Ples na ivici mržnje i ljubavi: Večni tango San Lorenca i Urakana

Oni koji danima raspravljaju o fudbalu, a utakmicu prepričavaju kao da se dogodila juče, iako su prošle decenije. Oni koji o njemu pričaju uz kafu, mate, bilijar ili kuglanje. Oni koji znaju svaki ugao svog stadiona, svaki stari nadimak, svaku priču o komšiji koji je nekada igrao, svaku pobedu koju su im prepričavali očevi i svaki poraz koji su nasledili kao porodičnu uspomenu.

Oni koji ne navijaju zato što je to izbor. Navijaju zato što je to deo njih. I zato će, kada ih pitate čiji je klasik, odgovor biti glasan i jednostavan:

„Moj je.“

Ali u sledećoj rečenici, gotovo neprimetno, postaće:

„Tvoj je.“

A onda, iznad svega:

„Naš je.“

Jer ovaj klasik nije samo utakmica između dva kluba. On je susret dva sveta koji dele isti grad, iste ulice, isti vazduh, a ipak čitav život provode pokušavajući da dokažu da pripadaju različitim stranama iste priče.

Tamo gde je nastao jedan od najzavodljivijih plesova na svetu. Tamo gde se tango rodio iz mešanja kultura, iz siromaštva i strasti, iz luka, ulica i noći. Tamo gde se ulicama, stazama i parkovima ukrštaju Almagro, Boedo i Parke Patrisios, gde Buenos Ajres ne poznaje tišinu, već samo različite nijanse buke. Tamo gde se fudbal ne posmatra samo očima. On se sluša. Oseća. Nasleđuje. I nosi.

San Lorenco i Urakan. Kuervosi i Kemerosi. Sveci i Gorionici. Uraganski vetrovi i Leteći baloni. Plavo-crveno i belo-crveno. Dve boje, dva identiteta, dva načina da se voli isti grad. I možda upravo zato ovo rivalstvo ima nešto što se ne može izmisliti. Komšije se mogu promeniti. Ulice mogu dobiti nova imena. Stadioni mogu promeniti izgled. Fudbal može postati veliki posao, igrači mogu otići, predsednici doći i nestati, generacije se smeniti. Ali ono što je jednom utkano u kvart ostaje da živi.

Jer postoje derbiji koji se igraju između dva stadiona. Postoje i oni koji se igraju između dva grada. A postoji i ovaj. On se igra između dve ulice. Između dva pogleda preko ograde. Između dva zida ispisana bojama. Između dve pesme koje se sudaraju u istoj noći. Ovo je najveći komšijski klasik na svetu. Ovo je Buenos Ajres kada prestane da bude turistička razglednica i postane ono što zaista jeste – grad koji živi od sećanja, strasti, plesa, fudbala i beskrajnih rasprava.

Grad u kojem se rivalstvo ne zakazuje. Ono se nasleđuje. Grad u kojem fudbal nije samo igra. On je način života. I tamo, između Almagroa, Boeda, Parke Patrisiosa, pod plavim i crvenim zastavama, uz mate, vino, kafu i glasove koji nikada sasvim ne utihnu, vekovima se već vodi ista rasprava. Čiji je grad? Čiji je kvart? Čiji je klasik? Odgovor možda nikada neće biti pronađen. I upravo zato mora zauvek da se igra.

To je Clásico Porteño.

Od svojih osnivačkih dana, iz one prve decenije 20. veka kada je Buenos Ajres još uvek rastao vrtoglavo i gutao okolne mahale, klasik između San Lorenca i Urakana bio je igra i zabava neponovljivih likova, večitih zvezda i običnih ljudi, sa tangom kao neizbežnom muzikom u pozadini. Bio je to svojevrsni šampionat unutar šampionata, odvojeno prvenstvo dva susedstva koja su delila jug grada i čiji su stanovnici, mnogo pre nego što će rivalstvo dobiti velike tribine, počeli da mere sopstveni svet kroz boje svojih klubova.

Navijači Urakana (©Reuters)

Bila su to vremena u kojima je geografska pripadnost značila gotovo sve. Znalo se ko je odakle, čiji je koji ćošak, gde počinje jedan kvart, a završava drugi. Fudbal je u takvom gradu prirodno postao produžetak ulice. I San Lorenco i Urakan rođeni su 1908. godine, na siromašnom jugu Buenos Ajresa. Prvi je, zahvaljujući ocu Lorencu Masi, pronašao svoje prve korene u Almagru, dok je drugi, posle nekoliko ranijih imena i lutanja, od iste godine počeo da gradi svoj identitet u Parke Patrisiosu.

