Piksi, ako može još samo ovo

U ovom trenutku samo dve evropske reprezentacije su se plasirale na Mundijal u Kataru: Nemačka i Danska. Svi ostali čekaju rasplet u finišu za direktnu mundijalsku vizu. Francuska, Španija, Italija, Engleska, Belgija, Holandija... Među njima je i Srbija. Istina, našoj reprezentaciji će biti mnogo teže nego nekima od pomenutih da osvoji prvo mesto u grupi, ali i ovo je rezultat vredan svakog poštovanja.

Da vam je neko na današnji dan pre godinu dana ponudio šansu da u jednoj utakmici odlučujemo o direktnom plasmanu na Mundijal – pa taman to bilo gostovanje Portugalcima u Lisabonu – da li biste prihvatili?

Setite se šta je bilo na današnji dan pre godinu dana. Srbija nije uspela da pobedi Škotsku na Marakani i propustila je EP.

„Bili bismo medicinski fenomeni ako ne bismo iskoristili ovu šansu“, direktno je poručio Dragan Stojković Piksi u razgovoru za MOZZART Sport dan pre te utakmice.

Možda su mu tada neki zamerili na samouverenosti, ali se pokazalo da je imao pravo. Reč Dragana Stojkovića Piksija treba i mora da ima težinu. Pogotovo u našem fudbalu gde nema mnogo autoriteta. Srbija je tog 12. novembra 2020. godine prokockala zicer i delovalo je da nazadujemo umesto da napredujemo. Nikakav razlog za optimizam pred mundijalske kvalifikacije u kojima nam je žreb u grupi dodelio Portugalce, Irce, Azerbejdžan u Luksemburg.

Percepcija u tom trenutku je bila da mi nemamo šta da tražimo u trci sa Portugalcima kada krenu kvalifikacije, da će nam najveći rival u borbi za baraž biti Irci koji su igrali na više velikih takmičenja od nas u ovoj deceniji (dva Evropska naspram našeg jednog Svetskog prvenstva), a da ćemo vrlo verovatno i tu šansu uprskati kada po našem starom običaju prospemo negde bodove protiv Azera i(li) Luksemburžana. Jednostavno, to je (bio) imidž fudbalske reprezentacije Srbije koja je za poslednjih nekoliko godina odigrala tek jednu važnu, a baš dobru utakmicu posle koje je mogla da bude ponosna. Onu protiv Norveške.

U tom trenutku reprezentacija Srbije zaista nije delovala kao atraktivan mamac nekom ozbiljnom treneru. Ali možda je Piksi i čekao da dotaknemo dno i da potom krene sve iz početka.

Krajem te neuspešne godine i posle definitivnog odlaska Ljubiše Tumbakovića, počeo je da se kuva dolazak Dragana Stojkovića Piksija na klupu Orlova. Vagao je, merio i u martu ove godine definitivno rešio da preuzme reprezentaciju kojoj će dati svoj pečat. U kojoj će biti po njegovom ili on neće biti tu.

Stojković nema nijednu dilemu: Znam tim za Portugaliju

Piksi je čovek iz kojeg često viri samoljublje i fudbalski egoizam. U nekom dobrom smislu. Kakav je igrač bio, ima puno pravo da očekuje više i zahteva više. Ali njegova igračka veličina nije morala da bude nikakva garancija ružičaste perspektive Orlova. Primeri istih takvih velikana poput Georgea Hadžija, Marka van Bastena, Hrista Stoičkova ili Dejana Savićevića su jasno govorili da njihove bravure u kopačkama nisu mnogo značile za selektorski mandat.

A ni Piksijeva trenerska karijera do tada nije baš imala neku težinu pred prvi posao u evropskom fudbalu. Rad u japanskoj Nagoji ili kineskom Guangdžou nisu neke jake preporuke za podizanje raspadnutog sistema u ucveljenoj fudbalskoj naciji koja je posle Škotske i definitivno precrtala Orlove na duži vremenski rok (i još im ne veruje što se vidi i po dosadašnjim posetama).

nedelja, 20.45

(1,55) Portugal (4,70) Srbija (6,00)

Zašto je toliko vagao, čekao i oklevao da preuzme brod koji tone, Piksi je nagovestio kada je i zvanično promovisan.

