Piksijeva Srbija posle 180 junskih minuta: Tvoj bilans zvuči poznato

O tri boda protiv Andore nećemo ni da diskutujemo. Srbija je u junskom „prozoru“, na startu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo, uzela ukupno četiri. Da je bilo svih šest, bilo bi sjajno. Idealno. Da smo izgubili u Tirani, tresla bi se, ne Kuća fudbala u Staroj Pazovi, nego cela država. Ovako, kupljen je mir do sledeće akcije.

Zvuči poznato? Nama kao paradigma čitave Piksijeve selektorske karijere.

Da smo prošli grupu, u Kataru ili Nemačkoj, e to bi bilo epohalno. Da se nismo ni plasirali, tad bi mogli da ga ruše. Ovako, prvi je posle Osima što nas je odveo na dva velika takmičenja zaredom i ko mu šta može.

Da smo Danskoj onomad dali samo jedan gol u Leskovcu i ušli u četvrtfinale Lige nacija, to bi bilo za pamćenje. Ali, i tu Dragan Stojković ima jak argument – sačuvao nas je u eliti, a svojevremeno je krenuo iz „B“ divizije.

Kao da, veštinom nekog vrhunskog akrobate, selektor sve vreme hoda po žici i pronalazi balans između, spram objektivnog kvaliteta ekipe, najčešće nerealnih očekivanja javnosti sa jedne i rezultatskog minimuma ispod kojeg se niko ne bi spuštao sa druge strane.

Kad je nekim čudom „preživeo“ onu pljuvačinu (ružan, ali nažalost adekvatan izraz) i kusog i repatog posle Evropskog prvenstva, išla je priča – to je samo dok ne doživi brodolom protiv Španije na startu Lige nacija. I do današnjeg dana, jedina smo reprezentacija kojoj aktuelni evropski prvak nije dao gol u takmičarskim mečevima još od marta 2023. godine.

Kad je protiv Furije u Beogradu izveo drastično podmlađenu ekipu, opet su ga neki smatrali bivšim, jer mu nosioci igre „otkazuju poslušnost“. A onda su se, za sledeća okupljanja, jedan za drugim vraćali Mitrović, Vlahović, Gudelj...

Zatim mu je mandat „oročen“ do kraja Lige nacija, a Orlovi izašli kao pobdnici iz dvomeča sa ipak favorizovanom Austrijom. Pa je bilo „smeniće ga ako izgubi u Tirani“. Ishod znate...

„Četiri boda? Nije loše, to je prava formulacija. Bilo bi mnogo bolje da smo pobedili u Tirani, ali ni ovako nije loše, jedna korektna ocena. Ovo je, ipak, samo zagrevanje, sledi ono najteže i najlepše. Bićemo spremni!” – poručio je sinoć, nakon pobede nad Andorom (3:0) Dragan Stojković, a mi bismo ovu analizu podelili na tri celine: šta je selektor pričao, kako je Srbija igrala i kako su se Orlovi ponašali.

O prvoj temi ćemo najkraće. Imamo nažalost i previše medija kojima je to glavno „meso“, a i držimo da selektor ima više nego dovoljno godina da sam odlučuje o mestima na kojima će se pojaviti, tajmingu kada će nešto reći i posledicama koje će to izazvati. Pa ipak, ako je situaciju oko nekih igrača, poput Sergeja i Svilara, bilo čak i neophodno razjasniti, ostao je utisak da je pominjanje recimo Darka Lazovića u onom kontekstu bilo nepotrebno. Nije nemoguće da narednih dana usledi i pokoja replika, a neka od priča sa te sada već čuvene pres konferencije dobije medijski nastavak.

Da sad ne ulazimo u to „da li je neko normalan ako selektora veče pred utakmicu u Tirani pita o potencijalnoj smeni ili je glup ako ne razume njegove zamene ili treba da traži novog ako nije zadovoljan igrom“, utisak je da bi pažljivije biranje reči manje skretalo fokus sa samog terena u prvim junskim danima...

