PRELAZZI: Xabi, neeeeeeeeeeeeeeee!

Nije prvi put da pozivamo seriju “The Office” u pomoć kada treba dočarati ono što se događa u fudbalskom klubu Čelsi, lažnom svetskom prvaku, u poslednjih nekoliko godina, odnosno otkako ih je preuzeo investicioni fond, ili šta god da je taj kapitalistički konglomerat s američkom značkom, ali ništa drugo ne bi imalo smisla. 

Jer, “Ofis” je najuspelija satira radnog mesta u ovom stoleću, baš kao što je Čelsi najuspelija satira fudbalskog kluba makar u ovoj deceniji, ako ne i duže.

Dakle, neka umesto nas svih, koji smo zgroženi i mišlju da Ćabi Alonso nakon onog opšteg džumbusa na “Santjago Bernabeu” stigne u jedini klub čija je svlačionica još toksičnija, a uprava još groznija – jedina je razlika, manje-više, što bi mu ovde probleme pravili mnogo slabiji igrači nego oni u Madridu – i koji zbog toga brinemo za njegovo duševno zdravlje i potencijalne posledice koje dva ovakva radna mesta mogu da ostave na njega, neka umesto nas govori Majkl Skot.

“NO! GOD! NO, GOD, PLEASE, NO! NO! NO! NOOOOO!"

Neka Majkla da se malo sabere, mi da probamo da dođemo do reči: nema ničeg tužnijeg nego da sjajni Bask, koji se starao, bilo sa loptom u nogama ili onda kada bi tek trebalo da je uzme, da sve na terenu bude cakum-pakum, da se ne prave ni suvišni, a kamoli pogrešni koraci, stigne u najgore vođeni klub u Evropi (konkurencija je tesna, ali ipak su za šaku dolara iznad ostalih). 

Kao što, ako pogledate Čelsijevu, pardon vrhušku kompanije BlueCo, nema ničeg logičnijeg nego da pokušaju da privole upravo bivšeg igrača Liverpula, Reala i Bajerna, ne bi li im dao (lepo) ljudsko lice i pokušao da zauzda buđ i žabokrečinu u rupu koju su sami iskopali.

I taj osećaj nije samo zbog Liverpula. Ono, istina je da je ljudski mozak prava mašina za pronalaženje obrazaca, te osećamo izvesnu nelagodu kada vidimo nešto što naš um proceni kao protivprirodno. 

Čelsi daje makar dva gola Mančester Sitiju u finalu FA kupa, u subotu od 16 časova

Ćabi Alonso na Enfildu, to je – kakva god da bi mu bila sudbina – nekako normalna, logična slika. Ćabi Alonso na Stamford bridžu, sa ugovorom do 2037. koji će zapravo trajati svega nekoliko meseci, to kod racionalnog čoveka izaziva anksioznost i dovodi do napada panike, pomalo i besa.

Baš kao kad Majkl Skot vidi svog zakletog neprijatelja kojeg se, nadao se, odavno rešio.

Kad smo kod komičara, ima onaj sjajan aforizam Gruča Marksa “Ne bih želeo da pripadam nijednom klubu koji bi mene prihvatio kao člana”. Nešto slično važi za klupu Čelsija: ako su nekoga tražili, i ako taj šalje pozitivne signale (kao što navode dobro obavešteni izvori), to sigurno znači da nije dobar za njih.

Pardon, da oni nisu dobri za njega, jer niko nije dobar za njih.

Ono što je Ćabi želeo u Realu, a što su mu onemogućili nazovi alfa-mužjaci koji mere svoje piše u madridskoj svlačionici, bio je Projekat: makar nekoliko sezona da im promeni DNK, da usadi svoje “vjeruju”, da od zbira egoista napravi tim, kao onaj koji je niotkuda odigrao sezonu bez poraza (dobro, i poklekao tek od maaaalo iskusnijeg trenera na poslednjem evropskom stepeniku).

(Reuters)

Teško je zamisliti da mu to Čelsi može ponuditi.

A kad smo kod ljudske prirode, ima i onaj sindrom spasitelja, ono “Mogu ja da ga promenim”, taj osećaj da bi se vraćanje Čelsija na pravi put – a tu se ne misli samo na rezultate – smatralo jednako velikim poduhvatom kao i dugotrajni mandat u Realu ili osvajanje duple krune sa Leverkuzenom.

Da je to neki drugi klub, sa drugačijim vlasnicima i sa manje faulova u poslednjoj petoletki, moglo bi da zvuči primamljivo: mladi i ambiciozni igrači, talenta za izvoz, sposobni da igraju u visokom tempu i sa loptom – baš kao što je Ćabi voleo. Plavcima ne nedostaje previše igrača, možda svega dvojica-trojica, kako bi mogli da ispoštuju Alonsov stil. A ta dvojica-trojica nabaviće se i bez Lige šampiona…

Pošto deluje kao inteligentan tip, Ćabi sigurno zna sve o Čelsiju, i valjda u ovim pregovorima – ako zaista traju, kao što nam javljaju da traju – ima dovoljno aduta: ako me već tražite, onda će da se zna ko u diple svira, a ko predaje etiku, pardon dovodi igrače i bira ko će i koliko igrati. 
Poketino i Mareska to nisu uspeli, a onog poslednjeg valjda ne moramo da pominjemo, da ne prlja tekst u kojem ima mnogo legendi.

Isto je tako nemoguće da Ćabija ne svrbi klupa na Enfildu, na kojoj trenutno sedi pogrešan tip i ne planira da odstupi. 

Pogrešan? Ne kažemo to mi, kaže stadion koji je prošlog vikenda, upravo protiv Čelsija, po prvi put izviždao trenera Arnea Slota i njegove izmene.

Kao što je, na koncu, nemoguće, ako volite fudbal, i ako ste ikada voleli kako je igrao Ćabi Alonso (a te dve stvari su neodvojive!) da vam se i na prvi pomen potencijalne saradnje Baska i Čelsija ne okrene stomak. Pa da se ne pretvorite u Majkla Skota:

“Ne! Bože! Ne, Bože, molim te, ne! Ne! Ne! Neeeeeeeeeee!”

Autor je urednik Nedeljnika i kolumnista Mozzart Sporta