Poslednji susret sa Šekijem...

Imali smo velikolepnu ideju: razgovori sa Dragoslavom Šekularcem u slobodno vreme. Priče o fudbalu sa našim Šekijem. Od jutra do sutra. I tako danima. Dokle god je Šeki raspoložen. Ideja se rodila još tamo negde posle Mundijalita na Novom Zelandu. Pravo ću vam reći - ne sećam se baš tačno kako...

- Jednom nedeljno... Dobro, ajde, nije realno. Bar jednom mesečno... Da sednemo i ćaskamo. Onako neobavezno. Biće tu materijala, predlaže kolega Aleksandar Gligorić. Toga se jako dobro sećam. Sećam se i da prihvatam izazov “ne keca”, kao i uzbuđenja dok idemo na zakazano mesto. Kafana, razume se. Ustvari, kladionica beše, kad bolje razmislim... I još nešto jako dobro pamtim. Požalim se Gligi na tremu. Smiri me njegova: bogami, frka i meni. Opustim se tad. Čovek koji je radio “jedan na jedan” sa Murinjom, recimo, da ne nabrajam dalje sve te velike face. Aha – onda to tako i treba. Trema je normalna stvar.

Shvatio sam – pa mi zapravo idemo na noge najvećoj faci.

ŠTA JE GOVORIO PELE KADA JE VIDEO ŠEKIJA?

Prvi put se vidimo, a kao da se znamo godinama. Srdačan, raspričan, opušten...
“Pitajte. Dajte, šta god vas zanima, opušta naš Šeki i odmah jedna lekcija za mlađe. Za one što misle da su zvezde. “Ako hoćeš da te vole, da budeš popularan, nemoj nikoga da odbiješ. Priđi, slikaj se, popij piće s ljudima. I svi će da te vole. To me je naučio Pele. Mnogo sam naučio od njega. A Zvezda me naučila da se svako jutro operem. Čista majica, čiste gaće svaki dan”... 

Nije baš krenulo kako smo planirali, ali Šeki vodi igru. Ima neko nešto protiv? Samo jedna upadica: družili ste se sa Peleom?
“Ne baš. Ali znam ga bolje od vas dvojice. Filho da puta, viče kad me vidi i udara po ramenu. Zagrlimo se uvek. Moj dobar prijatelj bio je Rildo. Desni bek Brazila. Sećam se, stalno je zezao Pelea da sam bolji igrač igrač od njega. Pele ti je putujući cirkus. Turneje sa Santosom, putovanja po svetu... Ali onda dođe Svetsko prvenstvo i on cap – najbolji. Opet četiri godine turneje, putovanja, pa Mundijal – cap, on opet najbolji. Pričao mi je Rildo i da su se samo nas Jugoslovena plašili u Čileu '62”. 

 A da li je istina da su vas na jednoj utakmici na Mundijalu u Čileu protivnički igrači izneli na rukama?
“Istina, posle Urugvaja. Bilo je 3:1 za nas. Dobio sam ocenu 11 za tu partiju od novinara Frans fudbala. To se nikad u istoriji Mundijala nije dogodilo... Da vam kažem, Brazilci i mi bili smo u Čileu za dve dužine ispred svih. Ja mislim da bismo ih dobili u finalu. Jer mi smo sa njima umeli. Dobijali smo ih i ranije, Zvezda je redovno tukla, Botafogo, Santos... Njima je tada Garinča rešavao utakmice. Pele, čini mi se, ne bi ni igrao. Bio je povređen. Igrao onaj Amarildo... Uh, opasan igrač. Mislim da je čak dao gol u finalu”.  

Pogledom se s Gligom dogovaram oko sledećeg pitanja: uglas – Garinča?
“Najveći dribler. Ne. To nisu bili driblinzi. On je gurne i beži. Dok se okreneš on je tri koraka od tebe. Čudo. Strašno, strašno... Kakav igrač. A onako, bio je skroman dečko, miran”. 

A ti Čehoslovaci? Oni nam nisu ležali?
“Ni oni ni Rusi. Sovjeti. Rusi ništa ne znaju, ali trče kao ludi. Pamtim onog Neta. Kakva snaga... I Česi su bili strašno spremni. Ruse sam posebno mrzeo, mislim, da igram protiv njih. Kad sam bio mlađi bežao sam u školu pre nego na utakmicu protiv njih. Ma, odvratne ekipe su imali”...

Šeki, da se vratimo na početak...
“Evo, jesam li vam rekao kako sam ušao u prvi tim Zvezde? Ako vas zanima... Najure me prvo iz podmlatka zbog nediscipline. Vrati me Boško Ralić. Prvi tim sa Mišom Pavićem na nekoj turneji, a za pomladak organizuju prijateljske utakmice. Prva sa Mačvom. Došlo 150 ljudi. Ja odigram bogovski. Druga protiv Proletera iz Zrenjanina. Na stadionu oko 1.500 ljudi. Dobijem veliki aplauz, opet odlično odigram. Na trećoj 15.000 gledalaca. Čika Boško mi kaže da poslednji izađem na teren. I znaš kakve ovacije dobijem... Kad su se prvotimci vratili, ulazim u tim i više me niko nije isterao. Eto, hoću da vam kažem koliko je potrebno da mlad igrač uđe u prvi tim. Sve to dešava se u 15 dana... Toliko je potrebno mladom igraču da se probije ako je talentovan. Imao sam 17 godina. Sad kažu, ima 21 godinu, mlad je. Kakvi mlad... To je, bre, zreo igrač”.   