Partijom u Tirani nacija je većim delom razočarana. Oglasila se i struka – o nedostatku prave ideje kako da probijemo srednji blok domaćina, u koji su oni svesno stali. Oglasilo se i onaj, gore pomenuti, nikad zadovoljan deo navijača: „Albanci ništa ne znaju, morali smo da ih pobedimo.“

Da jesmo, drugo mesto u grupi i baraž za Mundijal već bi bili kaparisani, ali uvek se postavlja pitanje šta mi uopšte očekujemo od selekcije u kojoj je Nemanja Stojić jedini internacionalac sa trofejnom sezonom iza sebe (ako ne računamo Milanov Superkup Italije, bez Pavlovića i Jovića na terenu na fajnal-foru), a nijedan od njih nije igrao ni u osmini finala Lige šampiona ili Lige Evrope. Da budemo na tabeli ispred Engleza? Koliko je to realno?

Mi smo u Albaniji, imajući u vidu Petrovićev odbranjeni penal, bili bliži porazu nego pobedi, a možda i najveći problem posle 180 junskih minuta fudbala predstavlja činjenica da nismo ni za pedalj mudriji po pitanju ko to treba da bude glavni kreator iza dvojice vrhunskih napadača koje imamo, a da se oni ne troše i vraćaju na centar po lopte, kao protiv Albanije ili u Beču protiv Austrije?

Samardžić posle neubedljive Tirane nije dobio ni minut u Leskovcu, Katai je odradio svoje protiv Andore, ali da li je on rešenje za utakmice većeg intenziteta? Mali Maksimović je baš tanko iskoristio svoje minute u ova dva meča, Ljajić je tek uzgred pomenut na okupljanju u Staroj Pazovi, Tadić je očito gotova priča, a tu se negde i završava spisak fudbalera najplemenitijeg kova kojima trenutno raspolažemo...

(@MNPress(

Opet nismo primili gol, prvi put pod imenom i obeležjima Srbije vezali pet takvih takmičarskih utakmica na domaćem terenu, stigli do proseka od 0,7 primljenih po meču, računajući period od Evropskog prvenstva, a prvi put smo i dali tri na jednoj kompetitivnoj utakmici još od oktobra 2023, pa makar i Andori... Uostalom, samo par dana ranije, Kejn, Belingem, Palmer i društvo su, zbirno, autsajderu jednom zatresli mrežu, a Aleksandar Mitrović sinoć, sam, tri puta.

I na kraju, ono što se, koliko god to možda nepopularno bilo u pojedinim krugovima, selektoru mora pripisati u zasluge, jeste psihološka priprema protiv Albanije i motivaciona protiv Andore. Održali su naši fudbaleri u grotlu Tirane predavanje o tome kako se ostaje priseban na provokacije svih vrsta sa tribina, od verbalnih do gađanja raznim predmetima, pokazali da su neke, skupo plaćene lekcije protiv Švajcaraca iz bliske prošlosti, ipak naučene. Imponovali su fokus i pribranost.

Može naša reprezentacija taktički da podbaci, može pristup da bude nedovoljno hrabar, ali kod Orlova pod Piksijevom komandom nema utakmica za otaljavanje, kao što ih je gotovo redovno bilo u prethodnim generacijama. Čak i protiv Andore, možda i najslabije evropske reprezentacije u ovom trenutku, u momentima kada su, budite ubeđeni, plavi talasi i kreme za sunčanje jedino što je u glavama kao suva drenovina isceđenih fudbalera, posao je na „Dubočici“ odrađen maksimalno profesionalno. Ovi momci vole da igraju za reprezentaciju i nije fraza kada o tome pričaju. Deluju kao homogena grupa, utisak je da se više raduju veličanstvenom jubileju svog saigrača od samog slavljenika, a te se činjenice previše bagatelišu.

Neko je, ipak, morao da ih tako ujedini. Onaj što će verovatno i u septembru biti „bivši“, pa protiv Letonije i Engleske opet pronaći argumente da preživi do oktobra...