Poslednja Sinišina sezona: Bilo je trenutaka kada se ni deci nisam javljao… Ali gledao sam vas i bio sam ponosan

Da je živ, danas bi slavio. Duvao u 54 svećice. Nažalost, nije dočekao. Leukemija je bila protivnik koga nije mogao da savlada. Ali ako Siniša Mihajlović više i nije sa nama, ostala je uspomena, a mnogima će narednih dana suze teći sa lica dok budu gledali dokumentarnu seriju “Mi smo jedno” o poslednjoj, punoj sezoni legende srpskog fudbala na klupi Bolonje.

Pet polučasovnih epizoda u produkciji TV kuće DAZN otkrivaju sve ono što su u klubu proživljavali dok se šef struke borio sa opakom bolešću, a tim za što bolji plasman na tabeli.

Igrao je tada i iznad očekivanja, ali akcenat ovde i nije toliko na rezultatima, koliko na čistoj emociji koju je pokojni Mihajlović, preživaljavajući najteže trenutke u životu, unosio u svlačionicu. Bilo je tu svega. I suza i smeha, i besa i ponosa.

Počevši od poraza od Ternane, avgusta 2021. godine, kada je besni Mihajlović tražio od igrača da mu objasne zašto su tako loše odigrali.

“Sedeću ovde i ne idemo nigde dok mi ne objasnite u čemu je problem. Nigde ne žurim. Moramo da pljujemo krv, nemamo šta drugo da radimo. Ako ne budemo ljuti imaćemo u…nu sezonu”, govorio je Mihajlović.

Govorio je o sudiji Danijeleu Orsatu…

“Dopada mi se. On je sudija koji dozvoljava igru. Tako da mi nisu potrebni ljudi koji će da se bacaju po terenu, nego ljudi koji će da se pobiju”.

Nešto kasnije, objašnjavao je Mihajlović saigračima kako da zaustave Atalantu. Na poluvremenu…

“Ne sme da nam se desi da nam se Ilićić okreće tako u sredini. Morate da ga udarite”.

Posebno besan bio je posle poraza od Empolija (2:4).

“Sramota! Sramota! Sramota! Ovo nije bila utakmica!”.

Bilo je naravno i lepih trenutaka. Recimo, pobeda nad Interom od 2:1 posle koje se Mihajlović javio ekipi video pozivom.

“Igrali ste herojski. Preko puta su možda bili bolji igrači od vas, ali vi ste bili bolji ljudi, a to je ono što se računa i u životu”.

Najteži trenutak filma ipak je bio poslednji Mihajlovićev govor. Iz sobe u bolnici Sant’Orsola govorio je igračima sa suzama na licu.

“Bilo je trenutaka u kojima ne znam ni sam kako nisam poludeo. Nisam se javljao ni deci, jer nisam želeo da me vide tako umornog i slabog… Znate li šta sam radio u takvim trenucima? Gledao sam vaše utakmice. I bio sam ponosan”.

Da se naježiš.