PRELAZZI: “Džo Egzotik” u borbi za opstanak

Ovo nije bila dobra godina za ljubitelje tigrova. 

Dobro, ovo nije bila dobra godina ni za ljubitelje fudbala, ljubitelje mora, ljubitelje kafana, ljubitelje izlazaka, punih pluća, sunca, slobode, zdravlja i života, tako da su tu tigrovi pomalo kolateralna šteta, ali ipak napomenimo da ovo nije bila dobra godina za ljubitelje tigrova.

Tu smo temu mogli da načnemo još u (prvom?) karantinu, kada je dobrom delu planete jedan zabavni eskapizam predstavljala čudesna dokumentarna serija “Tiger King”. Teško je zaista opisati o čemu se tu radi, ako probamo da sažmemo, to je priča o Džu Šrajbvogelu, u Oklahomi i Sjedinjenim Državama poznatijem kao Džo "Egzotik", jednom sasvim neobičnom čoveku s "tarzankom" koji poseduje strast prema kantri muzici, popularnosti, životinjama i, kako tvrdi, najveći privatni zoološki vrt na svetu.

Džo zarađuje tako što naplaćuje karte posetiocima koji, opet, mogu da maze bebe tigrova, lavova, risova i ostalih velikih mačaka (tu su i aligatori, slonovi i majmuni, bez brige), što se nikako ne sviđa njihovim zaštitnicima, a pre svega izvesnoj Kerol Baskin, koja vodi rezervat za ugrožene životinje na Floridi. I koja je možda, samo možda, ubila svog muža, nahranila ga tigrovima i počela da troši njegove milione. I preudala se. I oblači se samo u tigrasto.

Netfliksova serija “Tiger King” govori i o nama, o bizarnostima s kojima živimo, o socijalnoj i ličnoj patologiji, o kulturi megalomanije i manijaka koji ne prezaju ni od čega samo da bi dobili svojih pet minuta slave, o vremenu u kojem se polako brišu granice između realnosti, mašte i košmara.

Ali, za ovu priliku, usredsredimo se nakratko na glavnog junaka Džoa Egzotika. On se, ukratko, raspada, a raspada se i njegov zoo-vrt i svi ljudi oko njega. Nekima ispadaju zubi, neki su samo žrtve sopstvene ambicije, sveukupno uzev to je jedna ober-dekadencija, toliko loša, toliko jadna, toliko poražavajuća da bukvalno ne možeš da skineš pogled s nje.

E baš tako izgleda Hal Siti.

Semafor u Viganu (©Reuters)

“Tigrovi” iz Kingstona na Halu – kako pompezno ime za jedan tužni grad, i o tome ćemo koju – koji su pre svega nekoliko sezona igrali u Premijer ligi, u Evropi, i vodili sa 2:0 u finalu FA kupa, danas su, taman koliko i Džo Egzotik i njegova bratija, predmet otvorene sprdnje čitavog fudbalskog sveta.

Izgubili su sa 0:8 od Vigana, sastava koji će im se, ako se ne dogode dva čuda, verovatno pridružiti u trećoj engleskoj ligi od naredne godine (uprkos solidnim rezultatima na terenu, Vigan je proglasio bankrot i na kraju takmičenja ga čeka oduzimanje 12 bodova, što može ali i ne mora da znači ispadanje) i time i simbolično doterali do kraja svoju groznu godinu.

Nije, treba li uopšte da ponavljamo, nije nikome prijala 2020, ali ljubiteljima ovih posebnih tigrova još manje...

Kingston apon Hal je, inače – i tu ćemo se pretposlednji put nasloniti na Oklahomu iz one lude serije – jedan od najsiromašnijih i najtužnijih gradova u Ujedinjenom Kraljevstvu. Otkako su se, ima tome i četrdeset godina, dokovi ispraznili a ribolovci sve češće ostajali kratkih rukava, Hal je redovno na dnu tabele koja meri društveno-ekonomski i privredni razvoj ili subjektivni osećaj sreće. Prednjači po nezaposlenosti, po broju ljudi na socijalnoj pomoći, po visokom kriminalu. Nisu loši u ragbiju, ali mala je to uteha...

Čuveni britanski pesnik Filip Larkin bio je jedan od retkih koji su ga voleli, mada je imao svoje lirske, a ne objektivne razloge za to. “Kingston apon Hal je”, govorio je on, “toliko daleko od svega ostalog. Na putu za nigde, kao što je neko rekao. Usred usamljene zemlje, a iza te usamljene zemlje postoji samo more”.

A iza mora, jasno je sada, postoji samo obraz koji bridi, a tigrovi se pretvaraju u slepe i bespomoćne mačiće.

Prvog januara, Hal je pobedio na Hilsborou 1:0 i bio nadomak mesta koji vodi u plej-of Čempionšipa. Od tada, odigrano je – naravno, pauza je trajala čitav mart, april i maj – 18 utakmica, na kojima su, od mogućih 54, uzeli okruglo šest bodova.

Jedna jedina pobeda, protiv Midlsbroa, golom u sudijskoj nadoknadi, tri nerešena rezultata i nekoliko teških poraza: 0:4 (Lids), 1:5 (Stouk), 1:5 (Brentford), 0:3 (Blekbern)...

... i 0:8 (Vigan), naravno, kao trešnja na vrhu.

