Pre će Halejeva kometa da preleti iznad Zemlje nego da Atletiko primi gol u nokaut fazi

Od svih učesnika osmine finala možda je najmanje atraktivan. Godinama mu zameraju na stilu, kao da je, Boga ti, ritmička gimnastika u pitanju; spočitavaju kako ništa veliko nije u stanju da uradi; pričaju kako je vreme Dijega Simeonea prošlo, ali će pre biti da Borusijino još nije došlo.

Atletiko nema novca za razbacivanje poput Mančester Sitija ili Pari Sen Žermena, sudijsku zaleđinu kakvu u Španiji uživaju Real i Barselona, atraktivnost kakva prati ovu sezonu Arsenala, ali vala nemaju ni bezveznjakovića na klupi kakav je Tomas Tuhel. Baš zato što na madridskoj sedi Čolo domaćin je u velikoj prednosti pred sudar sa sastavom iz Dortmunda.

Čak i kad ne može da se osloni na Memfisa Depaja, jednog od junaka elimincije Intera (opet povređenog), Argentinac se uzda u najjači adut Atletika. Zidine Metropolitana. Dortmund ima fenomen Vestfalen i Žuti zid će biti u gro planu za šest dana, ali ove srede tribine stadiona na kome se niko ne oseća prijatno guraće domaćine na još jednoj pobedi. Nije slučajno što je Atletikova sezona jing i jang u poređenju učinka kod kuće i na strani. Dok je u gostima gubio utakmice od Valensije, Kadisa, Las Palmasa, a ni mučeni Almeriju nije dobio, dotle pred svojim navijačima izgleda (skoro) nepobedivo.

U jednom trenutku je bio u seriji od 28 utakmica bez poraza na Metropolitanu, pre nego što je izgubio od Atletik Bilbaa i Barselone, a ipak su u pitanju sveži osvajač Kupa kralja i aktuelni prvak države. No, u tih 28 ubrajaju se i trijumfi nad Realom (dvaput), pa i Fajenordom, Seltikom i Lacijom (u grupnoj fazi), te Interom (u revanšu osmine finala). Posle tog saznanja, ko sme da zapreti Čolu? Taman da pošalje decu na teren, to je njegova teritorija.

Doslovce i u prenesenom značenju. Ako se ograničimo samo na Ligu šampiona, Atletiko sa Čolom na klupi nikad nije izgubio eliminacioni meč elitnog takmičenja u ulozi domaćina. Bez obzira da li je reč o prethodnom (Visente Kalderon) ili sadašnjem stadionu (Sivitas Metrpolitano). Vodio je ekipu na 16 utakmica, slavio na deset i šest puta je bilo nerešeno, što jasno ukazuje da je naučio zakonitosti takmičenja. Znao je da pobedi bolje od sebe. Ili one koji su takav utisak odavali.

Štaviše, dolazili su Argentincu na crtu moćni klubovi poput Liverpula, Mančester junajteda, Mančester Sitija, Čelsija, Bajerna, Reala, Barselone, Juventusa, Milana, te oni manje jaki kao što su Lester, Leverkuzen i PSV. I niko nije uspeo. Koliko igrača, koliko stručnjaka, koliko pokušaja. Džaba. To kako ih Simeone omađija je za poštovanje. Ma, pre će Helajeva kometa da preleti iznad Zemlje nego neko da neko da gol u susretima nokaut-faze (samo četiri za 11 godina). Nije normalno! Ne morate da ga volite, ali morate da ga se plašite. Šorts sam spada...

Niko u Madridu ne sumnja da će pasti i fudbalerima iz Dortmunda, bez obzira što je Borusija preživela najzahtevniju grupu jesenas (Milan, PSŽ i Njukasl) i nedavno dobila Bajern u Minhenu. Najviše iz razloga što su španski predstavnici u eliminacionim susretima za bundesligaške timove – smrt. Od sezone 2013/14 sastali su se 15 putova u nokaut-fazama, a ekipe iz Primere su prošle čak 13 puta, što čini postotak uspešnosti od 87 odsto. Zapanjujuće.

Zato, realno gledano, ekipa Edina Terzića baš i nema čemu da se nada. Makar na prvi pogled. Bar u prvom meču. Ionako je dobila jednu jedinu utakmicu u gostima u ovoj fazi takmičenja. Još marta 1997. kad je tukla Okser u Francuskoj (1:0).

Tad je Mats Humels imao devet godina, Niklas Filkrug četiri, Marsel Zabicer i Emre Džan po tri...