Petparačke priče deda-Kazua

Vau, a ovo je znači film...

Proletelo mi je, klincu od pet-šest godina, kroz glavu kad sam na VHS kaseti ugledao beskrajnu američku preriju kojom na konjima, skoro ruku podruku, jašu Toširo Mifune, ogrnut u samurajske odore, i seksepilna Ursula Andres, u roze košulji i prsluku od krzna, koja kao da je stigla na slikanje za 'Plejboj'. Nisam tada imao predstavu da je "Crveno sunce" samo petparački špageti-vestern skromnih kvaliteta i dometa uprkos zavidnoj glumačkoj ekipi, u kojoj su se, pored japanskog umetnika i skandinavske lepotice, našli i Čarls Bronson i Alen Delon.

Prizor japanskog samuraja kako luta bespućima Divljeg zapada u društvu zanosne plavuše, bajkovit do granica deluzije, nepovratno me je uvukao u svet filma. U parče svemira u kom ništa nije nemoguće. Pa ni najbizarniji zapleti.

Zato će valjda neki novi Tarantino u budućnosti snimiti film o jednom drugom Japancu, jer sve mu je već posloženo kao na tacni: otkačeni scenario, glavni glumac, savršena, koloritna scenografija, mnoštvo živopisnih sporednih likova i konačno – ono što naročito uzbuđuje ovu modernu, netfliks omladinu – činjenica da je sve "inspirisano istinitim događajima". Ihaj, blokbaster u najavi.

"Mali Japanac ne skuplja sličice fudbalera", reče davno Irfan Mensur u nama poznatom ostvarenju, i ne sluteći da baš tih dana jedan klinja-buntovnik iz Šizuoke lepi album sa sličicama svojih idola i mašta kako će jednog dana i on ući u Paninijeve almanahe. Ima samo jedan problem – u to doba u Japanu ne postoji profesionalna liga u fudbalu, pa ovaj tinejdžer diže ruke od škole još u prvom srednje, pakuje pinkle i, da mu onaj Mifuneov samuraj pozavidi, sam samcijat leti na drugi kraj sveta! Na samo izvorište loptanja, sambe i devojaka kadrih da stanu rame uz rame sa pomenutom Ursulom.

Ime mu je Kazujoši, mada ga svi iz starog kraja znaju kao Kazua. Mlađi je brat Jasutošija Mijure, solidnog levog beka za ondašnje prilike.

Dan i po i dva presedanja kasnije, talentovani ofanzivac sleće u Rio, hvata taksi do Sao Paula i kuca na vrata na tamošnjeg niželigaša Juventusa.

I tu kreće zaplet za kakav se na IMDB-u (specijalizovanom sajtu za filmofile) ne dobija ocena manja od 7,5. Kroz favele i livade, radnja posle četiri godine vodi glavnog junaka sve do Peleovog Santosa, u koji stiže po bratovoj preporuci i u kom beleži svoja prva dva profesionalna nastupa 1986. Beli dres sa čuvenim crnim grbom stoji mu kô saliven, ali ne i okruženje, pa brže-bolje uzima ispisnicu i prelazi u redove drugog brazilskog giganta – Palmeirasa.

Mali Japanac ne zadržava se mnogo na istom mestu, trebalo je da nam objasni Mensur. Jer uprkos čak 25 nastupa i dva gola za zelene, Mijura još iste godine ponovo menja sredinu. Isto ponavlja i naredne, 1987, beležeći ukupno jedva deset nastupa za dva anonimna brazilska kluba.

Momak od jedva 20 godina, hiljadama milja daleko od strogih roditelja i konzervativnog okruženja, sa dva velika odmora i tri časa domaćinstva od ozbiljnijeg životnog iskustva, uronjen u novi, opušteni svet, u prvim svojim parama – šta bi moglo poći po zlu...

Otud i ne čudi što se prvih dana 1990, osam godina od odlaska, vraća na mamin suši i spušta u tokijski smog tačno na vreme da 1993. bude prisutan na osnivanju japanske Džej-lige. Da u Brazilu nije trošio vreme samo na svakojake provode, svedoči ipak i to što je bio proglašen za MVP-a prvog japanskog šampionata.

Ovaj uspeh obezbedio je našem Kazuu novu avanturu, ovoga puta u prelepoj Đenovi, gde je proveo – pogađate – samo jednu sezonu na pozajmici sredinom devedesetih.

E, sad, da je ovo osrednji scenario, Mijura bi se tada vratio kod staramajke i tu, jezdeći svakog jutra i večeri onim njihovim metroom tamo-amo, uz dobru kapljicu trošio dane do penzije. I klincima prepričavao "lovačke" priče o Brazilkama.