(©Reuters)

Kada ovoliko ne ide, a baš ne ide, naravno da je dobro pokazati prstom u krivca; u slučaju Hala, gde god da taj prst bude usmeren, nećeš pogrešiti, ko sa onim udaranjem na Bugare.

Na početku, i na kraju svega, stoje vlasnici. Porodica Alam odavno se zamerila navijačima. Asem Alam i njegova familija egipatskog porekla, koja već decenijama obitava u Istočnom Jorkširu (pobegli su još šezdesetih, od velikog jugoslovenskog prijatelja Nasera; Asem Alam je zato drugar Tonija Blera i bio je izdašni donator Laburističke partije sve dok nije postao izdašni donator Borisa Džonsona i njegovih torijevaca...), došao je 2010. kao spasilac, ali je medeni mesec ubrzo postao gorak.

Hal je već jednom bio na udaru onih koji prate fudbal: Alamovi su poželeli, 2013. godine, da privuku veći broj navijača, posebno sa Istoka, time što će Hal Siti AFC, koji se zove Hal Siti AFC od 1904. godine, preimenovati u “Hull Tigers”.

“Šta znači Hal Siti? To je nebitno... to je baš uobičajeno. A ja želim da klub bude poseban. Nema ničeg posebnog u reči 'Siti'”, rekao je tada Asem Alam. Kada su se navijači pobunili, rekao je da je on biznismen i da mu niko neće govoriti kako da se ponaša u biznisu. Kada su navijači osnovali grupu “City Till We Die”, poručio im je da mogu da umru što pre, a da će uskoro ceo svet shvatiti koliki je on vizionar.

Na kraju je Fudbalska asocijacija pritekla u pomoć i odbila da promeni ime klubu, a Alam se ljutnuo i na svoj način nastavio da tera inat: prvo je izbegavao da dolazi na stadion, potom je smanjivao budžet i prodavao najbolje igrače čim pokažu kvalitet, a Hal je dugo bio notoran i po tome što je cena ulaznice ista za bebe kao i za odrasle ljude...

Ovog januara, rasprodaja se nastavila, pa su prodati Džerod Bouen (jedini koji je davao golove u prvom delu sezone i na kojeg, u Vest Hemu, treba obratiti pažnju) i Kamil Grosicki.

To je već nastavak tradicije: jedan od najboljih levih bekova u Premijer ligi, Endi Robertson, takođe je nekada igrao za Hal, a prodat je za svega 8.000.000 funti. Nije se klub previše opario, uzev u obzir šta je bilo posle, ni od Harija Megvajera...

Pre svega tri godine, na lepom stadionu okupljalo se svih 25.000 ljudi, dok ih je pre karantina dolazilo manje od 10.000.

Igrači su posebna priča: nekolicini je istekao ugovor a od njih je traženo, umesto da se naprave novi kratkoročni aneksi, da igraju potpuno besplatno. Na to nisu pristali ni kapiten Erik Lijah ni njegov zamenik Džekson Irvin i time su, ako ništa drugo, izbegli da budu vinovnici one bruke u utorak uveče. To znači da će Hal u poslednja dva odsudna kola (Luton kod kuće, Kardif u gostima) biti desetkovan.

Asem Alan (©Reuters)

Irvin je, inače, bio jedini fudbaler u aktuelnom sastavu koji je odigrao više od stotinu utakmica za tim, što znači da su ga Alamovi – a pre svega Ehab, Asemov sin, koji je posle tatine ljutnje preuzeo operativu – vrlo izigrali.

Ni oni koji igraju nisu previše zainteresovani za dobrobit kluba, pošto su im plate smanjene protivno njihovoj želji. Izvori onlajn-magazina Athletic navode da će, čak i ukoliko opstanu u Čempionšipu, igrači Hala imati najniže plate u čitavoj ligi

Trener Grent Mekan tu je tek usputni krivac...

Pošto ovaj tekst izlazi u Srbiji, nikakvih posledica neće biti. No naše engleske kolege imaju mnogo surovija iskustva: gazde kluba proterale su sa stadiona, ali i iz trening-centra, dvojicu novinara (inače dugogodišnjih izveštača), sa objašnjenjem da rade protiv interesa kluba i objavljuju neistine.

Nije zato ni čudo što je Alam – koji bi želeo da proda klub, ali drži previsoku cenu, po čemu liči na Njukaslovog Majka Ešlija – bio najglasniji zagovornik teze da ovu sezonu treba poništiti: verovatno je i sam znao, mnogo bolje od svih nas koji smo bili pomalo iznenađeni ovim 0:8, šta će se dogoditi u nastavku.

Spektakularno implodiranje Hala još jedna je potvrda da je Čempionšip totalno lud, eto, koliko na vrhu – gde će Brentford pokušati da izvaćari VBA u poslednja dva kola i gde traje pošteno krljanje za mesta u plej-ofu – toliko i na dnu, sve sa tim bodovima koji će biti oduzeti Viganu i koji će krojiti tabelu. 

Ali ništa, stvarno, nije toliko zanimljivo kao gledati ovu fudbalsku verziju “Tiger King”, baš kao saobraćajke s kojih je teško skrenuti pogled: jeste da nema poligamije, prostitutki, seksualnih kultova i kandidatura za predsednika – mada, kako je krenulo, ni to ne treba isključiti – ali zato je tu mnogo ljutih ljudi, dekadencije, propasti, prevara i zapostavljenih, namučenih tigrova i njihovih fanova.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta