Pravi Legionar i Grobaris totalitare

Došao na jednu – ostao skoro 20 godina. Uz dva kratka izleta u Grčku, maltene sve vreme ga je oblikovao poljski fudbal. I on njega, direktno doprinevši uzdizanju Legije na pijedestal najtrofejnijeg tamošnjeg kluba. U Varšavi su odavno spoznali da bez Srba nema pehara, posle Dragomira Okuke, Mirka Poledice i nenadmašnog Miroslava Radovića oslonili se i na Aleksandra Vukovića, a momak iz Banjaluke prvu celu samostalnu sezonu na klupi takve veličine okončao u velikom stilu.

Dva kola pre kraja Legija je vratila šampionsku krunu u vitrine. I postala prvi tim u godinama napetoj Ekstraklasi kome je pošlo za rukom da pre poslednje runde osigura naslov. Takmičenje u kome je pet vezanih godina odluka prvaku padala u završnih 90 minuta obeležio je popularni Vuko. Miljenik navijača, čovek od ugleda u očima rukovodilaca, upisao se u almahane kao jedinstven slučaj u Poljskoj: postao je prvi stranac u istoriji koji je titule osvajao kao igrač (dve) i trener. Ukupno 16. takav, ali prvi – legionar.

„Privodimo kraju sezonu po mnogo čemu drugačiju od prethodne. Čak je matematička potvrda titule stigla kasnije od očekivanog. Imali smo pet kola pre kraja prvu priliku da završimo trku, ali smo remizirali s Pjastom (1:1). Daleko od toga da mi smeta što je ovako ispalo. Moram da istaknem da kao tim možemo da napredujemo, činjenica je da smo izgubili mnogo utakmica (čak devet), što je normalno u Poljskoj, ali je potrebno težiti ka boljem. Osvajamo titulu tako što ne pobedimo na 10-15 utakmica u sezoni, u Ekstraklasi to je prirodno. Voleo bih da smanjimo broj kikseva. Jedino što ne želim jeste da se uljuljkam i pravim idiličnu sliku“, otvoreno i precizno deluje Vuković u intervjuu MOZZART Sportu.

Na klupu Legije seo je u proleće 2019, deset kola pre kraja minulog šampionata. Nasledio je Rikarda Sa Pinta i umalo da šok terapija rezultira titulom.

„Prilikom preuzimanja ekipe, bili smo drugi, pet bodova iza Lehije Gdanjsk, a pratio nas je Pjast. Svaki trener u kraktom periodu sposoban je da promeni atmosferu u svlačionci, na tom osnovu dobili smo prvih pet mečeva i izbili na prvo mesto, ali sam bio svestan da se ekipa suočava s problemima. Izašli su na videlo u preostalih pet utakmica, posle poraza od Pjasta upali smo u krizu, direktan rival je iskoristio, njemu svaka čast za ubitačan finiš, devet pobeda i remi na deset utakmica. Zaluženo se popeo se na tron, a i ove sezone bio nam je nezgodan rival“.

Sad kad je sve gotovo, kad se u kancelarijama toči šampanjac, malo ko se seća turbulentnog početka sezone, eliminacije od Glazgov Rendžersa u prvom minutu nadoknade revanša plej-ofa za plasman u grupnu fazu Lige Evrope, nevolja prelivenih na ligu, devetog mesta u avgustu... Tek u 19. kolu Legija je izbila na čelo tabele i više nikom nije dala poziciju „No1“.

„Uspeh je veći usled saznanja da smo napravili dubok rez pre 12 meseci, potpuno rekonstruisali ekipu. Promenili smo skoro ceo tim, a ostvarili maksimalan finansijski dobitak, izlazni transferi iznosili su 20.000.000 evra, a investicije u novajlije 3.500.000. Na sve to, prošlog leta smo smanjili plate na mesečnom nivou za 30.000 evra u odnosu na lane, što nam je omogućilo da spremni dočekamo krizni period izazvan pandemijom. Igrački, afirmisali smo mlade i fudbalere skrajnute u drugi plan, što daje šmek uspehu. Veći broj poraza skupili smo u prvom delu sezone, kao posledicu korenitih promena, kad je sve leglo, na mesto bili smo nezaustavljivi“.

I tako je „večiti pomoćnik“ (u Koroni, Legiji B i prvom timu) ili vršilac dužnosti (u tri situacije) napokon pokazao da je sposoban za velika dela. Kad god je varšavski velikan bio u problemu, Aleksandar bi istupao, začepio rupe i spremio teren glavnokomandujućem. Otuda se provlačila rečenica: „Vuko je srce kluba, ali nama je potreban razum“.

„U pitanju je izjava predsednika, kasnije interpretirana na razne načine. Strpljivo sam čekao šansu, prošlog proleća osetio da mogu da iznesem teret. U ovom poslu rezultat nikad nije garantovan, pretenciozno je obećavati, ali sam znao da ću izvući maksimum iz ekipe. Dobro su mi poznate potrebe velikog kluba, a satisfakciju sam dobio u tituli. Jedino što me ona ne zadovoljava, gledam napred, smišljam šta dalje.“

Za iskorak na međunarodnoj sceni potrebna su pojačanja. Srbin ih je već pikirao, čak u noći velikog slavlja, posle trijuma nad Lehijom, obelodanio da je za viši nivo potrebno pet-šest novajlija.

„Ne želim da bilo ko pomisli kako nas titula kandiduje za plasman u Ligu šampiona. Nije realno. U poslednje tri godine imali smo problem da uđemo u grupu Lige Evrope, ispadali smo od timova slabijeg UEFA rejtinga, a to ne bi smelo da se dešava. Ako želimo da prekinemo negativnu tradiciju, moramo da nadogradimo, nikako oslabimo ekipu, pa da čekamo čudo. Za to su nam potrebna pojačanja“.

Prvo je već promovisano. Po oprobanoj matrici. Srbin! Iz Lehije je stigao Filip Mladenović?

„Potvrdio se u poljskom fudbalu, dve sezone proveo u Gdanjsku, izrastao u reprezentativca, budućnost mu je u državnom timu. Sjajan momak, siguran sam da će biti pojačanje, imali smo ga na vidiku, nemam dilemu da će uspeti“.

Mladenoviću je namenjena uloga levog beka umesto Ivana Obradovića, koji je napustio Varšavu posle samo jednog meča u dresu Legije.

„Obradović je veliko razočaranje i za mene lično i za sve ljude u klubu, pošto smo računali da će biti krucijalno pojačanje. Došao je na početku sezone, bili smo svesni da moramo da ga čekamo da se vrati u formu. Nažalost, nijednog trenutka nije izrastao u nosioca igre, iako je doveden s tom namerom. Ni sad ne mogu da razumem da je utisak kakav je ostavio u Varšavi, daleko ispod nivoa kakav pamtimo i kakav je trebalo da pokaže. Ne mogu ništa loše za Ivana da kažem, profesionalac je, izuzetan momak, ali nešto nije upalilo. Odlučili smo da raskinemo ugovor, da svako traži drugo rešenje“.

Na suprotnom boku, još jedan fudbaler s ovih prostora. Podgoričanin Marko Vešović je do pucanja ligamenata bio jedan od najkorisnijih prvotimaca Legije.

„U šali kažem da niko nije savršen, tako i Marko, i Mladenović, imaju samo jednu manu. Igrali su u Crvenoj zvezdi. Inače je Veša mašina, ne mogu rečima da opišem koliko nam je značio na fudbalskom i ljudskom planu. Žao mi je što se povredio, siguran sam da će se vratiti još jači“.

Bio bi greh ne pitati šta je sa Miroslavom Radovićem, klupskom ikonom?

„Ne igra više. O planovima bolje s njim prozborite. Znam da je u Varšavi i da je istinska legenda, fudbaler s naših prostora najsnažnijeg pečata u Legiji. Samo fizičko prisustvo nekad nije potrebno, znajući šta je sve napravio i koliko ga cene“.

AKO MOŽEŠ DA DAŠ PET GOLOVA – DAJ!

© FOTO Legija

Poštuju i Aleksandra Vukovića. Precizije, sam se izborio za poštovanje, jer mu je klub produžio ugovor na još dve godine još pre kraja ovog šampionata. Kakav je to poduhvat, na koliko trusnom području radi, najbolje se vidi po podatku da je Legija u deceniji na izmaku promenila 12 stratega.

„Poljski novinari su me obavestili da sam prvi trener Legije koji je odradio celu sezonu još od Heninga Berga 2014. Nije lako opstati, očekivanja su ogromna, medijski pritsak veći nego u klubovima slične veličine, ali isto tako osećam ponos što sam sve izdržao. Kad sam postavljen, malo ko je verovao i davao mi šanse da preživim jesen, da uđem u 2020. Gledao sam da promenim ono na šta mogu da utičem. Novi ugovor mi je ponuđen znatno pre nego što smo se primakli osvajanju titue, nisam poleteo odmah da ga potpišem, time bih dobio samo lažni mir. Ovako, čekao sam trenutak kad smo matematički pred promocijom u šampiona i utoliko mi je draže“.

U početku je bilo skepse, malo ljudi je verovalo u vaš izbor, sad isti govore kako ste izvukli najbolje od igrača. Da nije zato što ste im kao pomoćnik bili bliski, izgradili poverenje?

„Možda, ako se posmatra isključivo odnos sa igračima, nikad na uštrb odnosa sa prvim trenerom. Isto sam predočio predsedniku u danu kad me je imenovao za saradnika Stanislava Čerčesova, rekavši: ’Nemojte očekivati da imam drugačije mišljenje od prvog trenera, ako i postoji, samo ću njemu i reći’. Tu sam bio izričit, maksimalno svoj. U odnosu sa igračima nikad nije mogla da se pređe granica, niti da bude usmerena protiv prvog trenera. Zadovoljan sam što sam i danas u kontaktu s ljudima kojima sam pomagao (Hasi, Čerčesov, Magiera, Jozak, Klafurić), svi od reda su mi čestitali šampionski naslov“.

Promenili ste mentalitet ekipe?

„Od prvog dana pokušali smo da pratimo radnu etiku i timski duh. Nikog da ne potcenimo, još manje precenimo. I da pružamo sve od sebe. Može da se izgubi, sve razumem, ali mora da se da maksimum. Ako si u prilici da postigneš pet golova – daj pet. Ukaže li se šansa za šest – neka bude šest. Nemoj da kalkulišeš. A kad su igrači zrele osobe i pravi momci, onda je milina raditi“.

Kažu da ste izgradili jednu od najsimpatičnijih poljskih ekipa poslednjih godina. Definišu je poredeći je sa vašim karakterom: „Lud čovek, ali sa sjajnim idejama“?

„Nisam čuo, mada deluje zanimljivo. Retko kad pomoćnik stekne tako dobar status u javnosti. Pošto sam bio bivši igrač Legije, dosta se o meni pričalo, postupci komentarisali, napravio sam neke koji ne priliče prvom treneru. Kao pomoćnik sam imao konfliktne situacije sa sudijama, kolegama, nekad nepromišljeno, nekad svesno, ali se sve moralo iz korena menjati kad sam preuzeo samostalno vođenje ekipe. Nisam smeo da dozvolim sebi da dobijam crveni karton na svakoj drugoj utakmicu. Ne priliči. Mnogi su očekivali da zbog ranijih reakcija neću moći sebe da promenim, međutim, znao sam da hoću“.

Baš kao i kad se posvetio trenerskom pozivu. Nije hteo da brza, gradio je karijeru stepeni po stepenik.

„Po okončanju igračke karijere, Korona mi je ponudila mesto u stručnom štabu, što sam prihvatio, i u Kjelceu proveo šest meseci bitnih za razvoj. Odmah zatim dobio sam poziv Legije i doživeo ga kao priznanje, znajući da čelnici imaju pozitivno mišljenje o meni i da su mi još dok sam igrao nagoveštavali da me žele u klubu“.

Od januara 2015. uključen u sistem Legije.

„Najpre šest meseci u akademiji, još nekoliko u B timu, postepeno sam se spremao za priključivanje najboljoj ekipi. Prvi trener s kojim sam sarađivao bio je Stanislav Čerčesov, sadašnji selektor Rusije. Dragoceno iskustvo“.

NE MOGU DA SE PRETVARAM I NE SLAVIM GOLOVE KAO VAN GAL

© FOTO Legija

Tri puta je ispred njegovog imena stajao prefiks „vršilac dužnosti“. U našem fudbalu pojedinci ga doživljavaju kao poniženje. Vuković je video dalje.

„Rado sam prihvatao uloge, ne doživljavajući ih kao šansu, jer sam osećao da isprva nisam spreman za posao. Pre bih rekao da je sve bio deo šireg plana, projekcije da jednog dana dobijem funkciju prvog trenera. Kad sam treći put poveo ekipu, u početku sam nazvan prelaznim rešenjem, da bih brzo potpisao ugovor koji me je pretvorio u stalno. Suštinski, proces dolaska na sadašnju funkciju bio je prirodan. Neke stvari se ne mogu planirati, ali ništa se nije desilo neočekivano i bez smisla. Temljeno sam se spremao za posao šefa stručnog štaba velikog kluba, s tim da mi nijednog trenutka nije padalo na pamet da žurim“.

S obzirom da se kao igrač dokazao u inostranstvu, a sad isti takav potencijal nagoveštava kao trener, ovdašnja javnost je pomalo uskraćena za informaciju kakav stil neguje Aleksandar Vuković.

„Dosta toga je skopčano prilagođavanju ovdašnjem fudbalu. Uveren sam da Poljaci kao nacija teže agresivnoj igri, fizički su dominantni, nisu kreativci, niti umiru u lepoti. Teško možeš u Ekstraklasi da zahtevaš stil kakav neguje Pep Gvardiola, da igraš sitan vez. S druge strane, kad se pametno iskoriste njihove sposobnosti i uloga stranaca dođe se do načina koji volim: direktan fudbal, sa dosta agresije, ali i slobode u kreaciji u ofanzivi, ogroman intenzitet, želja da se igra na rezulztat, ako okolnosti dozvole i na gol više. Najteže je opisati filozofiju, daleko je lakše izađi na trening i sprovesti je u delo“.

Poznata je vaša energičnost, strastveno vođenje utakmica, ljudima se dopadaju motivacioni govori u svlačionici, simuliranje udaranja u bubanj, pevanje navijačkih pesama?

„Ceo život sam u fudbalu, ali jedino što duže od igrača i trenera trajem kao – navijač. Maksimalno sam privrežen klubu, gajim navijačku crtu i ne krijem je. Razumem taj aspekt fudbala. Najvažnije je da čovek bude svoj, u okvirima normalnosti i poštovanja pravila ispoljava osobine. Da se ne pretvara da je neko drugi. Na primer, ja sam prirodan i ne mogu posle gola da se ponašam kao Van Gal koji pogotke maltene ne slavi. Poštujem i to, ali meni leži drugi način“.

ODLAZAK U LEGIJU PLAĆEN – AUTOBUSOM

Vuković u dresu Milicionara protiv Milivoja Ćirkovića, © MN Press

Za one koji ga se ne sećaju kao igrača, važno je napomenuti da je Aleksandar Vuković došao u Partizan iz banjalučkog Borca, registrovan je za crno-bele avgusta 1995, igrao je u veznom redu, a pažljivi hroničari zbivanja na Topčiderskom brdu sećaju se da je u njega ponajviše verovao počivši Vladica Kovačević, u to vreme angažovan u omladinskoj školi, da bi ga prilikom prekomande u prvi tim dočekao Ljubiša Tumbaković.

