Piksijevih 50: Od sanjara do pragmatičara

Utakmica protiv Austrije na „Marakani“ (2:0) imala je veliki takmičarski značaj za Srbiju, ali je i iz još jednog ugla bila posebna za Dragana Stojkovića: to mu je bila pedeseta u ulozi selektora našeg državnog tima.

Okrugla brojka, jubilej, ukrašen pobedom, opstankom u elitnoj klasi Lige nacija. Imao je Stojković razloga da sa visoko podignutim rukama ode sa terena stadiona na kojem je nekada dominirao u igračkim danima. Još jednom kada je bio viđen za „odstrel“, izašao je kao pobednik. Neko će reći da je neviđeno dete sreće. Drugi će tvrditi da se u fudbalu sreća zaslužuje, ne dolazi avansno.

Dugo već, još pre Evropskog prvenstva, a naročito posle njega, pratile su Stojkovića glasine da će kod prvog većeg kiksa biti smenjen. Štaviše, „proverena“ teza u fudbalskim kuloarima je glasila da će već nakon prvog kola i debakla protiv Španije na „Marakani“ selektor dobiti otkaz. Sedam meseci kasnije Piksi je i dalje tu: osvojio je šest bodova u grupi u kojoj mu nisu „davali“ ni dva, a onda je, ponovo iz uloge autsajdera, izbacio Austriju u borbi za opstanak u Ligi nacija A.

Sada više nema dileme da će junske utakmice sa Albanijom (7. jun) i Andorom (10. jun) imati još veću specifičnu težinu za Dragana Stojkovića: postaće na njima selektor sa najviše utakmice u istoriji našeg fudbala! Ne u istoriji Srbije, nego još od 1924. godine i Veljka Ugrinića, koji je bio na klupi Jugoslavije na njenoj prvoj utakmici ikada odigranoj protiv Čehoslovačke u Antverpenu (0:7).

Rekorder je i dalje legendarni Ivica Osim. Šest godina je bio selektor velike Jugoslavije i predvodio je na 51 utakmici. Stojkoviću će u junu biti četiri godine i nešto otkako je postao strateg Srbije, a doći će do rekorda. Prosto, danas uz Ligu nacija ima više utakmica nego što ih je bilo za Švabinog vakta.

Kada bi se sada pravio bilans Piksijevog učinka na klupi Srbije, utisci bi bili podeljeni: uspeo je nešto što niko još od Osima nije – da odvede reprezentaciju na Svetsko i Evropsko prvenstvo uzastopno. U Ligi nacija je imao jedno prvo mesto i opstanak u A klasi. Ali, imao je i dva neuspeha na velikim takmičenjima: dok je u Kataru makar bilo uzbudljivo, u Nemačkoj na prvenstvu kontinenta Srbija je ispala igrajući najdosadniji fudbal. A, opet, jedan gol je delio da prođe grupu... Tako da, čaša je u isto vreme polu puna i polu prazna, svako vidi onako kako želi da vidi.

Stojković je do Katara bio najveća zvezda srpskog fudbala. Svima je bila simpatična i doza arogencije u njegovim izjavama, jer je bila potkrepljena dobrim rezultatima, kako u kvalifikacijama za Mundijal, tako i u Ligi nacija. Ali, krah u Dohi i rezime bez imalo preuzimanja krivice počeo je da budi averziju prema selektoru, koja je kulminirala posle lošeg nastupa na Evropskom prvenstvu na kojem su Orlovi dali jedan gol i osvojili dva boda – premalo za prolaz iz grupe.

Najniža tačka u Piksijevoj selektorskoj karijeri bili su dani posle EP, kada se salva svega i svačega obrušila na njega, garnirana pričama kako pola reprezentacije ne želi više da igra dok je on tu.

Sedam meseci kasnije Stojković je, ponovo se dočekavši na noge kao mačka sa devet života, poručio:
„Svaki trener na svetu ima kritičare koji znaju, mogu bolje. Ono što niko ne može da mi oduzmne je da dajem sve od sebe u trenažnom procesu, komunikaciji sa igračima, obraćanju javnosti... Da li će neko da kaže da sam loš ili odličan trener, to me za ovih 60 godina apsolutno ne dotiče. Znam da imam pošten odnos prema svima, prema ovom što radim. Imam miran san, trudim se da budem bolji“.

Da li je danas bolji nego što je bio u martu 2021. godine kada je seo na klupu – diskutabilno je. Ali, da je drugačiji – nepobitno je. Stojković je preuzeo Srbiju uz milion puta ponovljenu tezu da želi da Orlovi igraju najlepši fudbal na svetu. Bio je sanjar, čiji se san raspršio u katarskoj pustinji.