A između njih – Boedo.

Nekada opasna četvrt, prenatrpana mangupima novonastale kaldrme, kućama skromne građe, prašnjavim skladištima i barovima koji su skrivali razočaranja, ali i snove. Tu su odrastali ljudi kojima nije bilo potrebno mnogo da bi dan pretvorili u priču. Kafa, mate, čaša vina, cigareta, lopta i muzika. Sve ostalo dolazilo je samo.

U takvom okruženju odrastali su i oboje. Bliski, gotovo nerazdvojni, sa isprepletanim pričama i ljudima koji su delili iste ulice. Rivalstvo je postojalo, naravno, ali dugo je u njemu bilo više šarma nego neprijateljstva.

Avenija La Plata bila je teritorija njihovih amblematičnih stadiona. Nekada ih je razdvajalo tek nekoliko blokova. Granica između susedstva prelazila se laganim hodanjem, bez straha i bez prezira. Tih dana bilo je pogleda postrance, bilo je zadirkivanja, možda i poneke grube reči, ali ne i potrebe da se preko puta traži neprijatelj.

Bili su poput rođaka. Gotovo kao braća. Ali dobro je poznato – od rata je samo i jedino gori građanski, bratoubilački rat.

Prokleto nasilje stiglo je mnogo decenija kasnije, kada je rivalstvo izgubilo deo svoje stare nevinosti, a devedesetih godina prošlog veka nagli rast barra bravas grupa počeo da menja lice argentinskih tribina. Ono što je nekada bilo pitanje ponosa, pripadnosti i komšiluka, sve češće je postajalo pitanje teritorije. Ipak, čak ni tada nije nestala ona stara, gotovo porodična veza.

Uopšte nije bilo neobično imati pristalice oba kluba u istoj porodici. Otac Kuervo, sin Kemeroso. Brat u plavom i crvenom, brat u belom i crvenom. I priča koja se prenosila s generacije na generaciju kaže da, kada je San Lorenco 1981. godine ispao u drugu diviziju, navijači Urakana nisu umeli ni da se raduju. Naprotiv, zabrinuli su se. Jer čemu pobeda ako nema onoga preko puta? Nekoliko godina kasnije, kada se situacija obrnula, dogodilo se isto. Takva je priroda velikih rivalstava. Protivnik vam je potreban koliko i sopstveni tim. Bez njega pobeda gubi deo svoje težine, a grad ostaje bez jedne od svojih najvažnijih priča.

Pesnik, pripovedač, novinar i izraziti simpatizer popularnih Gavranova, Fabijan Kasas, možda je to najbolje opisao kada je Urakan 2011. godine ponovo ispao u drugu diviziju. Posle pobede Independijentea, koja je zapečatila sudbinu Kemerosa, Kasas je gledao slike igrača i trenera kako hvataju glavu, padaju na kolena i plaču. I priznao je da su mu se oči napunile suzama.
„Veoma poštujem protivnika i ne prihvatam da Kemerosi igraju drugu ligu“, rekao je tada Kasas. A onda dodao misao koja možda najbolje opisuje ono što je ovaj klasik nekada bio: protivnici ste, pa šta? Ali ista vas nedaća okružuje decenijama. Jer protivnik nije nužno neprijatelj. Ponekad je samo čovek koji voli svoj grb onoliko koliko vi volite svoj.

Istu vrstu poštovanja pokazao je i Vigo Mortensen, holivudska zvezda, Aragorn iz Gospodara prstenova, ali i čovek koji je svoj odnos prema Buenos Ajresu, a posebno prema Boedu, odavno pretvorio u nešto mnogo dublje od obične simpatije prema gradu. Kada je Urakan 2009. godine odigrao jednu od svojih najboljih sezona, ali potom zbog kontroverznog suđenja ostao bez titule koju je osvojio Velez, Mortensen nije skrivao razočaranje.
„Nisu fudbaleri Veleza za to krivi, naravno, ali bolji tim tog dana nije pobedio. Takve stvari se jednostavno dešavaju u životu. Kreativna izvrsnost ne pobeđuje uvek“, govorio je Mortensen, uz misao Martina Hajdegera da „kao zadatak ostaje odgonetnuti zagonetku“.