„Početak u Partizanu je bio san snova. Kao junior sam dobio šansu u čuvenom prvenstvu prekinutom usled bombardovanja. Počeo sam četiri-pet utakmica, većinu ulazio s klupe, postigao tri gola, što je za mene kao mladog igrača bilo iznad očekivanja. Na kraju sezone i osvojene titule, Ljubiša Tumbaković je otišao u AEK, dolazak Miodraga Ješića nije predstavljao najbolju informaciju za mene, ispostavilo se da sam kod njega ređe dobijao šansu“.

Usledilo je kaljenje u Milicionaru. Ispostavio se, presudno za dalji razvoj karijere, jer ga je na Makišu spazio tadašnji trener Legije Dragomir Okuka i promenio mu život.

„Bila je 2001, Okuka me je primeito tokom pozajmice i na njegovo insistiranje, umesto povratka u Humsku posle priprema sa crno-belima, odlučio sam da prihvatim poziv Poljaka u formi jednogodišnje pozajmice. Otišao sam na 12 meseci, a ostao praktično dve decenije“.

Zajam je ubrzo pretočen u dugoročnu saradnju.

„Želeo sam da ostavim dublji trag u Partizanu, ali sam brzo shvatio da su emocije jedno, a profesionalizam drugo. Osetio sam da me, kao igrača, više žele na drugom mestu. Sa Legijom sam osvojio titulu, baš su želeli da me zadrže, ja baš da se vratim u Humsku, ali kad sam osetio da crno-beli hoće da me prodaju, nisam insistirao na drugačijem epilogu i obreo sam se trajno u Varšavi“.

Ostala je anegdota za sva vremena da je transfer izmiren kroz – autobus!

„Tačno. Vlasnik Legije bio je proizvođač autobusa, tokom pregovora su odlučili da jedno vozilo pošalju za Beograd u zamenu za mene. Nisam upućen da li je bilo i nešto novca, ali znam da je autobus dugo trajao, najpre je koriščen za potrebe prvog tima, kasnije za odlaske na gostovanja mlađih kategorija, ne bi me čudilo da je i danas u upotrebi. Pomislim nekad da je veća korist za Partizan bio taj autobus, jer je služio generacijama, nego da je bilo nekog velikog novca, ko zna gde bi završio“.

ZA PARTIZAN JE NAJVAŽNIJE DA OPSTANE I DA GA BRANE NAVIJAČI

© FOTO Legija

O privrženosti Partizanu govori podatak da zid vaše kancelarije u Varšavi krasi zastavica kluba iz Humske.

„Ja sam poput onog lika iz spota Grupe JNA. Grobaris totalitare. Kao ludak koji po ko zna koji put gleda istu utakmicu. E taj sam. Mada mi se čini da nije pametno u Srbiji hvaliti se da si partizanovac, ali to me ne dotiče. Ceo život volim crno-bele i to nema nikakve veze sa poslom kojim se bavim. Voleo bih klub i da nisam bio u njemu. Umrli sam partizanovac“.

Kao takav, gleda sve utakmice, i te kako je kompetentan da komentariše sadašnji trenutak crno-belih.

„Zadovoljavajući, s obzirom na to u kakvoj se situaciji klub nalazi, ako posmatramo sve uslove u državi i odnose u njoj. Ne bih bio previše kritičan prema Paritzanu što nije osvojio titulu, čak ni odbranio kup. Igrao je dobar fudbal. U Hagu nas je zadesila nesreća, Stojković – inače izvanredan golman – napravio je jednu od retkih grešaka i... Za Partizan je najvažnije da opstane, da se navijači ne dele. Jedino partizanovci mogu da odbrane Partizan. Niko drugi. Pogledajte situaciju u vaterpolo klubu, maltene se gasi, jasno je onda u kakvom ambijentu celo sportsko društvo funkcioniše. Dobro čitam između redova i u potpunosti se slažem sa rečima Duška Vujoševića od pre nekoliko godina“.

