CAPUT MUNDI: Svi Sarijevi autogolovi

Juve je tradicija, istorija, snaga, konstanta. Mauricio Sari je Toskanac, ne od onih fudablskih moreplovaca poput Alegrija i Lipija, već od “brđana”, mnogo bliži fudbalskom Savonaroli nego Makijaveliju: direktan i iskren do granice neučtivosti i najbolje od sebe daje kad je u fanantičnoj fazi. Rečju, Juve i Sari su nekompatibilni. Može Juventus da izbaci Lion iz Lige šampiona, može i da osvoji deveti uzastopni skudeto, može čak i da osvoji Ligu šampiona - što bi imalo efekat čuda, koktela vakcina i vitamina, neophodnih za poslovne knjige Stare dame - ali ostaje činjenica da su Sari i Juventus, nekomplementarni, dva paralelna sveta koji jednostavno ne mogu da se sretnu.

Sari i Juventus nemaju poteškoća da se razumeju: oni se jednostavno ne kapiraju. Juventosovi igrači i uprava ne mogu ili ne žele da dokuče Sarijevu fudbalsku doktrinu, Sari ne može da percepira, ni posle osam meseci, šta je Stara dama. Izjave nekadašnjeg bankarskog službenika posle poraza od Napolija, Verone i Liona su eklatantan primer koliko je Sari strano telo u Kontinasi i da nije ništa ukačio o Juventusu.

“Ako sam baš morao da izgubim, bolje što se to dogodilo u Napulju od momaka koje sam trenirao doskora”, izjavio je Sari posle poraza od Napolija na San Paolu gde su u njemu videli svog “Če Gevaru” i zbog toga ga oslovljavali, puni poštovanja, s “komandante”, sledeći eho čuvene pesme Karlosa Pubela “Hasta Siempre, Comandante”.

“Rekao sam upravi kluba da nam vrati dresove sa prugama, tako će arbitri ponovo da počnu da sviraju penale za nas”, pokušao je da bude duhovit Sari udarajući, nesvesno, u najsenzibilniji deo kolektivne svesti Bjankonera.

“Prvo Ronaldo, a zatim i Dibala? U Italiji bi nam dali oba penala, u Evropi ne”, bio je neoprezno iskren Sari posle meča sa Lionom komentarišući dve sporne situacija u šesnaestercu francuskog kluba.

Sari je neopreznim izjavama zadavao najniže udarce u vekovnoj istoriji Stare dame. Ne toliko zbog sadržaja opaski koliko što dolaze od trenera Juventusa. Autoironija u Juveu je izuzetak koji je bio dozvoljen samo jednom i neponovljivom advokatu Đaniju Anjeliju. On je mogao sebi da ih dozvoli jer je bio gazda i jer je jedini mogao da tretira Juve kao “zabavu za nedelju” i da niko ne sme da mu protivreči. Ali i zato što je advokat Anjeli bio rafinisana inteligencija kakvu su u italijanskom fudbalu posedovali samo još dve glave, one advokata Pepina Priska i najvećeg novinarskog pera Đanija Brere.

Duhovitost nikada nije bila karakteristika Juvea. Pobednici su po definiciji antipatični, svaki pokušaj njihove duhovitosti rizikuje da bude doživljen kao arogantnost, a bilo koja autoironija kao potvrda svih predrasuda koje već kruže decenijama. Zato, kada rukovodioci, igrači i navijači Juvea čuju šale i opaske  na račun penala ili dresova na pruge, oni se ne smeju: doživljavaju ih kao klevetu i zato kontranapadaju u startu, bez pardona. Zato su bili zatečeni kada su ih čuli od Sarija: nisu mogli da se smeju, a ni da krenu u kontranapad, samo da se autoanaliziraju i razmišljaju gde su pogrešili.