„U glavi već imam nešto što želim, ali još je rano o tome pričati. Sistem kao sistem jeste važan, ali na kraju nije važan. Bitni su principi, da li igrači to koriste na pametan način i ofanzivno i defanzivno. Opredeliću se za formaciju za koju smatram da će nam doneti i dobru igru i dobar rezultat. Ali nijedna formacija nije nikakva garancija. Moja želja je da mi budemo organizovana ekipa na terenu. Nikako deorganizovana, da radi šta ko hoće. To je cilj. Uspećemo u tome. Podrazumeva se da očekujem da budemo bolji, o tome neću da trošim reči. Moramo da budemo bolji... Ja i dalje mislim da smo medicinski fenomeni kad nismo iskoristili onu šansu protiv Škotske. Mada je to više rečeno metaforički, da u toj muci nađemo vremena da se nasmejemo. Nećemo naravno nikog voditi na ispitivanja. Ali ta igra je bila tada i da se više nikada ne ponovi. Jako loše po pitanju tehnike, taktike, angažovanja, borbenosti. Takvu Srbiju ne želim više nikad da vidim i uveren sam da je neće biti“, rekao je Stojković na selektorskoj promociji.

Posle nešto više od pola godine na klupi Orlova, Stojkoviću moramo priznamo i čestitamo što je ispunio obećanje. Igra kao protiv Škotske se nije ponovila. Srbija je počela da igra fudbal. Dobar fudbal. I počela je da beleži rezultate što je daleko najvažnije. Nema više onih alibi priča kako smo odigrali pola sata dobro protiv ovih ili onih, ali nismo iskoristili šanse. Sećate se famoznih „pola sata protiv Belgije“ i 0:3 na kraju? Koga zanima šta je bilo u 30. minutu utakmice?! Gde se to računa?!

Dragan Stojković Piksi (©Starsport)

Piksijeva Srbija je u 11 utakmica zabeležila sedam pobeda, tri remija i poraz. Taj jedan poraz je sa B timom u nebitnoj prijateljskoj protiv Japana. Piksijeva Srbija postiže 2,27 golova po meču. Kod Tumbakovića je postizala 1,78, a kod Krstajića samo 1,58 po utakmici. Sa očigledno većim kvalitetom u ofanzivnom nego u defanzivnom delu tima, to je i jedini način. Selektor je to očigledno znao i pre nego što je preuzeo ekipu.

Veći broj postignutih golova je plod njegove ideje zahvaljujući kojoj je kvalitet isplivao na površinu. Od početka je nametnuo autoritet i pokazao da će biti selektor koji se isključivo i jedini pita oko izbora igrača. Velika je stvar u srpskom fudbalu kada selektor zaista ima težinu da selektuje najbolje igrače u tim.

Zahvaljujući velikom fudbalskom imenu, Piksi nije imao sujetu da autoritet gradi preko leđa pojedinaca i da pokazuje mišiće žrtvovanjem nekog bitnog. Njegovi prethodnici su iz reprezentacije izbacivali Nemanju Matića, Dušana Tadića, Sergeja Milinkovića Savića, Branislava Ivanovića, Luku Milivojevića, Matiju Nastasića, Mijata Gaćinovića... Neki poput Tumbakovića su naprimer imali filozofiju da Tadić i Milinković Savić ne mogu da igraju zajedno?!

Stojković je od početka počeo da lepi fragmente razbijenog mozaika. Za početak da pozove najbolje. Nije bilo otpisanih. I polako je počeo da vraća nezasluženo precrtane igrače.

„Hoću da naglasim da se nisam odrekao nijednog igrača, da postoji jedna veća grupa potencijalnih reprezentativaca koje pratimo i svima su vrata otvorena, uz napomenu da su Matija Nastasić i Mijat Gaćinović u fazi oporavka od povrede”, kroz redove je Piksi najavio koga želi nazad u reprezentaciji i da će ispraviti neke ranije brljotine.

Nastasić se vratio i pokazao da je i te kako potreban ovoj reprezentaciji. Gaćinović nije samo zato što je izgubio mesto u klubu i ne može da se nada reprezentaciji dok ne popravi klupski status.

Ali svi ostali su tu. Iz utakmice u utakmicu, Piksi je gradio okosnicu tima i na nju samo dodavao kvalitet. Danas posle ko zna koliko godina imamo situaciju da se selektoru ne može zameriti što nije pozvao ovog ili onog igrača. Ko je taj koji zaslužuje poziv, a nije ga dobio?

Već na prvom spisku je pokazao da će najboljima dodati i svežu krv poput Uroša Račića ili Ivana Ilića. Vratio je u reprezentaciju Andriju Živkovića, slao pozive Marku Petkoviću i Milanu Gajiću jer desnog beka nema ni za lek... Istovremeno je od prvog spiska postalo jasno da u reprezentaciji više nećemo gledati Aleksandra Kolarova, Adema Ljajića, Nikolu Maksimovića...

