Poslednja poruka za Andriju Maksimovića: Ako je Džaka, nije lav...

Živi ovih dana Andrija Maksimović u holivudskom ostvarenju, gde je on jedini junak. Možda se film, koji vodi ka srećnom kraju, prebrzo odmotava pred očima maloletnog momčima iz Novog Pazara, pošto bi večeras u sudaru sa Švajcarskom (20.45) mogao da se izjednači sa Mitrom Mrkelom, i postane najmlađi debitant u istoriji nacionalnog tima računajući takmičarske mečeve.

Krštenje Zvezdinog deteta, neobičnog talenta, videli smo na travi San Sira, kada je sitnim i brzim korakom ostavio iza sebe Bastonija i Čalhanoglua, potvrdivši priče koje dugo kruže o njemu. Da je talenat van serije. Na taj voz pohvala na račun vunderkinda iz Ljutice Bogdana, možda i populizma (jer je sada popularno hvaliti i davati šansu Andriji), uhvatio se i selektor Srbije Dragan Stojković Piksi, rešen da Švajcarcima suprotstavi tim sa Maksimovićem u ofanzivmnom delu manevra.

Gledajući igrački raskoš – sazrelo je da Maksimović dobije šansu. Posebno, što smo svih ovih godina patili da se voćka sličnog fudbalskog ukusa i mirisa pojavi u našem ataru. Gledajući ko će biti preko puta njega, ostaje pitanje da li će to Andrija moći da iznese. Posebno, što je vezni red Švajcarske utegnut kao sajla, sa jasnim automatizmima u igri i Granitom Džakom kao dominantnom figurom. Videli smo to, uostalom, i na dva prethodna Mundijala. Sa druge strane Srbija je nacionalni tim u nekoj vrsti tranzicije, mada Orlovi nisu bili personifikacija taktičke urednosti i prethodnih godina. Fudbalski, Andriji Maksimoviću bi bilo lakše da se na velikoj sceni pojavi u dresu Švajcarske. Imao bi ko da ga postavlja i tutoriše, očinski miluje i grdi.

Dobra stvar je što mozak Andrije Maksimovića i dalje radi na dečijoj frekvenciji, i što ne brenuje rivale od iskustva i klase. Videli smo to kada je praktično svukao dres Grafičara i pojavio se na velikoj sceni Lige šampiona u Milanu (međustanicu imao samo u večitom derbiju). I što verovatno nije skautirao Granita Džaku iz svbih uglova, ne razmišljajući o tome koliko je jedan od najboljih veznih igrača Evrope naneo sportskog i emotivnog zla Srbiji.

Postoji i to nepisano pravilo u fudbalu, da debitant u nacionalnom timu uvek igra dobro. Ima u i oko naše reprezentacije mnogo ljudi sa iskustvom, koji bi tokom današnjeg dana iz prve ruke mogli da preričaju anegodtu iz aprila 1999. godine, kada se, baš kao i Maksimović, na velikoj sceni pojavio Dejan Stanković. Tada najbolji igrač Crvene zvezde skamenio se od straha kada je čuo da ga je Slobodan Santrač uvrstio u startnu postavu protiv Južne Koreje, tri meseca uoči Mundijala u Francuskoj.

Veliku ulogu odigrao je jedan od tadašnjih trenera u stručnom štabu, kasnije selektor Ilija Petković.

„Slušaj, sine. Zapamti ove moje reči, debitant uvek igra dobro. Samo se opusti i igraj kao u Zvezdi. Daćeš gol“, posavetovao je Ilija Petković, buduću zvezdu evropskog fudbala.

I pogrešio je. Dejan Stanković nije dao jedan, već dva gola.

SRBIJA – TIM ZA ŠVAJCARSKU: Vreme je za Mesijev treći debi

Andrija Maksimović biće jedan od retkih aktera na stadionu u Leskovcu lišen bilo kakvog pritiska. I ako krene i završi se po zlu niko neće kriviti Zvezdinog vezistu za još jedan podbačaj nacionalnog tima... Biće to jedna od retkih „vin-vin“ situacija u karijeri veziste rođenog 2007. godine, jer će se već naredne sezone od njega očekivati da daje puno meda.

Mogao bi Andrija Maksimović večeras u direktnim sudarima sa Granitom Džakom da dobije potvrdu o tome koliko je blizu (ili daleko) od top nivoa. Biće to svakako vredna lekcija u postdiplomskim studijama Zvezdinog pitomca. Nameriće se na igrača sposobnog da igra najjačim mogućim intenzitetom, ratničkog karaktera koji će znati da prepozna njegove potencijalne slabosti. I neće birati sredstva da ogoli mane. Kako Srbije, tako i Andrije Maksimovića.

Samo što je Andrija Maksimović još dete. A deca znaju da otpevaju pesmu o zimi i lavu.

Bilo bi dobro da sa usanama novog reprezentativaca Srbije, večeras negde pre ponoći, čujemo sledeće: „Ako je Džaka, nije lav“.