Da li je ikad postojala mogućnost da dođete u Humsku kao trener?

„Nije bilo poziva. Poslednji put sam na stadionu posmatrao derbi kad je Vuk Rašović sedeo na klupi, a Miloš Jojić postigao gol za titulu. Kasnije nije bilo prilike, mada sam u sporadičnim kontaktima sa ljudma vezanim za klub“.

Afirmisali ste se u Poljskoj, vaš nekadašnji saigrač iz Partizana Vladimir Ivić u Grčkoj i Izraelu. Iz te generacije zapažene uspehe ostvarili su Aleksandar Stanojević i pomenuti Rašović. Znači li to da za srpsku struku ne bi trebalo brinuti kako reče Marko Nikolić, uz utisak da u inostranstvu imate bolje uslove nego kod nas?

„Nisam u dobroj poziciji da komentarišem, jer sam napustio Srbiju 2001, ali... Nikolić je zasluženo stigao do klupe Lokomotive, Vlada ostavio sjajan utisak u PAOK-u, kasnije u Makabiju i to su svetli primeri naše struke. Marku Nikoliću sam zahvalan što sam proces stažiranja proveo u Videotonu, uverivši se kakva je ličnost i stručnjak. Da ne zaboravim: Vladana Milojevića će tek ceniti zbog onoga što je sa Crvenom zvezdom ostvario u Evropi. Namerno kažem – Evropi. Sve navedeno ukazuje da je srpski karakter idealan za trenerski posao. Nemojte misliti da je struka u Poljskoj cenjenija nego kod nas. Devalvirana je. Menaju se i ovde treneri brzo i bez potrebe. Nažalost, skoro ceo svet funkcioniše na taj način. Nema ni u Premijer ligi više kultnih ličnosti kakvi su Aleks Ferguson ili Arsen Venger, da traju decenijama“, zaključio je Aleksandar Vuković na kraju iscrpnog dijaloga iz Varšave, poprišta novog uzleta Legije.

Možda i do evropskih visina.

KUM DESNA RUKA

Nije Vuković jedini Srbin u stručnom štabu Legije i ta činjenica čini ga ponosnim.

„Moja desna ruka, prijatelj i kum Aleksandar Radunović udario je snažan pečat uspesima kluba. Bivši kapiten BSK-a iz vremena kad je klub iz Borče igrao Superligu, pekao je zanat u omladinskoj školi Vojvodine, a ove sezone se profilisao kao čovek od krucijalnog značaja za izdanja Legije“.

DA PLEJ-OF VALJA, NEMCI BI GA PRVI UVELI

Kad su čelnici FSS-a uvodili plej-of u Superligu, jedno od obrazloženja bilo je ukazivanje na poljski model. Niti su Poljaci oduševljeni, niti je u Srbiji taj sistem takmičenja prihvaćen sa odobravanjem.

„Model je od početka bio totalna glupost. Naročito podela bodova. To je u Poljskoj shvaćeno kao promašaj nešto brže nego u Srbiji. Kad nema krajcovanja poena, onda je sistem manje kontroverzan, iako je u početku ovde predstavljeno da će uticati na zanimljivosti. Čini mi se, veštački. Izabran je pogrešan put i drago mi je što Poljaci polako od njega odustaju. Još naredne sezone igraće se po istom principu, doduše, zbog virusa možda skrate ligu na 30 rundi, bez plej-ofa, ali od takmičarske 2021/2022 vraćaju je na dvokružni sistem, biće 18 klubova u eliti, 34 kola. Razumem da savezi u zemljama gde je fudbal u krizi posežu za promenama, ali mislim da je plej-of pogrešan. Da je drugačije, prvi bi Nemci uveli doigravanje, za njima Englezi. Ne, klasika je najbolja“, tradicionalistički će Aleksandar Vuković.