A onda je rekao nešto još važnije. Iako je postao možda i najpoznatiji navijač San Lorenca na svetu, govorio je da se protivnik mora poštovati. Jer kada igra dobro, zaslužuje da bude pohvaljen.

To je možda izgubljeni jezik velikih rivalstava. Onaj u kojem možete mrzeti poraz, a poštovati čoveka preko puta. U kojem možete pevati protivniku, a da ne poželite da ga nema. U kojem njegova veličina, koliko god bolelo, istovremeno potvrđuje i vašu.

Nažalost, devedesete su donele drugačiji jezik. Nasilje je počelo da guši ono što je nekada bilo jedno od najlepših komšijskih rivalstava u Buenos Ajresu. Obračuni barra bravas grupa postali su sve učestaliji, a krv je počela da se meša sa bojama klubova. Godine 1997. život je izgubio Ulises Fernandez, navijač Urakana, ubijen u pucnjavi na periferiji Baho Floresa, u blizini stadiona Nuevo Gasometro. Za njegovu smrt optužena je navijačka grupa San Lorenca, La Gloriosa Buttler.

Pet godina kasnije, 2002, uzvrat je stigao na drugačiji način. La Banda de la Quema, ekstremistička grupa Urakanovih navijača, provalila je tokom noći u deo stadiona u kojem su pristalice Gavranova čuvale svoje rekvizite. Ukradena je ogromna zastava koja je prekrivala čitavu tribinu Popular, takozvana cortina, a potom je spaljena.

A onda, tokom proslave stogodišnjice Urakana, autobusi koji su prevozili njegove najvatrenije pristalice nisu stigli na predviđeno mesto proslave. Preusmereni su ka Boedu, u potrazi za sukobom sa navijačima San Lorenca. I još jednom je fudbal platio cenu koja nema nikakve veze sa fudbalom. U tom okršaju život je izgubio jedan od pripadnika Kemerosa, poznat pod nadimkom Silvera Kafu.

Posle svega toga više ništa nije moglo da bude potpuno isto.

(©AFP)

Nekoliko derbija odigrano je bez publike. Neki su seljeni na neutralne terene, čak i izvan Buenos Ajresa. Godinama je klasik bio sveden na prisustvo domaćih navijača, uz policijske kordone i mere bezbednosti koje su više podsećale na vanredno stanje nego na fudbalsku utakmicu. A ipak, kao što to često biva sa stvarima koje imaju duboke korene, stara priča nije umrla. Samo je čekala da se ponovo ispriča drugačijim jezikom.

Poslednjih godina pojavila se kampanja koja pokušava da vrati rivalstvu ono što mu je oduzeto – harmoniju, poštovanje i svest da se protivnik može voleti kao deo iste fudbalske kulture. Na granici između Boeda i Parke Patrisiosa danas se može videti mural koji su zajedno napravile dve grupe posvećene uličnoj umetnosti, Corazón Quemero i Grupo Artisto do Boedo.

Na njemu piše: „Somos clásico, no enemigos.“ – Mi smo rivali, ne neprijatelji.

Možda nema jednostavnije rečenice koja bi mogla da objasni čitavu istoriju ovog derbija. Jer oni jesu različiti. I upravo zato su potrebni jedan drugom.

Ovaj klasik danas je treći najvažniji u Argentini kada se posmatra zbir zvaničnih nacionalnih i međunarodnih trofeja koje su osvojila ova dva kluba. Zajedno ih imaju 35 – San Lorenco 22, Urakan 13 – odmah iza Superklasika i velikog klasika iz Aveljanede. Oba kluba su, takođe, među šest najpopularnijih u zemlji po broju navijača, kao i među istorijski najposećenijim argentinskim fudbalskim institucijama.

Ali brojke, ma koliko bile velike, ovde ne govore sve. Jer tradicionalna konfrontacija nije nastala iz statistike. Nastala je iz blizine. Iz nekoliko blokova. Iz pogleda preko ulice. Iz činjenice da je neko u susednom baru nosio pogrešne boje. Rivalstvo San Lorenca i Urakana rodilo se iz geografije, ali je vremenom postalo deo kulture.

