Milanu, koji je vrcao od umetnika – niti je ikada bio, u najširem smislu te reči, moderan. Njegov je doprinos bio da otvara prostor za druge, i da ga uočava za sebe, kada bi se pojavio niotkuda, kao da hoće da kaže “eto, i ja imam taj dar” i ubacio loptu iza linije, često kao zlatna rezerva.

Bilo je to sasvim dovoljno, i verovatno bi se 90 odsto profesionalnih fudbalera koji ne daju 90 odsto sebe na treninzima odmah menjalo sa njim; bilo je to sasvim dovoljno da ga Karlo Anćeloti jednom nazove “Belim škorpionom”.

Neki vas igrači iznenade kada pređu u trenere jer im cipele budu sušta suprotnost plesu kopački po travi; u slučaju Jona Dala Tomasona, čini se da je išao u savršenom skladu.

Jon Dal Tomason u ulozi trenera (©Reuters)

Prvi posao bio mu je u Ekscelsioru, i bio je to njegov igrački Herenven, onda ga je bezecovala Roda i bio je to njegov igrački Njukasl, koji se okončao s crvenilom u licu posle pet meseci; potom je malo ispao s radara – kao kada je iz Premijer lige napravio odstupnicu u Erediviziju krajem devedesetih – u stručnom štabu sjajne danske reprezentacije, da bi se odjednom pojavio njegov menadžerski Milan.

U poslednje dve sezone, trener Jon Dal Tomason osvojio je dve titule prvaka Švedske sa Malmeom; još važnije, uveo ih je, uz pomoć i našeg Veljka Birmančevića (a naslediće ga još jedan Srbin, Miloš Milojević), u grupnu fazu Lige šampiona, gde će Juventus i Čelsi biti preveliki zalogaj za neiskusni tim.

I onda, kada je došlo vreme za novu raskrsnicu, Danac je odlučio da se porve sa svojom najvećom traumom.

U Englesku, gde bi drugo.

Jon Dal Tomason nedavno je predstavljen kao novi trener Blekburna, tima što je i dalje slavio svoju titulu prvaka Premijer lige kada je Danac prvi put pohodio Ostrvo i olupao se u Njukaslu, timu koji je devedesetih žudeo da osvoji taj isti pehar.

Blekburn je pod gazdama, indijskim konglomeratom za mesne prerađevine Venky's, strpljivo propadao nekoliko godina, pre nego što su se nekako izvukli iz Lige jedan i ponovo postali faktor u Čempionšipu. U sezoni za nama, na trenutke je izgledalo da nadareni tim koji je pet godina, što je za gazde ranije bilo neverovatno, vodio Toni Mobrej, može čak i do plej-ofa, ali je sezona okončana u antiklimaksu.

Čak i da ne postoji engleska rana, koja je očigledno svrbela Danca sve ove godine – moralo je biti teško da dobiješ, tako mlad, priliku da igraš sa Alanom Širerom, a onda da ti se Džordijevci smeju i proklinju te zbog mokre džebane – nema veće simbolike, i nema bolje lige za njega od Čempionšipa.

Ako se negde ceni znoj, ako je negde potreban težački rad, ako negde nije važan samo talenat, nego mora da se uloži onih deset hiljada sati, i pride da se poklope kockice, to je prvenstvo u kojem će već od 29. jula – 29. jula! – nastupati i Votford, i Norič, i Vest Brom, i Sanderlend, i Barnli...

I Blekburn, naravno, ovog puta predvođen mladim stručnjakom, u još jednoj borbi. Za neke stare dugove, za rušenje mitova, za sve one koji nisu bili najtalentovaniji, ali su uvek davali sve od sebe.