Anjeli, Nedved i Paratiči nisu angažovali Sarija da bi osvojili deveti uzastopni skudeto, pa čak ni Ligu šampiona: Sari je doveden da bi rebrendirao Juventus, učinio njegovu igru prepoznatljivom i dopadljivom celom svetu. Zvuči paradoksalno, ali najprovincijalniji trener među odličnim italijanskim stručnjacima je doveden da bi od Juvea napravio svetski prepoznatljiv brend. Problem je u tome što trijumvirat Anjeli, Nedved, Paratiči dovodeći Sarija u Kontinasu nije formirao igrački kadar koji bi bio bar približno adekvatan za njegovu fudbalsku filozofiju.

Ušli smo u poslednju fazu sezone, a Juventus i dalje igra loše. Ne postoji nijedan deo tima koji ima svoju jasnu fizionomiju i hijerarhiju. Najakutniji je problem na sredini terena i samo zbog toga se manje vide problematike u napadu i odbrani. U svojoj istoriji Juve je uvek imao velike zvezde, ali nikada nije imao tim sastavljen od zvezda, bez vodonoša. Sari je izraz fudbalske radničke klase, a našao se u situaciji da vodi tim krcat fenomenima koji neće da trče za druge dok za njih nema ko da trči. Sari je uspeo samo u jednom, gotovo nezamislivom, poduhvatu: učinio je da Juventusovi navijači žale za Maksom Alegrijem.

Opklada Juventusovog trijumvirata je na korak od teškog debakla. Kada Leonardo Bonuči javno kaže da je teško naučiti i primeniti Sarijevo poimanje fudbala u februaru, u najdelikatnijem delu sezone, a sam trener bespomoćno zaključi kako njegovi fudbaleri igraju dva puta brže na treningu nego na utakmici, to dovoljno govori koliko je dogorelo do nokata. Sarijevo lamentiranje me je podsetilo na čuvenu anegdotu iz atletskog sveta kada je na jednom prvenstvu Jugoslavije u Splitu, jedan dugoprugaš Partizana tokom trke na 10.000 metara, na bodrenje svog trenera Franje Mihalića da pokuša da promeni ritam i uhvati priključak sa vodećom grupom, odgovorio: “Pusti Juro (Jura je bio nadimak s kojim su oslovljavali legendarnog martonca) sutra imam jak trening”.

Fudbaleri Juventusa su osvojli previše trofeja, imaju previše godina, iskustva i egocentričnosti da bi prihvatili revolucionarne ideja pa čak bio on i fudbalski Če Gevara. Sarijevo fudbalsko znanje je potpuno neupotrebljivo i uzaludno u Kontinasi. Bonučiju, Ronaldu i ekipi ne treba neko ko će da ih uči fudbalu u poodmaklim tridesetim. Njima ne treba učitelj fubala, već upravnik, s političkim veštinama da pravi kompromise i kombinacije u kojima će svi biti optimalno zadovoljni.

Neko bi mogao da pomisli i da Sari plaća cenu svojoj iskrenosti, ljudskosti, nepokvarenosti. Mogao bi da pomisli i da je Sari potvrda zapažanja Boba Marlija da smo se toliko navikli na prevarante da kada sretnemo iskrenog i poštenog čoveka automatski tražimo njegove mane i gde je prevara.

Sari ima ugovor sa Juveom do 2022. godine, predsednik Anjeli je potvrdio pre neki dan da će projekat sa Sarijem trajati najmanje tri godine, međutim i vrapci u Kontinasi znaju da ako ne kresne varnica između Sarija i igrača u sledećih par nedelja protiv Intera u Seriji A, Milana u Kupu Italije i Liona u Ligi šampiona, da ako lopta, kako je to Fabio Kapelo slikovito rekao, ne počne da peva u nogama igrača Bjankonera, od Sarijeve budućnosti u Juveu ostaće samo filter od cigarete  koji nervozno prevrće po ustima tokom utakmica.

Piše: Željko PANTELIĆ
Foto: ©AFP