Već početkom dvadesetih godina prošlog veka, u kafeu Dante na aveniji Boedo okupljali su se simpatizeri Gavranova, dok su samo nekoliko ulica dalje, u obližnjem El Japonésu, svoje mesto pronalazili Kemerosi. Kao da je grad već tada znao da će između tih stolova jednog dana biti ispričane hiljade priča.

Današnje granice gradskih naselja često ne odgovaraju onima koje su postojale u vreme nastanka klubova. San Lorenco je rođen u Almagru, po kome je dobio i deo svog identiteta, dok se njegov stadion danas nalazi u Baho Floresu. Nekada je, međutim, teren tokom inauguracionih godina bio vezivan za Boedo, koji se u to vreme smatrao delom Almagra. Administrativne granice su se menjale, grad je rastao i presvlačio svoje kvartove, ali sećanje nije menjalo adresu. Sa druge strane, Urakan je nastao u Nuevoj Pompeji, a nekoliko godina kasnije preselio sedište i stadion u današnji Parke Patrisios. Sva ta naselja i danas se dodiruju. Kao što se dodiruju i njihove priče.

🎁🎁🎁

Registruj se i verifikuj nalog – čeka te paket vredan do 250.000 RSD

🎁🎁🎁

Prvi susret dva kluba odigran je 1. aprila 1915. godine, prijateljski, na terenu Urakana, koji je tada više ličio na poljanu nego na stadion, na raskrsnici ulica Čiklana i Alagon. Domaćin je pobedio 3:1. Nekoliko meseci kasnije, 24. oktobra, došao je prvi zvanični susret. U okviru Prve divizije, na stadionu Arhitekta Rikardo Ečeverija, koji danas pripada Fero Karil Oesteu, San Lorenco je, formalno kao domaćin, uzvratio identičnim rezultatom. I od tog dana počinje da se piše jedna od najdužih fudbalskih priča Buenos Ajresa. Nikada se nisu sastajali u međunarodnim takmičenjima, niti u nižim rangovima. Njihovi putevi ukrštali su se u Primeri i nacionalnim kupovima, u utakmicama koje su vremenom prestale da budu samo sportski događaji.

Do danas je Clásico Porteño, iliti Komšijski klasik, odigran 226 puta. San Lorenco je slavio 96 puta, Urakan 64, dok je 65 susreta završeno bez pobednika.

Ali postoji još jedna brojka koja možda govori više od svih ostalih.

Jedanaest decenija!

Toliko dugo traje priča.

San Lorenco pripada velikoj petorci argentinskog fudbala i sa 15 nacionalnih titula nalazi se na petom mestu večne liste šampiona. Urakan je, s druge strane, jedan od onih velikana koji su često bili na korak od vrata i proširenja pojma na veliku šestorku. Kemerosi imaju pet titula nacionalnog prvaka, od kojih su čak četiri osvojene u amaterskoj eri. Poslednja je na stadion doktora Adolfa Dukoa stigla davne 1973. godine. U novijem dobu, uteha je pronađena u Kupu Argentine, osvojenom u sezoni 2013/14, i Superkupu godinu dana kasnije. Ali baš te 2014. godine San Lorenco je prvi put u svojoj istoriji podigao pehar Kopa Libertadores.

Dve priče. Dve sudbine. Jedan kvart. Jedan grad. I bezbroj razloga da se svaka sledeća utakmica igra kao da je prva. Među svim imenima koja su prošla kroz ovaj klasik posebno mesto pripada Hoseu „el Nene“ Sanfilipu, nekadašnjem golgeteru Gavranova iz Almagra, koji je sa 16 pogodaka najbolji strelac u istoriji derbija. Za Kemerose je deset puta pogađao Ermanio Masantonio, jedan od najvećih idola u istoriji Urakana, čovek kome je posvećen čak i tango.

Jer u Buenos Ajresu ni najveći fudbaleri ne odlaze potpuno. Neki ostanu u pesmama. Neki u pričama. Neki na zidovima. A neki u tangu.

Kroz oba kluba prošlo je čak 45 igrača koji su imali čast da osete težinu ovog derbija. Najupečatljiviji među njima su Ektor „El Bambino“ Vijera, Pablo Miljore, Fabijan Karizo, Narsiso „el Loko“ Doval, Alberto Rendo, Osvaldo Rinaldi, Ruben Sunje, Ektor Lopez, Oskar Ortiz, ali i mnogi drugi. Svako od njih ostavio je neki trag. Ali klasik je uvek bio veći od svojih igrača. Jer igrači dolaze i odlaze. Kvartovi ostaju.