Ali Kralj Kazu – kako mu već decenijama kliču u domovini – nije od te fele. I tu stižemo do verovatno, bar za nas, najegzotičnijeg detalja njegove jedinstvene fudbalske biografije. S prvim danima one nama mrske 1999, kratko ošišani Mijura sleteo je na zagrebački aerodrom i zadužio dres sa šahovnicom na beloj kragni i grbom na kom se savršeno oslikavalo šizofreno cepanje kroz koje je tada prolazio državno čedo iz Maksimira. Preimenovan iz Dinama prvobitno u HAŠK Građanski, a zatim 1993. u Kroaciju, Tuđmanov omiljeni klub na heraldičkom je nivou pokušao da pomiri sve svoje identitete i reinkarnacije, što je za posledicu imalo tragične estetske udese. Kako sa imenom, tako sa grbom; kako sa grbom, tako sa stadionom. Jedino čega nije nedostajalo jeste, naravno, novac i, samim tim, vrhunski igrači na gotovo svim pozicijama.

Tuđmanov državni projekat tako je na domaćoj sceni preuzeo primat od Hajduka u drugoj polovini devedesetih, a predvođen Prosinečkim, Vidukom i ostalima harao je i po Evropi (rasturajući na tom putu i Partizan, pamtiće i ko neće...). Mora da je upravo Kroacijino debitantsko učešće u grupnoj fazi Lige šampiona u sezoni 1998/1999 i privuklo Mijuru u zemlju japanskog saveznika iz Drugog svetskog rata.

On je, doduše, stigao u Zagreb koji mesec nakon eliminacije Modrih iz LŠ, ali ono malo sačuvanih fotografija iz tog pred-internetskog doba svedoči da je i na njegovim rukavima stajao ušiven amblem elitnog evropskog takmičenja.

Ono što Kazu sigurno nije znao dolazeći u Hrvatsku bila je atmosfera koju će tih dana zateći na Maksimiru, koji je "goreo" od sukoba navijača, Bad Blue Boysa, i uprave kluba na čelu sa Tuđmanovom desnom rukom - Zlatkom Canjugom. Danas i staro i mlado na Balkanu poistovećuje Dinamo sa Zdravkom Mamićem, ali u ono vreme, krajem devedesetih, Canjuga – koji ima da zahvali ratu što se od neuglednog, neharizmatičnog nastavnika istorije preko noći odmetnuo u gvozdenu pesnicu HDZ-a – bio je strah i trepet u Hrvatskoj. I nije bilo toga što nije bio spreman da učini za svog, tad već uveliko okopnelog predsednika. A promena imena, tj. povratak imena Dinamo bila je crvena linija na koju bi Tuđman odgovarao u stilu "samo preko mene mrtvog".

I sad, zamislite japanskog avanturistu koji je veći deo karijere proveo na brazilskim plažama kako na zaleđenom Maksimiru pogleduje ka loži, gde mučeni Canjuga umiruje unezverenog vođu dok BBB kače transparent "Dinamo je svetinja". Tarantino bi ovde već pisao knjigu snimanja...

Tamošnje kolege, doduše, vele da je Mijura fino naplatio svoju zagrebačku ekskurziju u zimskom periodu...

"Doveden je (Mijura) uz veliku reklamnu kampanju u kojoj su prednjačili japanski novinari koji su počeli masovno posećivati Dinamove utakmice i treninge te 1999. godine. U pola godine dobio je mnogo prilika, nije zabio ni gol, a dali su mu i da izvodi jedanaesterce. Sve kako bi se vratio u život. Mijura je skupo stajao Dinamo, požalio se Uefi da mu je klub ostao dužan, pa su iz blagajne zagrebačkog kluba hitno Japancu morali da isplate još 150.000 evra. Takvih je slučajeva bilo puno", napisao je prošle godine Saša Čobanov sa portala Index.hr.

Bilo kako bilo, Kralj Kazu odjezdio je brzo iz Kroacije, koja će već februara naredne 2000, samo tri meseca od Tuđmanove smrti, vratiti staro ime Dinamo. Japanac je pak pokušao da se probije na probirljivo englesko tržište, ali se njegova proba u tad skromnom Bornmutu ipak neslavno završila, pa se sa 32 godine po treći put vratio kući. Ok, i tad se povukao? Povukao se, zar ne!?

Ali onda to ne bi bio Kazu, kralj petparačkih priča, niti bi scenario imao kraj kakav zaslužuje...

Ne, Mijura je – hvala na pitanju – još aktivan i avanturama sklon. Život ga je u međuvremenu odveo na još jedan kontinent, Australiju i tamošnji Sidnej FC, a poslednje vesti kažu da je koju nedelju pre 56. rođendana, kojeg baš danas proslavlja, pojačao portugalskog drugoligaša Oliveirense.

To deda-Kazua, tri godine starijeg od Pari Sen Žermena (osnovanog 1970), između ostalih, čini bez premca najstarijim aktivnim fudbalerom, a verovatno i sportistom na svetu. Njegova profesionalna karijera uskoro će ući u petu deceniju, ostajući tako poslednji vezivni faktor između potpuno udaljenih epoha. I uvrnuti, tarantinovski amalgam nepomirljivih svetova... Tošira Mifunea i Ursule Andres. Samuraja i misica. Canjuge i brazilskih lepotica. Tokija i Zagreba. Santosa i Dinama. Pelea i Tuđmana.

Piše: Bojan BABIĆ