Pojavio se i kreirao noć o kojoj se ne priča: Kraj za vesnika Zvezdinih najtmurnijih godina

Ima mnogih navijača Crvene zvezde koji bi menjali određeni period života samo da se 14. decembra 2005. godine na drugoj stativi gola Vladimira Stojkovića u četvrtom minutu sudijske nadoknade nije pojavio tada 18-godišnjak, tek zakočario u seniorski fudbal, željan da Zvezdi simbolično zada presudu usred grada Međunarodnog suda za ljudska prava. Kevin Gameiro je te duge decembarske noći kreirao jedan od dva najbolnija trenutka Fudbalskog kluba Crvena zvezda u 21. veku i sprečio je da se plasirala u nokaut-fazu Kupa UEFA. Sa dva pogotka u 79. i 90+4. minutu doneo je Alzašanima izjednačenje na 2:2 protiv tadašnjeg vicešampiona Srbije i Crne Gore i kreirao trenutak koji se ispostavio vesnikom Zvezdinog niza godina "koje su pojeli skakavci", što bi Borislav Pekić rekao.

Koliko god da je godina prošlo, protiv momenata kao onih protiv Strazbura 2005. i Bordoa 2012. godine leka nema. Bol je prisutan i izaziva mučna sećanja, koliko god da je u međuvremenu bilo učešća u Ligi šampiona, Ligi Evrope, evropskih proleća i pobeda protiv jakih evropskih rivala. Taj tragični remi protiv Strazbura kao da je najavio ono što će se Crvenoj zvezdi događati u narednih desetak godina, desetak najtmurnijih u 80 godina dugoj istoriji. A, tada je većina ljubitelja fudbala gledala na Gameira kao na nekog golobradog klinca anonimusa, momka za kog se nije moglo pretpostaviti da će ne tako mnogo kasnije postati reprezentativac Francuske, višestruki (čak i uzastopni) osvajač istog tog Kupa UEFA, samo malo drugačije nazvanog i napadač koji će se nadavati golova u španskoj Primeri.

Kevin Gamiro je u ponedeljak u 38. godini objavio završetak karijere nakon 20 godina igranja na vrhunskom seniorskom nivou, karijere verovatno mnogo bolje nego što bi se na prvi pogled dalo pomisliti. Momak portugalskog porekla rođen je u Francuskoj 1987. godine u pariskom predgrađu Sen-Mišel-sir-Oržu. Njegova porodica ima portugalske korene, ali je on odrastao u Francuskoj i rano je pokazao talenat za fudbal. Karijeru je započeo u lokalnom klubu gde je njegov otac završio karijeru, da bi ubrzo prešao u Strazbur, prošao kompletnu omladinsku školu i debitovao za prvi tim u sezoni 2004/05.

U Strazburu je stekao reputaciju talentovanog napadača, ali je do susreta protiv Crvene zvezde šansu dobijao na kašičicu i činilo se da će u januaru 2006. otići na pozajmicu. Umesto toga, dobio je šansu trenera Freda Lipke od prvog minuta, nije ništa Gameiro pokazao na tom meču do 78. minuta, a onda je Zvezdi dao dva gola glavom ušunjajući se kao lisica iza leđa Biševca, Lukovića, Dudića, Baste i ostatka Zvezdinog tima. Ispostavilo se da je tim golom sebi u potpunosti promenio život i sada možemo da pričamo ono čuveno šta bi bilo kad bi bilo, da Gameiro tada nije dao golove Zvezdi. Da li bi ga možda Strazbur poslao na kaljenje u drugu ligu nedugo zatim i šta bi bilo s njegovim razvojem.

Ostao je još dve sezone Gameiro u Strazburu, ali je klub tada već zapadao u probleme i nije bio prava sredina za 20-godišnjeg perspektivnog napadača, pa je prešao u Lorijen (Oslići su tada bili značajno zdravija sredina nego danas), i tamo napravio ključni proboj. Za tri sezone u Lorijenu dao je 50 golova na 108 utakmica, a u sezoni 2010/11 bio je drugi strelac francuske lige sa 22 pogotka. Njegova brzina, osećaj za prostor i završnica privukli su pažnju većih klubova, pa je u junu 2011. prešao u Pari Sen Žermen, koji je tada bio u procesu preuzimanja od katarskih investitora. Iako je dobro počeo u prvoj sezoni sa 11 golova, dolaskom Zlatana Ibrahimovića u drugoj sezoni njegov status u timu je opao. U sezoni 2012/13 uglavnom je bio rezerva, ali je ipak pomogao ekipi da osvoji Ligu 1.

U potrazi za više minuta na terenu, Gameiro je prešao u Sevilju 2013. godine. Tamo je postao ključan igrač i doživeo najslavnije momente u karijeri, pomažući klubu da osvoji tri uzastopne titule u Ligi Evrope (2014, 2015, 2016). U finalu Lige Evrope 2016. protiv Liverpula, dao je gol i bio jedan od najboljih igrača. Ukupno je za Sevilju odigrao 145 utakmica i dao 67 golova, što ga čini jednim od najboljih u istoriji kluba sa Ramon Sančes Pishuana kada se radi o proseku golova po utakmici.

Njegove sjajne partije u Sevilji dovele su do transfera u Atletiko Madrid 2016. godine za oko 30.000.000 evra. Kod Dijega Simeonea bio je solidan igrač u rotaciji, ali nije bio glavni napadač. U sezoni 2017/18 pomogao je Atletiku da osvoji Ligu Evrope, ali je te godine izgubio mesto u prvom timu i odlučio da promeni sredinu. Nakon Atletika, prešao je u Valensiju, a čak je i među Slepim Miševima sastavljenim pomoću štapa i kanapa uspeo da osvoji Kup Kralja 2019. posle pobede nad Barselonom u finalu. Iako su godine počele da mu uzimaju danak, i dalje je bio važan deo tima. U 2021. godini se vratio u Strazbur, klub u kojem je započeo karijeru, kako bi tu završio san koji je od meča protiv Zvezde suštinski započeo.

Za reprezentaciju Francuske debitovao je 2010. godine i odigrao 13 utakmica, uz tri data gola. Ipak, zbog jake konkurencije (Karim Benzema, Olivije Žiru, Antoan Grizman), nikada nije imao veliku ulogu u nacionalnom timu. Tri puta je bio učesnik velikih takmičenja, ali nije ni na jednom dobijao priluku od Lorana Blana i Didijea Dešana. Bilo je to na Evropskom prvenstvu 2012, Svetskom 2014. i Evropskom 2016.

A, na kraju, šta god da je uradio u nastavku karijere, ostaje ona najupečatljivija konstatacija da bi dobar deo života Zvezdaši dali samo da se tada golobradi fizički i biograski ničim posebno primetan mladić nije našao baš na toj drugoj stativi u četvrtom minutu nadoknade, zavukao se iza leđe Biševca, Lukovića, Dudića, najavio godine koje su Zvezdi "skakavci pojeli" i danas 20 godina kasnije činiti da se pristalice crveno-belih trznu refleksno na pomen imena Kevina Gameira i kažu "ćuti, nećemo o tome sad".

Avi, ako imate dovoljno snage, pogledajte kako je to bilo...