Poslednji put Kuervosi i Kemerosi ukrstili su puteve pre nešto više od šest meseci, 8. februara ove godine, u Parke Patrisiosu. Urakan je tada slavio 1:0, golom Đordija Saiseda, i još jednom pokazao koliko u ovom derbiju malo znači forma, tabela ili ono što je bilo pre samo nekoliko dana.

Večeras, od 20 časova po srednjoevropskom vremenu, priča se nastavlja na stadionu Pedro Bidegan, iliti Novom Gasometru. Novi dan, novi ljudi, nove okolnosti, ali ista stara ulica koja ih spaja i isto rivalstvo koje je odavno preraslo granice jedne utakmice.

Možda neće biti dovoljno samo pogledati prema tribinama, treba pogledati i izvan stadiona.

Na zidove. Na barove. Na stare taverne. Na Boedo. Na Parke Patrisios. Na Almagro. Na ljude koji će i bez ulaska na tribine znati da je večeras njihov klasik. Jer utakmica traje 90 minuta, ali rivalstvo traje više od jednog veka. A tango, kao i fudbal, nikada nije bio samo muzika ili igra. On je razgovor između dvoje koji su dovoljno blizu da čuju dah onog drugog.

Jedan korak napred. Jedan nazad. Pogled. Ćutanje. Pa ponovo korak.

Tako igraju i oni.

Kuervosi i Kemerosi. San Lorenco i Urakan.

Dve boje, dva sveta, dva komšijska ponosa koji se više od jednog veka sudaraju na istim ulicama. Kao što se tango sudara sa noćima Ajresa. Kao što se prošlost sudara sa sadašnjošću. Kao što se ljubav prema sopstvenom klubu sudara sa poštovanjem prema onome preko puta.

I zato se njihov susret u gradu tanga nikada nije doživljavao samo kao utakmica.

On je oduvek bio – ples. Ponekad nežan, ponekad surov, ponekad bolan, ali uvek njihov.

Jer dok god u Buenos Ajresu postoje čovek za šankom koji će braniti svoje boje, zid koji će ih sačuvati od zaborava i kvart koji pamti čije su se pesme nekada čule niz njegove ulice, ovaj klasik neće pripadati samo stadionu. Pripadaće gradu, njegovim ljudima, onima koji su ga nasledili i onima koji će ga tek naslediti.

A večeras, pod svetlima Pedro Bidegana, još jednom će se susresti dve stare komšijske priče.

Jedna će pokušati da nadjača drugu. Druga će pokušati da joj odgovori.

I, kao i mnogo puta do sada, Buenos Ajres će slušati.

Clásico Porteño!

PIŠE: Đorđe RADONJIĆ

ARGENTINA 1, KLAUSURA - 4. KOLO

Subota

Rosario - Aldosivi 2:1 (0:0)
/Salazar 61ag, Kampac 80 - Sosa 52/

Rivadavija - Estudijantes Rio Kvarto 2:1 (0:0)
/Arse 71p, 80 - Alanis 88/

Atletiko Tukuman - Sarmijento 1:2 (0:0)
/Valjeho 81 - Marabel 69, Mavila 71p/

Deportivo Rijestra - Estudijantes 2:0 (1:0)
/Seliz 12p, Alonso 73/

Tigre - River Plejt 1:0 (0:0)
/Ruso 78/

Nedelja

Boka Juniors - Velez Sarsfild 1:1 (1:1)
/Askasibar 39 - Valdes 12/

Independijente - Platense 0:1 (0:0)
/Mainero 65/

Instituro Kordoba - Himnasija Mendoza 1:0 (0:0)
/Luna 80/

20.00: (2,75) San Lorenco (2,70) Urakan (3,00)

22.45: (2,30) Defensa Hustisija (3,10) Njuels Old Bojs (3,40)

22.45: (1,85) Himnasija La Plata (3,40) Barakas Sentral (4,60)

Ponedeljak

01.15: (2,20) Argentinos Juniors (3,15) Rasing (3,60)

23.55: (3,20) Banfild (3,10) Belgrano (2,40)

Utorak

02.15: (1,53) Union Santa Fe (3,90) Sentral Kordoba (7,00)

Sreda

02.00: Taljeres - Lanus

*** kvote su podložne promenama