Portugalski šmek ponovo opio Apenine, Fonseka poseduje dar koji nemaju drugi treneri Serije A

Roma je tokom svoje istorije često pravila greške koje su je skupo koštale. Kada je imala velike trenere, uglavnom nije imala veliki tim i obratno. A kada je imala i jedno i drugo onda joj je nedostajalo više moći, respekta od strane strane fudbalskih institucija, samih sudija, pa i protivnika. Rimljani su i sami sebe, često potpuno nerealnim ambicijama, sputavali u bitkama sa najmoćnijim klubovima Serije A, pa je nekako kompletna istorija Vučice prožeta velikom patnjom, koja je samo na momente, kroz tri osvojena "skudeta" i nakon velikih pobeda, prerastala u stanje potpune euforije. Upravo je ta euforija možda bila i najveća prepreka da klub iz Večnog grada stane uz rame najvećih na Apeninima, a samim tim i onima na Starom kontinentu. U poslednje tri decenije sa pritiskom na klupi Rimljana uspeo je samo da se izbori legendarni Fabio Kapelo, veličina koja je umela da smiri strasti i kvalitet koji je tada imala Roma 2001. godine pretvori u toliko čekanu šampionsku titulu. Ostala imena, poput Prandelija, Felera, Delnerija, Montele, Enrikea, Zemana, Garsije, Ranijerija i Di Frančeska nisu uspela da iznesu taj pritisak. Delovalo je da bi u tome mogao da uspe Lučano Spaleti, ali je i on na kraju pogubio konce, pa će ostati upamćen kao jedini trener u istoriji Rome koji je izbacio Frančeska Totija iz tima. A to se u Rimu ne prašta.

Dolazak Paula Fonseke u Romu objektivno se može smatrati očajničkim pokušajem, odlazeće američko-italijanske uprave na čelu sa slatkorečivim Džejmsom Palotom. Portugalac je stigao u Romu u najgorem mogućem trenutku za sebe samog, pred početak sezone 2019/2020, kada se ozloglašena uprava kluba već spremala za odlazak iz Večnog grada. Preuzeo je tim iz kojeg su prethodno u kratkom vremenskom periodu oterana tri kapitena (Toti, De Rosi i Florenci), dočekao prelazni rok sa skraćenim budžetom, a onda i sačekao prelaznu upravu, koja je stigla posle zatvaranja usled pandemije, bez mogućnosti da reaguje na tržištu. A možda je to ustvari bila i najbolja stvar koja se desila Romi. Da je bilo više vremena, da se postavi kompletna struktura kluba i dovede novi sportski direktor i on odabere svog novog trenera, možda bi Fonseka sada bio bivši trener Đalorosa. Ovako, dobio je zakrpljen tim, sa najvećim pojačanjima kao što su slobodni Pedro i pozajmljeni Borha Majoral, a na kraju je konačno dočekan i Kris Smoling, koji je u poslednjem trenutku dobio dozvolu od Mančestera da stigne u Večni grad. Fonseka je bio prinuđen da aktivira odavno prežaljene akvizicije kao što su Bruno Peres i Rik Karsdorp, da u prvi plan gurne štopera Rožera Ibanjeza, koji je prethodno bio višak u Atalanti.

Iz svih tih razloga Romine ambicije pred početak sezone bile su skromnije nego ikad. Navijači su se još pre početka sezone pomirili sa činjenicom da se njihov klub neće boriti za visok plasman, a oni skeptičniji naslućivali su da bi ekipa mogla i da završi u donjem delu tabele. Sve to je pomoglo Paulu Fonseki da radi u potpunom miru i prezentuje sebe kao trenera vanserijskih mogućnosti. Portugalac je i pre Rome odlično radio u Šahtjoru, koji je igrao ofanzivan i dopadljiv fudbal, ali je sada u potpunosti potvrdio klasu. Još pred kraj sezone je shvatio da nema igrače za svoj omiljeni sistem 4-2-3-1 i transformisao ga u 3-4-2-1, koji sada dobija svoje najfinije obrise. I onako okrnjen tim dodatno je oskrnavljen teškom povredom supertalentovanog Nikola Zaniola, a onda su se povredio i iskusni štoper Federiko Facio. Romin trener je bio prinuđen na improvizaciju i to je uradio perfektno.