Šeki nam je ispričao da je beskrajno ponosan što je proglašen za jednu od pet Zvezdinih zvezda. Jedno ga, ipak, kopka. I ne da mu mira. Sam se požalio i priznao:
“Ja ne bih bio ni pola onoga što jesam bez Bore Kostića! On je realizovao sve što sam ja osmislio. Bora Kostić je najviše dao Zvezdi. Ako daš 1.300 golova za jedan klub, šta onda da ti pričam dalje... Od dve “nešanse” on da gol. Kad ne možemo da probijemo, samo padaj na 16-17 metara. To je za Boru bio penal. Pa onaj gol Jašinu sa 40 metara, sećate se?”

(Košulja, pantalone, fino počešljani. Gliga fino počešljan... Ne, čak ni jutro nije bilo... Sekund, dva, čudno smo se zgledali dok nismo shvatili – dribling! Šeki dribla, šali se kao nekad na terenu. I zaista, uopšte nismo toliko loše izgledali. A Šeki je opovrgao onu svoju da mu je fond 300 reči i da mu vicevi van terena ne idu. Omaž čika Šekiju. Ne ide uz svakoga ovakva šala u ovakvom trenutku...)

Jašin? Šezdeset i neka. Hm, ne baš. Ali pamtimo asove iz tima koji ste vi vodili. Piksi ili Dejo? Da li je to najteže pitanje na svetu?
“Obojica do besvesti talentovani”.

KAKO JE POMIRIO DEJA I PIKSIJA

Vi ste ih pomirili...
“To je moj najveći trenerski uspeh. Što su danas najveći prijatelji. Gurnem ih obojicu u sobu, na krevet i kao učitelj: Šta hoćeš ti? A ti? Ti si crnka, ti si plavuša! Ne možeš da budeš i jedno i drugo! Piksi? Za mene najveći gospodin. Uvek najbolja odela, dođe ranije na trening, pa svaku dlačicu namesti... Da ne pričam o onome što je radio na terenu. Čuda. Dejo? Dejo je jači igrač od mene! Ali nije bio uredan kao Piksi. Nije voleo da trenira. Dok Piksi posle treninga vežba slobodnjake, Dejo je već u avionu za Podgoricu”.

Kažu da je takva dva asa, pa plus Robi Prosinečki, mogao da trenira samo neko veći. U čemu je tajna?
“Evo ovako pitam: dokle hoćete večeras da igrate karte? Kažu do 12. Ne! Igrajte do 01. I oni ispoštuju. Moraš takve igrače da pustiš. Oni su umetnici”.

Novac. Bolna tačka ili ne? Zaradili ste mnogo i sve potrošili...
“Polako, polako... Ja sam prvo igrao za gramofonske ploče. Četiri godine za dve ploče. Zašto ploče? Pa mnogo sam voleo Katerinu Valente. A s parama je bilo više situacija. Bilo je i ovako: dođem da prosim ženu koju volim: Imaš pare? Nemam. Imaš stan? Nemam. Imaš posao? Nemam. Marš napolje! Ali daleko od toga da sam u nečemu oskudevao. Zvezda mi je dala stan i da ručam i pijem na potpis u kafani Dva ribara, na dnu Balkanske. To je bila velika stvar u ono vreme. E sad, kad sam pogrešio... Kad su tražili da im vratim stan i ponudili mi kuću, odmah tu do Marakane. Tad sam već imao 28. Ja kažem neću kuću, dajte novaca koliko vredi kuća. Sad bi takva kuća koštala bar 1.500.000 evra. Daju oni meni pare i ja pravac Nemačka – Baden Baden. Sve sam izgubio u kazinu. Za benzin nisam imao da se vratim kući. I onda na jednoj pumpi usput vraćam film, ono o čemu sam razmišljao dok su mi davali pare: kuća da valja i Bog bi je imao. A samo neki sekund kasnije ubeđujem ljude da mi natoče, kažem: ja sam Šukularac, poznati fudbaler”.  

MARADONA, SIVORI, VUKAS, SKOBLAR I - KUPLERAJ

U Nemačku ste se vratili, kao fudbaler. Karlsrue, pa posle Kolumbija?
“Od njih sam dobio 230.000 maraka. Za te pare, izračunali su, 1967. u Jugoslaviji mogao sam da kupim 113 domaćih automobila. I to je otišlo. Ali najlepše mi je bilo u Kolumbiji. Tih pet, šest godina. Ja sam tamo legenda, legenda Santa Fea. Dolazili su i ovi naši, zvezdaši. Vodio sam ih sve u kupleraj. Kaže ovaj jedan: uh kako sam bio dobar, mala se zaljubila u mene. Ja ga gledam, gledam... Pa izvadim račun. Plaćeno! Eto kako se zaljubila u tebe. I svi u smeh”. 

Vrpolji se Šeki, koliko god da ne dozvoljava da ga savlada starački umor – vidi se to. Gleda na sat. Zaseli smo. Završavamo. Najbolji od najboljih po Dragoslavu Šekularcu?
“Za mene Omar Sivori. Moj idol. Onda Maradona. Bobi Čarlton mi je bio veliki prijatelj”.

A od naših?
“Vukas i Skoblar. Za klasu jači od svih. Skoblar je imao korak ko gazela. Vukas davao po tri gola na utakmici za reprezentaciju Evrope. A svi oni klanjali su se Rajku Mitiću”.

Šeki ima ličnog šofera. Po njega u zakazano vreme dolazi unuka. Pozdravljamo se. Umoran, ali sve osmehom.

- Šeki, nemate ništa protiv da vas mi ovako češće malo pozovemo. Da pričamo o fudbalu i životu.

- Slobodno, zovite, reče onako uz otpozdrav i jednu napomenu. - Samo nikako pre devet. I dalje volim dugo da spavam.  

A tek smo bili počeli...

(Foto Star Sport, MN Press)