Još od one prve pobede protiv Iraca (3:2) bilo je jasno da će u ovoj Srbiji igrati najbolji i da će ona igrati fudbal sa željom da pored pobede nadigra rivala. Kada je napao Portugalce sa dva špica, Tadićem i Sergejom iza njih, selektor je pružio prvi konkretan dokaz da njegove hrabre izjave imaju utemeljenje i u konkretnim potezima. Nije to prošlo tada protiv Portugalaca, ali se pokazao drugi kvalitet selektora. Da uvidi i prizna grešku. Stojković je pokazao zavidan trenerski nerv da uvođenjem Radonjića na poluvremenu prekomponuje i promenom formacije se vratio od 0:2 do 2:2. Teško da bismo tako nešto očekivali od njegovih prethodnika na klupi...

Raspalio je Aleksandra Mitrovića kao nekad Slavoljub Muslin i izbio mu iz glave promašen penal protiv Škotske. Iskoristio je prijateljske utakmice da na delu vidi gomilu talentovanih, ali nedovoljno zrelih kandidata za dres Orlova.

Šansu su dobili golmani Đorđe Nikolić i Mile Svilar, igrači Sava Aranđel Čestić, Aleksa Terzić, Željko Gavrić, Dejan Joveljić, Milan Makarić, Veljko Birmnačević... Neki su pokazali da se može računati na njih u perspektivi, neki da nisu materijal za A tim. Kada god bi neko zaslužio poziv, on bi ga i dobio. Poslednji primer je Vanja Milinković Savić.

A Srbija je u takmičarskim mečevima nastavila da igra sve bolje. Pumpala je mišiće protiv Luksemburga ili Katara koji su primili po četiri komada. Jedini rezultatski kiks je bio nesrećan remi u Dablinu. Ali se zaista Piksiju i Orlovima ne može zameriti na tom remiju. Igrali su dobro, napadali i samo je faktor sreće prevagnuo na stranu Iraca da otkinu bod. Upisane su očekivane pobede protiv Luksemurga i Azera koje su mogle da budu i ubedljivije, a u celom tom intervalu od nekoliko meseci, selektor je uspeo da u reprezentaciji nađe mesto svakom kvalitetnom igraču. Može i sa dva špica, i sa Tadićem, i sa Milinković Savićem... Može, samo treba probati i istrajati.

Piksi je za nešto više od šest meseci sastavio najbolji tim koji imamo, doneo rezultate, dobru igru i obezbedio vrlo čvrste temelje za budućnost. U reprezentaciji danas imamo čak sedmoricu zlatnih Orlića sa Mundijalita što je bio dugogodišnji san navijača u Srbiji. Za ovih pola godine Piksijevog mandata nijedna afera nije potresla reprezentaciju, ne šuška se ni o jednom skandalu, hemija i atmosfera u ekipi se primete golim okom. Zaista treba biti cepidlaka pa tražiti neke loše stvari u Piksijevom mandatu. Uz sve to je imao i bočne udare od kojih je uspeo da zaštiti reprezentaciju.

Ne treba zanemariti ni to što je Stojković iz reprezentativnog aviona izbacio i sve „prijatelje saveza“ koji su tu bili uglavnom u svojstvu glasačke mašinerije. Sada sa državnim timom putuje samo najuže rukovodstvo FSS. Ne tako davno je ekipa na gostovanja kretala sa pratnjom od nekoliko desetina onih koji su samo dizali galamu. Sada ih nema više od petorice ili šestorice, isključivo su to ljudi na funkcijama u Savezu. Naivan je svako ko ne misli i da je to unelo mir u tabor Orlova.

Mnogo toga je legendarna „desetka“ sa Pasi Poljane donela srpskom fudbalu kao igrač. A evo sada i kao trener za veoma kratak vremenski period. Naravno, uvek može bolje. I ako bi mogli tu jednu stvar još da tražimo od Piksija, onda je to pobeda u Lisabonu. Nije to na kraju ni samo plasman u Katar, to bi bila i toliko čekana pobeda nad nekim velikim u kvalifikacijama koju čekamo od raspada SFRJ.

Znamo da je preteško i preambiciozno. Uz sav optimizam kojim je selektor zarazio igrače, javnost i navijače, malo realnosti nije na odmet. Čeka nas jedna od najboljih ekipa sveta sa jednim od najboljih igrača svih vremena. Ali...

„Da bi išao na Mundijal, moraš da dobiješ nekog velikog. A što ga ne bi dobili? Šta, je l' oni imaju krila i lete?“, rekao je nedavno Stojković.

Makar zaslužuje da mu verujemo.