PERFEKTNA IMPROVIZACIJA

Paulo Fonseka (©Reuters))

Iako nije lako davati tako grube zaključke o tome ko je najbolji trener i u takmičenju kao što je Serija A, gde ne možete da radite vrhunski posao ukoliko taktiku nemate u malom prstu, ono što Fonseku ove sezone izdvaja od svih ostalih trenera na Čizmi jeste činijenica da je samo on uspeo da izvuče sav potencijal iz svojih igrača. Roma ne igra iznad svojih mogućnosti, Roma igra na svom najvišem nivou, nešto kao Atalanta u prethodne dve sezone. Nije realno da to na kraju donese četvrti "skudeto" u klupske vitrine, ali bi moglo da bude dovoljno za povratak u Ligu šampiona, što bi se definitivno graničilo sa osvajanjem šampionskog trofeja za ovaj tim.

Fonseka je dobro procenio mogućnosti svog tima. U svaku liniju tima stavio je po jednog lidera i ostale sklopio u više nego produktivan sistem. U odbrani se za sve pita Kris Smoling, defanzivnu liniju veznog reda drži neustrašivi Džordan Veret, a ulogu plejmejkera ima sjajni Lorenco Pelegrini, čovek sa očima na potiljku. Iskusni Edin Džeko, koji samo sticajem okolnosti letos nije napustio klub, ima ulogu klasičnog sidraša, u kojoj se najbolje snalazi, dok je ubedljivo najopasniji za protivnički gol preporođeni Henrik Mhitarijan. Jermenski majstor se fantastično snalazi u ulozi "slobodnog napadača", fantastično otvara kontranapade, postiže golove i perfektno daje završni pas. Posao mu dodatno olakšava, trenutno povređeni, prekaljeni vuk Pedro. Uloga sa trojicom defanzivaca odlično je prijala Mančiniju i Ibanjezu, koji imaju sposobnost predaje lopte u fazu napada, dok u manevru izuzetno važan posao mogu da odrade Brajan Kristante i svega 4.000.000 evra plaćeni Gonzalo Villjar. Mladi Španac, koji je ponikao u Valensiji, a u Rim stigao iz Elčea, jedno je od većih otkrovenja ovog tima, s obzirom da ima neverovatnu kontrolu lopte i preti da postane strašan vezista. Šta tek reći za Rika Karsdorpa, Bruna Peresa i Leonarda Spinacolu. Bekovi bez ozbiljnih defanzivnih karakteristika, ove sezone blistaju na bokovima Vučice. Fonseka je jasno shvatio da oni neće moći da mu završe posao u odbrani, pa ih je gurnuo u ofanzivu i tamo stvaraju ozbiljne probleme protivnicima. Sve jednostavno funkcioniše onako kako može i mora, što je najveći adut Vučice u ovoj sezoni.

VUČICA SAMO DVA PUTA NADIGRANA U SEZONI

Pelegrini i Fonseka (©Reuters)

Roma je u međuvremenu stekla i ozbiljno samopouzdanje, što se videlo i u derbiju sa Interom, gde je uspela da se podigne posle pada na startu drugog poluvremena i stigne do boda koji je najviše obradovao navijače Milana. Sa druge strane, Fonsekin tim je dobio potvrdu kvaliteta i realnih mogućnosti da ove sezone napravi čudo. Roma je na šest bodova od vodećeg Milana, na tri od drugoplasiranog Intera, ali i ispred direktnog protivnika za Ligu šampiona Atalante. Vučica ove sezone nije dobila nijedan derbi, ali je pored Intera uspela da zaustavi Milan (3:3) i Juventus (2:2). Nadigrana je samo u okršajima sa Napolijem (0:4) i Atalantom (1:4), ali što je najvažnije prilično lagano izlazi na kraj sa takozvanim malim klubovima, koje sve redom pobeđuje, a to bi na kraju moglo da bude ključno u borbi za četvrto mesto.

Sledećeg petka na programu je rimski derbi, jedini meč za navijače Rome koji mora da uvek da se dobije. Roma za razliku od Lacija ove sezone ima igru, ozbiljan koncept i pravi stav na terenu, a to bi moglo da bude ključno u obračunu Paula Fonseke i Simonea Inzagija, bez obzira na to što u takvim mečevima emocija igra daleko važniju ulogu od taktike.

Paulo Fonseka je tek drugi portugalski trener od Žozea Murinja koji je radio na Apeninima. Posebni je postavio najviše granice osvajanjem triplete, a vrlo dobar posao u Fjorentini radio je i Paulo Soza. Fonseka možda neće biti u situaciji da kao Murinjo dođe do velikih trofeja, ali je najzaslužniji za to što je portugalski trenerski šmek ponovo opio Apenine.